Lobiranja, kontroverze i nejasni kriterijumi: Najveće žrtve Zlatne lopte

Znate li šta je zajedničko za Adrijana iz 2004, Robinja iz 2007, Luisa Suareza iz 2011, Aleksisa Sančeza iz 2016. i Danija Alvesa iz 2019. godine? Svi su oni u pomenutim godinama osvajali Kopa Ameriku i proglašavani za najboljeg igrača turnira. Ali niko od njih nije nije dobio Zlatnu loptu. Štaviše, niko od njih nije bio ni u prva tri.

Ovako madridska Marka, protežirajući Karima Benzemu naravno, u kolumni pod naslovom “Evropa ponizila samu sebe” piše o odluci žirija Frans fudbala da Zlatnu loptu za 2021. godinu uruči Lionelu Mesiju. Baš u godinu u kojoj se njegova Barselona raspala. U godini u kojoj je Robert Levandovski opet terorisao protivničke mreže. U godini u kojoj je Žoržinjo osvojio i Euro i Ligu šampiona.

Nemci su posebno besni, ovakav potez nazivaju skandaloznim, posebno nakon što je Frans fudbal “pet minuta” pre početka ceremonije u svečanost uvrstio i nagradu za najboljeg napadača čime je suštinski priznao krivicu za “silovanje” pravde, jer Mesi je ove sezone postigao samo jedan prvenstveni gol u Ligi 1, dok mu one prolećne u Barsi niko neće pamtiti pošto se već na leto katalonski gigant rasparčao u deliće.

I mada je Žoržinjo, a posebno Leva – opljačkan i za Zlatnu loptu iz 2020. godine – imaju razloga da se bune, nije ovo prvi put da je prestižno priznanje Frans fudbala, i dalje najvrednije individualno na svetu, izazvalo ovoliko polemike.

Kontroverzi i lobiranja je uvek bilo, kao i kompenzacija započetih još sa prvom, uručenom 1956. godine, kada je tada 41-godišnji Stenli Metjuz dobio nagradu nauštrb Alfreda di Stefana i maltene kompletnog Realovog sastava, koji je tada počeo da hara Evropom. Nije Metjuz dobio zato što je bio bolji od Di Stefana naravno, bila je to svojevresna nagrada za životno delo.

Sličnu kompenzaciju smo videli i 1967, Bobi Čarlton je godinu ranije osvojio Svetsko prvenstvo, 1968. je s dva gola u finalu protiv Benfike doneo Mančester Junajtedu prvu titulu šampiona Evrope, ali je nagrada otišla u ruke Florijanu Albertu. U ime svih onih magičnih Mađara koji je nisu dobili. Počevši od Puškaša, preko Zlatne glave Kočiša, Božika, Cibora, do golmana Grošiča, prvog inovatora među stativama. Da se razumemo, strašan je igrač bio Florijan Albert, ikona Ferencvaroša i poslednji velikan mađarskog fudbala, ali te godine bilo je boljih.

FERENC PUŠKAŠ, NAJVEĆI FUDBALER BEZ ZLATNE LOPTE

PREMOTAVANJE: Veliki Major je molio da dođe u Suboticu. UDBA je rekla – ne!

Vratimo se ipak deceniju ranije, Di Stefano je na kraju uzeo dve Zlatne lopte, poslednju 1959, godinu pre no što je Ferenc Puškaš jedini put bIo u prva tri, tada na drugom mestu, iza Luisa Suareza, napadača Barselone. Te godine, Puškaš je u finalu Kupa evropskih šampiona postigao četiri gola za 7:3 protiv Ajntrahta, ukupno 47 u sezoni 1959/1960, još 42 u narednom ciklusu, pa opet je ostao kratkih rukava i u istoriji fudbala upamćen kao verovatno najveći igrač bez Zlatne lopte.

Nisu je doduše dobili ni Pele ni Maradona, ali zato što su sve do 1995. godine za nagradu mogli da konkurišu samo za Evropljani.

Nagrada je evoluirala i na druge načine, nekada se recimo prvenstveno računao uspeh sa reprezentacijom, sada su državni timovi u drugom planu, iako je samo tri puta Zlatna lopta uručivana igračima koji u mundijalskoj godini nisu osvajali titulu prvaka sveta. Prvi put 1974. kada je Johan Krojf pobedio Franca Bekenbauera s obzirom na činjenicu da je Holanđanin vodio Lale do finala, te da u šampionskoj Pancer diviziji niko nije toliko odskako.

INIJESTA I SNAJDER, PRVE MESIJEVE ŽRTVE

Lionel Mesi (©Reuters)

Za drugi takav slučaj čekali smo do 2010. i opet je Mesi bio u glavnoj ulozi. Jer iako je te godine postigao 60 golova, sa Barselonom osvojio Primeru i španski Superkup glavni utisak je bio onaj četvrtfinalni poraz od Nemačke (0:4) na Mundijalu u Južnoj Africi. Mesi je taj turnir završio bez postignutog gola, dok je Andres Inijesta blistao i prelomio finale sa Holandijom u kojoj je briljirao Vesli Snajder, iste te godine osvajač čuvene “triplete” sa Interom. Snajder na kraju nije bio ni u prva tri u izboru.

Nova takva situacija zbila se 2014, Kristijano Ronaldo je uzeo treću od pet Zlatnih lopti, pošto je u sezoni 2014/2015 postigao čak 61 gol, neverovatnih 17 u jurišu na pehar Lige šampiona u onom kultnom finalu sa Atletikom koje je prelomio – Serhio Ramos. A da ne zaboravimo da ćemo 2014. ipak pamtiti po Mineirazu, odnosno epskoj pobedi Nemaca nad Brazilom usred Belo Orizontea. Opet Nemci nisu imali istaknutog vođu, mada je Manuel Nojer pomerio granice shvatanja golmanove uloge u timu.

ĐIĐI RIVA I MILANSKI LOBI

PRELAZZI: Jedan „Skudeto“ za čobane i bandite

Nepravde nisu uvek imale internacionalni karakter. Recimo, Milan je 1969. osvojio Kup šampiona, a za najboljeg igrača Evrope proglašen je njegov as Đani Rivera. Često su Italijani umeli da pišu kako je to delo milanskog lobija. Na Sardiniji je fudbal od kojeg zastaje dah igrao Điđi Riva, „žrtva malog kluba“. Čitavu karijeru proveo je u svom Kaljariju i 1970. osvojio titulu prvaka države. Bilo je to čudo nad čudima. Kao kada bi se sada Đenova, Verona ili Sampdorija dokopale pehara u Kalču. Tokom te dve sezone iz snova Riva je postigao 41 gol u tada najjačoj ligi Evrope. Bilo je to vreme kada su cvetali katenaćo i dekadencija. Legendarni as sa Sardinije 1969. završio je drugi, iza Rivere, a godinu dana kasnije treći. Zlatnu loptu posle SP u Meksiku podigao je Gerd Miler, pošto Pele nije bio u konkurenciji. 

Sedamdesete i eru atomskog fudbala su naravno obeležili Nemci i Holanđani, Krojf i Bekenbauer, 1975. je tu upao i Oleg Blohin, zvezda kijevskog Dinama i apsolutni heroj utakmice za evropski Superkup u kojoj su Sovjeti savladali Bajern. Blohin je postigao jedini gol na meču i to nakon što je nanizao osmoricu Nemaca, pa se tada prvi put pisalo o lauretu na osnovu jedne utakmice. U zatvorenim krugovima kolaju priče da Zlatna lopta ide u SSSR kako bi se napravio kakav-takav balans između istoka i zapada.

KING KENI BEZ KRUNE

Osamdesete pripadaju Mišelu Platiniju (tri puta zaredom osvajao Zlatnu loptu, 1983, 1984 i 1985) i baš u tom periodu događa se još jedna nepravda. Liverpul kao jedan od najvećih klubova na svetu dominira od kraja sedamdesetih, ali nema zvanično najboljeg igrača. Kralj Enfilda Keni Dalgliš dogurao je najviše do drugog mesta 1983, iako je uzeo čak tri Kupa šampiona i to u vreme kada klupski fudbal već polako počinje da preuzima primat u odnosu na reprezentativni. Uz Puškaša i Rivu, nepravdu prema Dalglišu mnogi smatraju za najveću.

DEJO GENIJE BEZ MAŠINERIJE

Hodao je po vodi i lebdeo kroz vazduh... Old Traford ništa bolje nije video (VIDEO)

Početak devedesetih pamtićemo večno po onome što je učinjeno Dejanu Savićeviću. Titula šampiona Evrope sa Crvenom zvezdom, slalom kroz kompletnu odbranu Drezdena, majstorije protiv Bajerna, razbucani Šveđani u dresu Jugoslavije, pa ona veličanstvena partija na Teatru snova…

Zašto Genije nije dobio Zlatnu loptu 1991?

“Eh, zašto?! Zato što za razliku od Žan Pjera Papena iza sebe nisam imao jaku mašineriju, zvala se ona veliki klub, velika država ili velika nacija. U tom smislu te 1991. bili smo slabi, nikakvi. Zlatna lopta je tada bila sramota. To je 100 odsto bio dogovor Tapija (gazda Marselja, prim. aut.), Adidasa i francuskih novinara”, pričao je Savićević mnogo godina kasnije.

Nešto malo posle toga i Fifa shvata značaj Zlatne lopte i pravi sopstveno takmičenje, pa dolaze godine u kojima smo imali i po dvojicu lauretata. Recimo, 1994. Fifa bira Romarija, Frans Fudbal Hrista Stoičkova, jer još ne računa Južnoamerikance. Dve godine kasnije u izboru francuskog lista najbolji je Matijas Zamer, s druge strane Ronaldo, 2000. Figo, odnosno Zidan...

KAD SU GOLOVI VREDNIJI OD PEHARA

Mesi, veliki jesi, ali...

Još jedna velika polemika vođena je i posle Mundijala 2006. kada je Zlatna lopta uručena Fabiju Kanavaru, iako je on bio klasičan štoper, s ne baš preterano uticaja na igru, dok su mnogi smatrali da je taman bilo vreme da posle Lava Jašina priznanje dobije i drugi golman, Đanluiđi Bufon, pogotovo zato što je finale odlučeno posle penal ruleta...

Potom Kaka, pa godine u kojoj su Mesi i Ronaldo privatizovali Zlatnu loptu, od 2010. do 2016. deljenu u saradnju Fife i Frans fudbala. “Evoluirao” je – najgore – i sistem glasanja, pa se posle svakog proglašenja javljaju selektori i kapiteni s primedbama da nisu glasali kako je FIFA predstavila, a odgovori iz Ciriha prilično su nemušti.

I evo, za ovih već 14 godina samo je Luka Modrić uspeo da 2018, posle osvajanja Lige šampiona i finala Mundijala sa Hrvatskom, skine s trona dvoglavu aždaju u vidu najboljih igrača današnjice. Mada nam ostaje da se pitamo da li je to moglo ranije da bude i već pomenuti Ćavi, Manuel Nojer, a toj grupi treba pridodati i Franka Riberija, koji je 2012. sa Bajernom osvojio sve i vodio ekipu do sedam golova protiv Barse u dva polufinalna meča Lige šampiona. Mesi je pak te godine dao nestvaran 91 gol i statistika je odnela pobedu nad trofejima mada bi mu za sve te pogotke dovoljna nagrada bila i Zlatna kopačka.

S druge strane, 24 gola i 20 asistencija nisu bila dovoljna Tjeriju Anriju da pobedi Pavela Nedveda u trci iz 2003. godine, jer je Čeh s Juventusom podigao "ušati" pehar.

Kriterijumi za dodelu Zlatne lopte su uostalom uvek bili i biće večita dilema. A sve počinje odatle. I još kad krenu lobiranja velikih zverki…