MAROKO: Ljubitelji fudbala i dobre stare kavge

Jednom su prošli u osminu finala, beše to u Meksiku 1986. godine, ali daleko od toga da su fudbalske analfabete. Štaviše, Marokanci – slično komšijama iz Alžira, reći će mnogi pre no što se uhvate za primer Zinedina Zidana – iskrene su fudbalske estete. Oni hrane ego vickastim driblingom i lucidnim pasom, njihov nemirni duh pruža im slobodu da probaju stvari koje se u nekim fudbalski zrelijim, mada i manje talentovanim zemljama smatraju svetogrđem, ali… On im istovremeno ne dozvoljava da prihvate da moderna igra odavno više nije igra, no taktičko nadmetanje u kome cilj opravdava sredstvo, pa nek je i sušta suprotnost svemu onome zbog čega smo se i zaljubili u travnati teren.

Marokanci, da budemo jasni, mnogo više vole fudbal kao igru, no fudbal kao profesiju i sva ta pravila koja idu s poslom. Oni će da probaju petom kada je prost pas sigurno rešenje, gurnuće je rivalu kroz noge makar i napravili korak ili dva nazad, štoper će da se bez pravog osnoga uživi u ulogu Franca Bekenbauera, a napadači… E, oni će da smene selektora, pa nek je i najbolji, samo da bi nastavili da teraju po svome. I loptu i narod do ludila. Samo što i taj narod toliko voli taj fudbalski bezobrazluk da neće ni najmanje da se nasekira kada zbog nepozivanja Hakima Zijeha nacionalni Savez otera Vahida Halilhodžića.

Džaba popularnom Vahi to što je uspeo da ih nauči defanzivnoj disciplini i što je grupnu fazu kvalifikacija – istina u slaboj konkurenciji Gvineje Bisao, Gvineje i Sudana – završio sa maksimalnih 18 bodova uz gol razliku 20:1, džaba mu i što je u baražu oduvao već kvalitetniju Demokratsku republiku Kongo ukupnim rezultatom 5:2, Halilhodžićev "smrtni greh" je taj što je iz tima izbacio Zijeha i Marokancima oduzeo povod za ono iskonsko, dečje radovanje driblingu.

Nije doduše samo Zijeh bio problem, jer kod Vahe njije bilo mesta ni za Bajernovog Nusaira Mazrauija, pa iskusnog napadača Abderazak Hamdalu. Zijehov slučaj je ipak izazvao pravi zemljotres, pošto je ga je Halilhodžić prvo optužio da je kasnio na pripreme, zatim da je glumio povredu kako ne bi igrao prijateljsku utakmicu sa Ganom, a onda i da nije hteo da se zagreva pre no što ga je na poluvremenu poslao na teren.

"U životu nisam video ovakvo ponašanje… Neprihvatljivo! Ne smeš da varaš državni tim. Ili si 100 odsto tu ili nisi tu... Posle svega nije bilo smisla razgovarati o tome. Kao selektoru sve mi je bilo momentalno jasno. Reprezentacija je iznad svega, niko ne sme da je drži za taoca", grmeo je Vaha.

Foto: ©AFP

Ispostavilo se da je Zijeh ipak – veći. Mada Vahi nije pomoglo ni to što je Hamdalu još ranije izjavio da je selektor lagao kada je rekao da je razgovarao sa Abderazakom o njegovom povratku u reprezentaciju i da je ovaj to odbio. Na sve to, oterao je bosanskohercegovački strateg i Mazrauija, selektor je tvrdio zbog toga što je i tada Ajaksov, a sada Bajernov igrač odbio da igra, dok je Nusair imao možda i najbizarnije od svih opravdanja koje smo čuli.

"Sve je počelo na treningu, trener je bio besan na mene čim sam stigao. Bilo je veoma vruće i tražio je od nas da pijemo vodu na svakih pet minuta. Tokom jedne pauze ja nisam pio, jer nisam više bio žedan. On je prišao, rekao mi da pijem opet, ja sam to prijatno odbio, ali je on nervozno insistirao. Da bi smirio situaciju Romen Sais mi je dao flašicu vode, ja sam je prosuo na zemlju i tu je sve počelo".

Nije bilo šanse da Vaha preživi tolike sukobe, ne u Maroku, pa je i treći put smenjen posle uspešnih kvalifacija, a pre Mundijala, nakon što je na isti način ostao bez šansi da debituje na Svetskom prvenstvu i kada je radio kao selektor Obale Slonovače, pa onda Japana. I sam je priznao da se posle svega zapitao: da ga nije neko prokleo?

Mada, odlazak Vahe ne mora nužno da bude loš po Marokance. Obala Slonovače te 2010. jeste ispala u grupi, ali nakon što je igrala nerešeno sa Portugalom, izgubila od Brazila, a savladala Severnu Koreju. Japan je zahvaljujući manjem brojom kartona prošao grupu 2018. i zatim protiv Belgije ispustio dva gola prednosti i ispao posle pogotka primljenog u 94. minutu.

I ovaj Maroko ima čime da zapreti, mada u žestokoj konkurenciji svetskog viceprvaka Hrvatske, pa polufinaliste Belgije, te nimalo naivne Kanade, nismo sigurni da će to biti dovoljno. No, Vahin naslednik Valid Regragui – i sam dugogodišnji reprezentativac kao igrač nekoliko solidnih evropskih klubova, mada kao trener, iako trofejan, bez iskustva van arapskih zemalja – imaće na raspolaganju respektabilan sastav.

Počevši naravno od Čelsijevog Zijeha, koji će na desnoj strani igrati uz prvu zvezdu tima, Pari Sen Žermenovog Ašrafa Hakimija. Retke su ekipe sa potentijim bokom od ovoga, a ni leva strana ne zaostaje mnogo, jer tu su Mazraui i Anžeov Sofijan Bufal, koji možda nije top klasa, ali je izuzetno nezgodan protivnik i što je Marokancima mnogo bitnije: dar za oči. Tu je i njegov klupski kolega Azedin Unahi u vezi, još jedan fudbaler koji protiv slabijih rivala izgleda kao san, jer nema šta ne zna, ali protiv onih kvalitetnijih protivnika vidiš da nema baš ni brzinu. Ali navijači ga obožavaju, jer – pogađate? – ume da mazi loptu i gurne pas koji niko nije video.

Posebno inspirativna je i priča 24-godišnjeg Valida Čedira, najboljeg strelca italijanske druge lige. Ne zbog tih devet golova u dresu Barija, već zato što je sa tim klubom do prošle sezone igrao – Seriju C, odnosno treću ligu Italije!

Ono što Marokanci nemaju su ozbiljni defanzivni igrači, barem onog nivoa da mogu da zaustave asove poput Luke Modrića ili Kevina De Brujnea. Na štoperu Roman Sais uglavnom igra uz sada rovitog Najefa Aguerda, koga je Vest Hem letos doveo iz Rena za 35.000.000 evra. Zbog povrede članka ipak nije igrao od početka sezone. Njegovo mesto trebalo bi da zauzme Brestov Ašraf Dari, igrač ipak mnogo skromnijih kvaliteta. Zadnji vezni je Fjorentinin Sofijan Amrabat, pouzdan je to igrač, ali da li će moći sam da pokrije sve rupe koje mu ostave Zijeh i Bufal, koji nisu baš ljubitelji trčanja u nazad? I opet, preko puta će imati Modrića i De Brujnea, ni boljim igračima ne bi bilo svejedno.

©AFP

Tu su doduše i Selih Amala, standardan u Standardu, Amin Harit, veoma dobar u Marselju, bio je na spisku, pa otpao zbog povrede, ali to su svakako više napadački orjentisani igrači. Izgleda da ne brine previse selektora, umesto Harita poziv je dobio krilni fudbaler Barnlija Anas Zaruri.

A u samom napadu, Marokanci imaju najveći problem, jer iako je Jusef-en-Nesiri bio sjajan špic ove sezone je u Sevilji postigao samo jedan gol. Spekulisalo se da bi mogao da ga zameni Gentov Taris Tisudali, ali je njega pokidan ligament kolena izbacio sa Mundijala. Pokušavao je selektor potom sa Rajanom Mamajeom, znate ga iz okršaja Crvene zvezde i Ferencvaroša, nije uspelo, dok je gorepomenuti Abdelrazak Hamdala očigledno zaista nešto zgrešio pa za njega i dalje nema poziva.

Pomenimo samo i da među stativama stoji Seviljin Bono, nema tu brige, više nego dobar golman, zbog njega i naš Marko Dmitrović uglavnom utakmice gleda sa klupe za rezervne igrače.

E sad, šta može Maroko da uradi na Mundijalu? Da je bilo više sreće na žrebu, možda bi i mogao da se porva sa recimo SAD u Grupi B ili Meksikom u Grupi C. Ali u konkurenciji Hrvatske i Belgije reprezentacija koja čeka pobedu na Svetskom prvenstvu još otkako je 1998. u Franuskoj deklasirala Škotsku sa 3:0 može da se nada samo nekom lepo driblingu, da bar na taj sekund zaboravi kako su oterali selektora koji ih je odveo na planetarnu smotru.

Znamo mi dobro kako se to vraća…