Novi svetski poredak i rat FIFA-UEFA: Ko sa kim, ko protiv koga i zbog koliko para?

Nema dana da ne izađe neka vest o idejama FIFA i UEFA za “unapređenje fudbala”. I jedni i drugi su prepuni predloga o raznim novotarijama koje bi navodno trebalo da nama, običnim zaljubljenicima ulepšaju najvažniju sporednu stvar na svetu.

A zapravo u toku je beskompromisan rat oko para. Ko će zahvatiti veće parče kolača od najkomercijalnijeg sporta na svetu. Kao kod svakog sukoba ili afere, uvek je samo jedan motiv – novac.

Nijedan sport na svetu ne generiše toliko novca kao fudbal. Sve drugo, izuzev izuzev NFL-a je smešno u odnosu na magičnu igru na zelenom pravougaoniku. Čak je to pre nekoliko godina priznao i NBA komesar Adam Silver.

“Liga šampiona je fantastičan koncept koji često gledamo. Ljubomoran sam na neke stvari u evropskom fudbalu. Dubina i lojalnost navijača se graniči sa fanatizmom”, rekao je prvi čovek lige koja se godinama samtrala najkvalitenijim klupskim takmičenjem.

O ostalim takmičenjima i sportovima da i ne govorimo.

Ova tragedija od košarkaške Evrolige je najbolje ogledalo kako neki sport propadne kada ga vode ljudi koji to ne mogu da iznesu i ne umeju da rade. Dok je nagrada za pobedu u fudbalskoj Ligi šampiona 2.800.000 evra, pobeda u Evroligi donosi 37.000 evra. Kako je krenulo, neće biti iznenađenje ako Đordi Bertomeu za koju godinu bude nagrađivao pobednika utakmice nekom akcijom u supermarketu ili večerom u nekom pristojnom restoranu. Ali to je već problem košarke…

Fudbal trenutno ima mnogo veće brige. Jer je mnogo više para u igri.

UEFA je napravila najbolje takmičenje u istoriji sporta i stvorila od sebe državu moćniju od brojnih članica EU. Liga šampiona je postala ideal.

Donosila je i donosi ogroman novac svima zahvaljujući dobrom konceptu. Kada je ukinut stari Kup evropskih šampiona, mnogi su se pobunili protiv koncepta Lige šampiona u kojoj neće igrati šampioni, već “tamo neki trećeplasirani ili četvrtoplasirani iz prvenstva”. Bilo je to svetogrđe u tom trenutku. Ispostavilo se da je rođeno superzanimljivo takmičenje u kojem danas uživaju stotine miliona ljudi širom planete. Ostavljena je sportska šansa čak i nekom Šerifu iz Moldavije da se na terenu izbori za svoje mesto u eliti i za deo finansijskog kolača. U nekoj meri je ispoštovana suština sporta.

Kako je takmičenje raslo, tako su rasli i novčani prilivi. Sponzorski pul Lige šampiona je postao čista ekskluziva, TV prava zlatna žila, a prihodi od takmičenja su samo rasli.

Rasli su i troškovi klubova, rasli su transferi i ugovori igrača. Rasli su i finansijski apetiti klubova. O rušenju UEFA i Lige šampiona se šuškalo još od kraja 90-ih kada su najmoćniji klubovi napravili svoje udruženje. Čim bi Real, Juventus, Bajern, Mančester Junated i ostali drastično podigli glas, UEFA bi im zapušila usta sa dodatnim količinama novca, proširenjem takmičenja, podizanjem nagradnih fondova. I tako je bilo na svakih desetak godina.

Ovaj poslednji prolećni udar klubova je bio najopasniji. Zaista je delovalo da su rešili da naprave takmičenje sami za sebe i neku vrstu NBA. Koliko je kopiranje NBA loša varijanta, vidimo u evropskoj košarci koja je lišena suštinskog sastojka sportske atrakcije – imperativa rezultata.

Isakoristila je UEFA sve moguće saveznike, napravila komporomise čije ćemo rezultate videti ko zna kad u budućnosti i uz pomoć političara, bogataša, medija i navijača, uspela da osujeti plan o Superligi koja se srušila kao kula od karata.

Florentino Perez i Andrea Anjeli su u javnosti izgledali kao ostavljeni muževi. Izigrani kao nikad u svojim moćnim životima i karijerama. Ostali klubovi su se podvijenog repa neiskreno izvinili, poručili da su bili u zabludi i da “neće više”. Naravno da je duh Superlige ostao da lebdi i da je UEFA alarme podigla na maksimum. Znali su da će sledeći napad da usledi vrlo brzo i da ne smeju više da sede skrštnih ruku i da krckaju novac klubova.

Ispostavilo se kasnije da je klubovima pobunjenicima vetar u leđa dala FIFA. Kao kada Tesio u Kumu u ime Barzinija prvi pozove Majkla Korelonea na sastanak i razotkrije se, tako je i Đani Infantino među prvima poručio klubovima iz Superlige “da će snositi posledice”.

“Nema ni zrna sumnje da FIFA odbacuje projekat Superlige. Tih 12 klubova će morati da snose posledice. Oni su disidenti postojećih institucija”, rekao je tada Infantino da bi u svetskoj javnosti izgledao kao neko ko brine za fudbal i navijače.

Ispostavilo se kasnije da je znao za sve, da je dao prećutnu podršku disidentima i da mu nije padalo na pamet da ih suočava sa bilo kakvim posledicama. Štaviše, krenuo je u kovanje novog plana.

Zašto FIFA i Infantino toliko žele da poremete mapu svetskog fudbala? Naravno, zbog novca.

Dok UEFA svake godine generiše ogroman novac od klupskog fudbala i bezobrazno je poslednjih godina odlučila da sve veći deo zadržava za sebe, FIFA zgrne novac tek svake četvrte godine od Svetskog prvenstva. Svi projekti poput SP za klubove, Kupa konfederacija, ženskog fudbala, futsala i ostalih nisu zaživeli u toj meri da donose milione i milijarde kojima se FIFA nadala.

Gledati kako UEFA uzima svake godine toliki novac i čekati četiri godine da i ti uradiš isto nije više opcija za Infantina i FIFA. Ako već UEFA neće da ih pusti u svoju igru, napraviće svoju koja će biti direktan udar na UEFA.

Ili će se dva slična na kraju dogovoriti i naći kompromis kako da svima bude dobro?

Poslednji udar FIFA i Infantina je da se Mundijal za reprezentacije održava na svake dve godine. Dakle, da se zaradi duplo više novca u četvorogodišnjem ciklusu.

“I Superboul i Vimbldon se igraju svake godine pa nisu izgubili na prestižu”, odgovorio je Infantino na kritike da će SP na dve godine izgubiti prestiž i postati dosadan.

Đani Infantino je nekada radio kao generalni sekretar UEFA i bio na izvoru informacija i novčanih tokova. Bolje od svih zna koliko para se slivalo u sedište Evropske kuće fudbala u Nionu, a koliko sada stiže u njegovu FIFA kasu u Cirihu.

FIFA tokom četvorogodišnjig ciklusa prihoduje oko 6.000.000.000 dolara, dok UEFA u istom periodu zaradi 14.000.000.000 dolara. Jasno je zašto Infantino ne želi da ostane tako.

Njegov prvi projekat je SP za klubove u proširenom formatu, jer ono što smo do sada gledali sa klubovima iz Okeanije, Afrike, Meksika nije baš neka ekskluziva. Nije baš da navijači širom sveta jedva čekaju da počne SP za klubove sa onim čudnim sistemom takmičenja u Japanu ili Abu Dabiju. Postalo je dosadno i predvidivo pa su gledaoci izgubili interesovanje.

Čak ni Južnoamerikanci više ne mogu da pariraju Evropljanima koji su osvojili poslednjih osam svetskih titula. Štaviše, Južnaomerikanci su samo dva puta na prethodnih pet turnira došli do finala. Kako finalni mečevi Real Madrida protiv japanske Kašime ili arapskog Al Aina, odnosno Bajernova finala protiv Kazablanke ili Tigresa mogu da zainteresuju fudbalsku planetu? I na kraju da donesu novac…

Infantinov plan sa 24 učesnika od čega su 12 Evropljani, a ostatak klubovi sa ostalih kontinenata, garantuje makar nešto veću dozu zanimljivosti, više kvalitetnih mečeva i naravno – više novca. Trebalo je navodno da se održi još prošle godine, ali je korona sve poremetila i odgodila za 2022. Iako je i bez pandemije delovalo da tu ništa nije definisano i dogovoreno, jer se UEFA protivila bilo kakvom vidu masovnog klupskog takmičenja koje bi joj poremtilo kalendar, planove i prihode, dobro obavešteni nemački Zidojče Cajtung donosi saznanja da bi UEFA mogla da pristane na SP za klubove, spusti gard i napravi kompromis ako Infantino obeća da će staviti tačku na ideju o dvogodišnjem Mundijalu.

Bogati klubovi bi u tom slučaju dobili dodatne prihode i malo se primirili, a FIFA bi takođe dobila takmičenje koje donosi ozbiljniji novac svake godine. Pitanje je samo da li je to dovoljno i jednima i drugima na duže staze? Da li će to novo SP za klubove utuliti Infantinove apetite do kraja?

Međutim, možda su i Infantino i FIFA spremni za kompromis u ovoj priči. Ideja o dvogodišnjem Mundijalu jeste revolucionarna, ali je i opasna. Moglo bi da dođe do totalnog raskola. To je crvena granica preko koje UEFA neće dozvoliti da se ide. Evropsko prvenstvo koje joj takođe donosi ogroman novac postalo bi beznačajno sa učestalijim Mundijalom. UEFA bi ostala bez velikog novca.

Francuski Mond tvrdi da je u pitanju suma od 3.000.000.000 evra bez koje bi ostala UEFA.

“Takav predlog bi naštetio fudbalu na svim nivoima i devalvirao bi samo takmičenje. UEFA će nastaviti da se protivi tim planovima”, poručeno je iz Niona.

U toku je borba za podršku i ko će imati jače saveznike. Neki veliki evropski klubovi će stati iza Infantina i FIFA. Oni poput Reala, Barselone i Juventusa. Pogotovo Barselona koja bi u ovom trenutku napravila pakt sa đavolom da popuni opustošenu kasu posle štetne vladavine Đozepa Bartomeua. Ova tri kluba se i dalje nadaju da će pobediti UEFA i isterati svoje. Na sudu Evropske Unije u Luksemburgu je u toku spor koji treba da donese presudu pomenutim separatistima i stavi tačku na ideju o Superligi.

Tim povodom su vlade čak 14 evropskih zemalja, među kojima su Italija, Španija, Francuska, Portugalija, Danska, Island i još neke, poslali zajedničko pismo na adresu suda u Luksemburgu. U njemu su poručili da se protive ideji Superlige i da staju u odbranu evropskog sportskog modela nasuprot američkog koncepta zatvorene lige za privilegovane klubove. To pismo ne može zvanično da utiče na odluku suda, ali je više nego očigledan signal kakva presuda se očekuje.

Dakle, političari su stali na stranu UEFA. Kao što je to uradio britanski premijer Boris Džonson proletos kada je pritiskom na bogate premijerligaše odigrao ključnu ulogu u rušenju Superlige za samo nekoliko dana. Naravno, UEFA tada nije imala nikakve primedbe oko mešanja politike u sport i direktno je prekršila svoje zakone i pravilnike kako bi spasla punu kasu.

Na strani evropske kuće fudbala je i južnoamerička fudbalska federacija KONMEBOL koja želi da sačuva svoju Kopa Ameriku. Na strani UEFA su i brojni evropski nacionalni savezi i klubovi. Izuzev onih najbogatijih koje smo pomenuli ili poput FS Francuske čiji predsednik Le Gret ćuti i ne protivi se ideji o Mundijalu na dve godine. Zašto baš Francuzi? Možda zato što FIFA posle 90 godina planira izmeštanje sedišta iz Ciriha u Njujork, ali da određeni deo administracije i odeljenja preseli i u Pariz? Ali to su već nešto sitniji interesi…

Na strani FIFA su Amerikanci i severnoamerička KONKAKAF federcaija koji žele da su češće na velikoj sceni i da igraju protiv najboljih umesto što sami svake godine vode svoje dosadne bitke koje su zanimljive samo Meksikancima i donekle Amerikancima.

Ne treba zaboraviti da je glavni finansijer ideje o Superligi bio američki Džej Pi Morgan. Iz Njujorka.

Na strani FIFA i ideje o dvogodišnjem Mundijalu su i većina fudbalske Afrike, Azije i Australije i Okeanije. Njima je dosadno samima sa sobom, žele da igraju protiv najjačih, da zarađuju više, a UEFA ih je pokopala sa pokretanjem Lige nacija i uništila im šanse za prijateljske utakmice sa najjačim evropskim selekcijama. Takođe, na dvogodišnjem Mundijalu bi bio proširen spisak učesnika, a najviše bi profitirali Azija, Afrika i slični, jer bi dobili više mesta.

Među najbitnijim igračima u celoj priči su bogati Arapi sa Bliskog istoka. Kraljevska porodica Bin Zajed iz UAE je ušla u Mančester Siti, Kataranin Al Tani je ušao u PSŽ, a odnedavno je na fudbalsku mapu zakoračio najbogatiji i najmoćniji od svih petromonarha – saudijski princ Mohamed bin Salman, novi gazda Njukasla.

Iako je FIFA uz već dokazanu korupciju dala Kataru organizaciju Mundijala 2022. godine, katarski čovek za fudbal Naser Al Kelaifi nije podržao ideju o Superligi već je stao na stranu UEFA. To je vrlo moćan saveznik za Aleksandra Čeferina i evropsku kuću fudbala. A ako Katar podržava jednu, onda je za očekivati da Emirati i Arabija kao njegovi najveći rivali podrže drugu stranu. Tas na vagi bi mogao da bude baš Mohamed bin Salman, ako stane na stranu FIFA i obezbedi joj novac za nova i češća takmičenja. Osim ako mu UEFA ne otvori put da radi šta hoće sa Njukaslom u evropskom fudbalu. Kao što ga je otvorila porodici Al Tani, Naseru Al Kelaifiju i njihovom Pari Sen Žermenu.

Šta god da bude, evropski i svetski fudbal će morati da se menjaju. Jednostavno, moraju da se nađu novi izvori prihoda, nova takmičenja i nove utakmice. Liga šampiona je već najavila promenu formata od 2024. godine, sa četiri kluba više nego do sada. Fudbal na kakav smo navikli zreo je za velike promene.

Da bogati dobiju još više novca.