Od Seltika do Atletika: Milanovih osam godina bez pobede u Ligi šampiona

Sve je počelo onog kasnog proleća 2012. godine. Najtužnijeg u novijoj istoriji Milana posle istanbulskog finala. Mogli bi da ga zovemo i egzodus legendi jer su u isti mah poslednju utakmicu na San Siru odigrali Alesandro Nesta, Klarens Sedorf, Đenaro Gatuzo i Filipo Inzagi. Maltene sve bitne Milanove trofeje u prvoj deceniji 21. veka oni su izvojevali u koprodukciji sa još nekolicinom velikana, poput Paola Maldinija, Andree Pirla, Andreja Ševčenka, Rikarda Kake...

Gostovala je Novara, a navijači su popunili nešto više od pola kapaciteta milanskog fudbalskog hrama (oko 45.000 gledalaca). Titulu je već uzeo Juve, a Diavolo je morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona.

Napustila su Milan tada još neka velika imena poput Đanluke Zambrote i Marka Van Bomela. I njih su sustigle suze.

"Milan je porodica", ridao je Holanđanin po završetku meča 38. runde iako je u Milanelu proveo samo godinu dana.

Sedorf i Gatuzo su počeli meč, Superpipo i Nesta ušli sa klupe, a kralj izbegnutih ofsajda je morao da se ispiše u svom stilu. Šmugnuo je Inzagi odbrani Novare, grudima odložio loptu u stranu, taman toliko da sevne savršena desnica. Slavio je Pipo sa istim žarom kao posle golova kojima je pet godina ranije srušio Liverpul u atinskoj borbi za ušati pehar i osvetio mu se za istanbulsko finale.

Deset minuta kasnije, fajront - a na San Siru samo suze. Kako na tribinama, tako i na terenu. "Ujka Fester" Adrijano Galijani skamenjenog lica kao da je zaista ispao iz nekog od filmova o porodici Adams. Đenaru Gatuzu je, čini se, čitava karijera proletela pred očima... Pokazao je da i najgrublji fudbaleri mogu da plaču. Suzu je pustio i Kristijan Abijati.

Tada je malo ko od navijača projektovao krizu koja će do kraja decenije tresti jedan od najvećih klubova na planeti. Osiguranje novih borbi za trofeje bili su Zlatan Ibrahimović i Tijago Silva, ali Milan nije osigurao njihov ostanak u Prestonici mode. Pari Sen Žermen je katarskim milionima počeo da gradi tim snova, a gigant sa severa Italije prihvatio 63.000.000 evra za švedsko-brazilski paket (Ibrahimović 21.000.000, Silva 42.000.000). Smešan novac ako se uzme u obzir koliko se danas izdvaja za obeštećenja igrača koji im objektivno nisu ni do kolena.

Bio je to početak Milanovog ropstva. Ropstva loših poteza uprave i sportskog sektora u kombinaciji sa promenama vlasništva (odlazak Silvija Berluskonija sa čela kluba) i besparicom koja u određenim prelaznim rokovima nije dozvoljavala da se prebace ni sume od 30.000.000, 40.000.000 na dovođenje fudbalera. Ropstva što će trajati do dolaska Stefana Piolija, po mnogima jednog od najboljih italijanskih trenera u ovom trenutku, na kormilo Rosonera, do povratka Zlatana Ibrahimovića i momenta kada je Paolo Maldini počeo da se pita ko će doći, a ko otići sa San Sira.

Igrao je Milan takmičarske 2012/13 grupnu fazu Lige šampiona i prošao je do osmine finala isključivo zahvaljujući tome što su mu rivali bili Malaga, Zenit i Anderleht. Ali platio je na ćupriji iako je u prvom poglavlju dvomeča slavio 2:0. Na Kamp Nou su ga sačekali Lionel Mesi i David Vilja i doživeo je debakl 4:0. Bilo je jasno da Stefan El Šaravi koji tek što je prebacio dvadesetu ne može sam da predvodi ekipu. Stigao je u januaru Mario Baloteli iz Mančester Sitija, nešto ranije talentovani Mbaje Ninang i preoptimistično je počelo da se govori o napadačkom tandemu Ša-Ba-Ni, koji bi mogao da garantuje uspeh na duge staze.

Milanova (ne)realnost uspeha na kratke ili duge staze, pokazala se leta 2013. kada je kao najskuplje pojačanje stigao Alesandro Matri. Koštao je 11.000.000 evra. Zajedno sa njim stiglo je i par neafirmisanih igrača iz Serije A poput Valtera Birse, Andree Polija i Rikarda Saponare, a uprava je pokušala da se digne rehabilitacijom klupske legende Rikarda Kake. Bilo bi lažno tvrditi da euforije nije bilo, najvatreniji Rosoneri su ga dočekali u centru Milana, Riki je skakako sa njima uz taktove pesme Siam venuti fin qua, per vedere segnare Kaka (u slobodnom prevodu: Došli smo iz daleka da vidimo Kaku kako daje golove).

Svi su znali da nije to onaj Kaka koji je 2007. pobedio Ronalda i Mesija u izboru za Zlatnu loptu. Brazilac je ipak bio jedna od najsvetlijih tačaka Milana (30 utakmica po sedam golova i asistencija u Seriji A i dva pogotka i asistencija u Ligi šampiona), mada to u tadašnjoj konkurenciji nije bilo naročito teško.

Milan je i te sezone igrao Ligu šampiona, a jedna od ključnih pobeda za prolaz u nokaut fazu ostvarena je u petom kolu na Seltik parku. Da je neko tada fudbalerima, ljudima u klubu, navijačima rekao da narednih osam godina neće pobediti u Ligi šampiona proglasili bi ga ludakom. Vremena jesu bila teška, ali Milanu je evropska elita bila zapisana u klupskom DNK.

Da se za čas vratimo u aktuelni trenutak i konstatujemo da je Milan iako su ga posle četri runde svi otpisali, sinoćnjom pobedom nad Atletikom u Madridu podgrejao sebi nade za plasman među najboljih 16. I da dodamo da je ostvario prvu pobedu posle osmogodišnjeg posta. A onda da ekspresno odemo nazad u prošlost i prisetimo ko su protagonisti pomenutog trijufma nad Seltikom. Koliko je to davno bilo govori nam i razvojni put Virdžila van Dajka, tada nosioca zeleno-belog dresa, u mređuvremenu igrača Sautemptona, odnosno jednog od najboljih štopera planete i osvajača Lige šampiona i Premijer lige sa Liverpulom.

Pioli: Mesijas će tek pokazati ozbiljan kvalitet; Simeone: Liga šampiona ne prašta

Branio je u Glazgovu Kristijan Abijati, čovek koji sa 44 godine komotno može da bude otac bar polovini fudbalera koji trenutno nastupaju za Milan. U odbrani su utakmicu počeli Danijele Bonera i Kristijan Zapata kao štoperi, dok su na bekovima bili Urbi Emanuelson i Ignacio Abate. Italijani su završili karijere, Zapata danas nastupa za argentinski San Lorenco, a Emanuelson je veteran u Utrehtu.

Vezni red su činili Najdžel de Jong, Andrea Poli, Valter Birsa i Rikardo Montolivo. Svi osim Polija koji nastupa za Antaliju okačili su kopačke o klin. A u napadu Kaka i Baloteli. Obojca strelci u Glazgovu uz Kristijana Zapatu. Kaka ne igra fudbal od kraja 2017. godine, dok 31-godišnjak Baloteli uglavnom trese mreže iz penala u turskoj Adani. Na klupi su između ostalih bili Robinjo, zaboravljeni Antonio Noćerino i Kevin Konstant, pomenuti Matri, ali i tadašnji tinejdžer, a sadašnji fudbaler Rome Brajan Kristante.

Zbog svih tih Birsa, Konstanata, Polija, Zapata, Emanuelsona, Matrija i drugih igrača nedoraslih dresu Milana, kao i zbog oslanjanja na igrače koje je pojelo vreme, klub je godinama ispaštao. U trenutku pobede nad Seltikom bio je 13. na tabeli Serije A posle 14 odigranih kola. Ali nisu Matriji, Zapate i Poliji krivi što su uradili najprirodniju stvar na svetu - oberučke prihvatili poziv Milana. Setićemo se samo da se u istom prelaznom roku kada su oni dovedeni Pjer Emerik Obamejan posle eksplozije u Sent Etjenu svojim izjavama bukvalno nudio Milanu, ali na kraju završio u Dortmundu za 13.000.000 evra. Za sličan novac je tog leta u Totenhem iz Ajaksa prešao Kristijan Eriksen koji se dovodio u vezu sa Rosonerima. Njih dvojicu Milan je recimo mogao da dovede za isti novac koji je izdvojen na Polija, Matrija i Zapatu - dakle, para je bilo, ne i pametnog biranja.

Za kasnije da i ne pričamo. Novca je bilo sve manje, loših izbora sve više. Setimo se 21.000.000 evra izdvojenog za Andreu Bertolačija, pa Đanluke Lapadule iz Serije B, propalog eksperimenta sa Leonardom Bonučijem kad mu vreme nije, 36.870.000 evra data za Matiju Kaldaru i da ne nabrajamo dalje. Rosoneri su bili primorani da se sve više oslanjaju na pozajmice, bilo je i solidnih primera, poput Đerara Deulofeua, neke smo već zaboravili kao Nikolu Kalinića. Ali Milan više nije bio klub koji sanjaju najbolji fudbaleri.

Milan oživeo u Madridu: Mesijas kao Mesija, doneo Rosonerima prvu pobedu i nadu u prolaz (VIDEO)

Milanovim timom je još te 2013. dirigovao Masimilijano Alegri kojem je to bila poslednja sezona pre nego što je otišao u Juventus i preuzeo zaostavštinu Antonija Kontea. Ali vremena su se donekle promenila. Kao u onoj kineskoj mudroliji sa dve kutijice i po ceduljicom u svakoj. Jedna se otvara kada je čoveku dobro, a druga kada mu je loše, a na obe ceduljice piše "proći će". Tako je prošla era legendi poput Neste, Inzagija, Sedorfa i Gatuza, ali isto tako je u arhivu otišla Milanova agonija osmogodišnjeg ropstva, daleko do Lige šampiona.

Dolaskom Paola Maldinija na čelo sportskog sektora, Milan sada mnogo mudrije bira pojačanja u skladu sa mogućnostima, a kako izgleda u Kalču protekle i ove sezone, na horizontu je mirno more i deluje da će mu Liga šampiona ponovo ući u krvotok.