Partizan bez svoje dece u Evropi prvi put posle 30 godina!

Dvostruki poraz pretrpeo je Partizan na Kipru. Prvi je oličen u rezultatu (1:2) koji ga stavlja u komplikovanu poziciju da u revanšu juri pobedu od dva razlike; drugi u opredeljenju da AEK-u suprotstavi tim bez ijednog produkta sopstvene škole!

Toliko hvaljena akademija crno-belih totalno je zapostavljena u Larnaki, o čemu svedoči podatak da su se na terenu našla petorica „punokrvnih“ stranaca, dvojica iz regiona, te još četvorica momaka čiji su počeci vezani za druge klubove.

Konkretno: Nemanja Stevanović (Rad) – Aleksandar Filipović (Jagodina), Igor Vujačić (Golubovac), Siniša Saničanin (Prijedor), Slobodan Urošević (Rad) – Ljubomir Fejsa (Hajduk Kula) – Patrik Andrade (Zelenortska Ostrva), Bibars Natho (Izrael), Fuseni Dijabate (Mali), Kvinsi Menig (Holandija) – Rikardo Gomeš (Zelenortska Ostrva).

Neko bi rekao da je ovako sklopljen tim nema ukusa i mirisa, ali svakako nema dodirnih tačaka sa bazom, žilom kucavicom kluba, što se osetilo naročito u kritičnim trenucima utakmice po mediteranskoj uspari. Bez energije, stava, posvećenosti. Kad u prvom timu nema dece odgajene u „Zemunelu“ Partizan je neprepoznatljiv i(li), u očima zagriženih Grobara, neidentifikovan. I ne moraju to samo da budu deca po godinama, nije bilo ni onih „starih kuka“, koji bi kao nekad Saša Ilić, Albert Nađ, Danko Lazović znali potezom ili autoritetom da promene tok meča.

Koliko je ovakav slučaj redak u istoriji pokazuje podatak da se u minule tri decenije nije desilo da crno-beli na međunarodnoj sceni počnu bez fudbalera stasalog u mlađim kategorijama. Prošle su bezmalo tri decenije otkako je Ivica Osim u Istanbulu (zbog ratnih dejstava na području bivše SFRJ Partizan prinuđen da bude domaćin u inostranstvu) izdiktirao tim koji oktobra 1992. jeste dobio Sporting iz Hihona (2:0), ali je penalima eliminisan iz UEFA kupa:

Fahrduin Omerović (Sloboda Tuzla) – Vujadin Stanojković (Vardar), Budimir Vujačić (Petrovac), Džoni Novak (Olimpija), Bratislav Mijalković (Radnički Pirot), Nebojša Gudelj (Leotar) – Branko Brnović (Budućnost Podgorica) – Goran Bogdanović (Smederevo), Slaviša Jokanović (Novi Sad) – Predrag Mijatović (Budućnost Podgorica) i Ljubomir Vorkapić (Vojvodina).

U međuvremenu je igrao Parni valjak Ligu šampiona, prezimljavao u Evropi, znao i da razočara, ali se 30 godina nije desilo da ostane bez ijednog fudbalera „made in Zemunelo“ među početnih 11. Što može da bude slučajnost, ali ne bi trebalo da postane praksa u klubu koji luta kad je u pitanju identitet i odavno ne može da odredi šta su mu kratkoročni, šta dugoročni ciljevi.

Ako je to titula, onda je kadar morao da bude ranije formiran i dodatno osnažen kao što sedmicama vapi Ilija Stolica. U tom slučaju apsolutno je nevažno prebrojavati krvna zrnca i zagledati u rodoslov, jer se računa samo krajni cilj. Onda pehar daje legitimitet svakoj odluci. Pod uslovom da je opredeljenje pravljenje igrača, kasnije njihova prodaja i preživljavanje, akcenat bi morao da bude na deci iz podmlatka, da se njima pruži šansa, a ne da se produžava ugovor sa Bibarsom Nathom i dovodi Ljubomir Fejsa, pošto na tržištu nemaju nikakvu vrednost. Problem je što nijednog trenutka u Humskoj nisu precizirali šta tačno žele, kojim putem da se kreću: da li im je plan da u zaokret krenu sa strancima (rekordnih petorica među starterima u Larnaki), veteranima, povratnicima iz inostranstva (kao što je bio slučaj u minule dve godine)... Sve je prepušteno treneru, bilo da se zove Savo Milošević, Aleksandar Stanojević ili Ilija Stolica. Kako koji dođe, raskrsti sa delom prethodnika, u nadi da će napraviti revoluciju.

Partizanovi štoperi kritični za Evropu

Klub skoro da ne postoji. Samo imitacija. Od danas do sutra. Bez autoriteta na odgovornim pozicijama, da se smelo kaže „napadamo šampionski naslov“ (a onda dovede igrače u stanju da pobeđuju) ili proguta žaba i navijačima saopšti „zaboravite na titulu naredne tri godine (ionako je nema već pet), jer pravimo tim od naše dece“.

Mada, ne ide baš ni da teret padne na pleća tinejdžera kao što su Samed Baždar, Nemanja Jović, Mihajlo Petković... Kao što ne ide da na vrelom gostovanju Partizan nema nijednog fudbalera koji, kako je to Stanojević formulisao, „oseća klub“. Bez garancija da će i tad biti uspeha.

Zamršeno klupko nema ko da raščivija.