Poljska bolnica pred Mundijal: Razne enigme, mnoge je vojna komanda izbrisala iz brojnog stanja

Odbrojavanje je ušlo u kritičnu fazu. Ostalo je još samo 45 dana do trenutka kada će se oči celog sveta okrenuti ka stadionima širom SAD-a, Kanade i Meksika. Ali, dok navijači polako pakuju kofere i dresove (barem oni retki koji će to moći sebi da priušte), u taborima reprezentacija sede kao na ekserima u strahu da ih u pripremama za najvažniju stvar u četvorogodišnjem sportskom ciklusu ne prekine neki negativan izveštaj klupskih lekara.

Fudbalska groznica postoji, ali postoji paralelno i miris hiruških sala i zvuk magnetnih rezonanci. Ono čega se svaki ljubitelj fudbala plašio, postalo je surova realnost, najduža i najnapornija sezona u istoriji koja zbog Svetskog klupskog prvenstva praktično nije ni prestajala, uzela je svoj danak u krvi.

Selektori grozničavo gledaju u kalendar, a svetska fudbalska mapa izgleda kao poljska bolnica. Od onih koji vode najvažniju bitku u karijeri, trku sa satom koji neumoljivo kuca, do onih čiji su snovi o podizanju Zlatnog globusa surovo prekinuti na nosilima u samim finišima domaćih prvenstava, kupova ili međunarodnih takmičenja.

Brazil je najviše nastradao, nije svejedno Holanđanima, Nmecima, Ganjanima, domaćinima Meksikancima i Kanađanima, a Francuzi imaju sreću da je njihov igrački kadar predubok da bi ih povreda jednog napadača mnogo nasekirala. Mnogi su već na listi otpisanih, za mnoge se priča da će se ipak oporaviti do Mundijala iako preciznih prognoza nema, a mnogi će na snagu volje pokušati da prkose medicini kako bi istrčali na najveću pozornicu sveta.

©Reuters (Na Mundijalu neće biti Vilijana Estevaa)

Najteži udarac pretrpeo je Brazil, čija je selekcija postala najveća žrtva predmundijalskog malera. Seleseao će u Severnu Ameriku otputovati bez nekih od svojih najboljih i najuzbudljivijih igrača. Boli boli situacija sa Rodrigom. Njegova povreda prednjih ukrštenih ligamenata i meniskusa definitivno ga je izbacila iz stroja, ostavljajući ogromnu rupu u ne tako dubokom napadu Brazila. Ništa bolja situacija nije ni u defanzivi, gde je Eder Militao, stub odbrane Reala i reprezentacije, takođe izgubio bitku sa teškom povredom mišića, dok je mladi vunderkind Vilijan Estevao, od koga se očekivalo da bude otkrovenje turnira, doživeo sličnu sudbinu. Gledajući spisak onih koji ostaju kod kuće, stiče se utisak da Brazil više pati nego bilo koja druga nacija, jer su ostali bez kičme odbrane i velike količine talenta koja je trebala da zablista upravo na stadionima SAD-a i Meksika.

Dok su brazilske rane duboke i teško nadoknadive, situacija u taboru Francuske oslikava moć njihove škole. Za Iga Ekitikea, napadača Liverpula koji je ove sezone konačno pronašao pravu formu i bio viđen kao legitimni naslednik u špicu napada, povreda u poslednji čas znači kraj ličnog sna o debitovanju na najvećoj sceni. Iako je to emotivan udarac za momka čiji je uspon bio veliki u poslednjih godinu i po, za selekciju Francuske ovo je samo malo okrznuće. Francuska poseduje toliko dubok igrački kadar da izostanak jednog Ekitikea, ne menja status jednog od nekoliko glavnih favorita. Sa rezervoarom talenata koji se proteže od iskusnih majstora do novih tinejdžerskih zvezda iz Lige 1, Francuzi su verovatno jedina ekipa na svetu koja može da sastavi dva podjednako konkurentna tima za polufinale Mundijala. Ekitikeov san je završen, ali francuska mašinerija nastavlja da melje bez usporavanja, dokazujući da je njihova najveća snaga upravo u tome što niko nije nezamenljiv.

©Reuters (Povreda Iga Ekitikea protiv Pari Sen Žermena)

Holandija se suočava sa možda najtežim taktičkim udarcem uoči samog turnira, jer je ostala bez svog glavnog kreativnog motora Ćavija Simonsa. Dok Francuzi mogu da priušte gubitak napadača, Lale bez Simonsa gube čitavu dimenziju u igri. Njegova povreda prednjih ukrštenih ligamenata na utakmici protiv Vulverhemptona u subotu krajem aprila nije samo tragedija za mladog asa koji je bio u životnoj formi, već i ogromna glavobolja za Ronalda Kumana. Simons je bio taj koji je spajao vezni red i napad, igrač koji jednim potezom menja ritam utakmice, bio jedan od ključnih igrača koji je vodio tim do polufinala Evropskog prvenstva 2024, a takav profil fudbalera Holandija u ovom trenutku jednostavno nema u rezervi. Bez njegove drskosti i brzine u tranziciji, Holandija će u Severnoj Americi morati da se osloni na mnogo konzervativniji i sporiji pristup, što navijače u Amsterdamu i Roterdamu neće ostaviti nimalo spokojnim.

Nemačka reprezentacija takođe nije ostala imuna na prolećni talas povreda, a najnoviji udarac stigao je u vidu vesti o Seržu Gnabriju. Ofanzivac Bajerna, koji je poznat po tome da ulazi u brutalnu formu baš pred velika takmičenja, doživeo je tešku povredu mišića primicača na treningu. Za njega je put preko okeana definitivno otkazan, jer ga čeka pauza od najmanje tri meseca. Ipak, ono što Pancere takođe brine jeste status Kaija Haverca. Haverc je trenutno pod znakom pitanja i medicinski timovi će biti bitku sa vremenom kako bi ga osposobili za grupnu fazu. Dok je Gnabrijev gubitak udarac za rotaciju i probojnost po krilu, eventualni izostanak Haverca bio bi strateški problem za Julijana Nagelsmana, s obzirom na to da je on kakav god bio ipak najkvalitetnije što Nemačka ima u špicu.

©Reuters (Ništa od Mundijala za Serža Gnabrija)

Posebno bizarna i, za neutralne ljubitelje fudbala, gotovo romantična priča stiže iz tabora jednog od domaćina Meksika. Šokantna povreda Luisa Malagona, koji je zacementirao svoje mesto kao prvi golman Sombrerosa, ostavila je naciju u neverici, ali je istovremeno širom otvorila vrata za povratak čoveka koji je postao sinonim za Mundijale.

Povreda Malagona, koliko god bila tragična za njega lično, verovatno znači da ćemo na golu ponovo gledati neuništivog Giljerma Očou. Legenda Svetskih prvenstava trenutno brani na Kipru za AEL iz Limasola, i iako u svojoj 41. godini, njegova sudbina sa reprezentacijom kao da je neraskidiva. Očoa će u junu ispisati istoriju kao čovek koji je učestvovao na rekordnih šest Svetskih prvenstava, niz koji je započeo još davne 2006. godine u Nemačkoj. Za Meksikance on je Sveti Memo, a za ostatak sveta čudesni golman koji se svake četiri godine pojavi, spusti roletnu i podseti nas zašto je ovaj turnir poseban. Njegovo iskustvo biće ključno za domaćina, a navijači širom planete već trljaju ruke jer je Mundijal postalo lakše zamisliti bez Italijana nego bez Očoe.

U taboru Gane vlada prava drama dok se nacija moli za zdravlje jednog od svoja dva najbolja igrača Mohameda Kudusa. As Totenhema i apsolutni lider Crnih zvezda nalazi se u kritičnoj trci sa vremenom zbog povrede koja je ozbiljno poljuljala ambicije Gane na ovom prvenstvu. Uz Antoana Semenja, koji juri titulu sa Mančester Sitijem i na čijim plećima bi mogao da leži sav teret napada, Kudus je figura od koje zavisi bukvalno sve u igri Afrikanaca. Iako lekarski tim Gane čini sve da ga osposobi, realnost je takva da bi i njegov minimalni izostanak ili igranje pod kočnicom značilo da Gana gubi 50 odsto svoje ubojite moći. Bez Kudusa, Semenjo bi ostao odsečen u napadu, a Gana bi od tima koji može da iznenadi svakoga i igra za gol više (zanimljiva grupa sa Engleskom, Hrvatskom i Panamom) postala ekipa koja se grčevito bori za svaki bod.

©Reuters (Ako ne bude Kudusa, Gani značajno padaju šanse za veliki rezultat)

Za još jednog domaćina, Kanadu, situacija sa Alfonsom Dejvisom predstavlja scenario iz najgorih noćnih mora. Kanada je poslednjih deset godina doslovno gradila svoj fudbalski identitet i čitav reprezentativni projekat oko momka iz Edmontona, nadajući se da će on biti zaštitno lice turnira baš u trenutku kada su oni domaćini. Dejvisova trka sa vremenom sada je postala nacionalno pitanje broj jedan. Njegovi hronični problemi sa mišićima, koji su ga pratili tokom cele sezone u Minhenu, kulminirali su u najgorem mogućem trenutku, ostavljajući kanadsku javnost u stanju apsolutne zebnje.

Izostanak Dejvisa bi bio ogroman sportski hendikep, ali i neverovatan emotivni udarac za naciju koja je čekala decenije da ugosti svetsku elitu. On je igrač koji pravi razliku, lider koji svojom brzinom i energijom daje krila ostatku tima, a bez njega, Kanada na domaćem terenu gubi svoju najveću oštricu i jednu od dve globalne zvezde uz Džonatana Dejvida. Tragedija bi bila da, nakon deset godina priprema i sanjanja o ovom trenutku, Dejvis bude primoran da mečeve posmatra sa tribina stadiona u Torontu ili Vankuveru, dok njegova ekipa pokušava da bez njega ispiše istoriju.

U taboru reprezentacije Bosne i Hercegovine vlada mešavina euforije zbog istorijskog uspeha i ogromne strepnje za sudbinu njihovog najvećeg simbola. Edin Džeko, čovek koji je u svojoj 40. godini vukao Zmajeve kroz dramatične baraž mečeve protiv Velsa i Italije, trenutno vodi bitku protiv sopstvenog tela. Njegova situacija je dramatična jer je povredu ramena zaradio u samom finišu epskog meča protiv Italije u Zenici, zbog čega nije mogao ni da šutira penal u seriji koja je Bosnu i Hercegovinu odvela na drugi Mundijal u istoriji.

Iako su prvi pregledi u njegovom klubu, nemačkom Šalkeu, doneli crne slutnje, poslednje vesti iz Gelzenkirhena daju nadu. Džeko je posle operativnog zahvta pre par dana počeo sa individualnim treninzima, a trener Miron Muslić je potvrdio da se Edin oporavlja brže nego što je iko očekivao. Ipak, on je i dalje u grupi onih koji su u "trci sa vremenom", medicinski timovi čine sve da ga osposobe za istorijsko otvaranje protiv domaćina Kanade 12. juna u Torontu.

Za Dijamanta bi ovo bilo finale čitave blistave karijere, poslednji ples na velikoj sceni pre nego što se povuče kao apsolutna legenda. Njegovo prisustvo na terenu, čak i ako ne bude na 100 odsto mogućnosti, od vitalnog je značaja za moral ekipe koja je, predvođena selektorom Sergejem Barbarezom, dokazala da može da sruši i najveće gigante poput Azura.

©Reuters (Edin Džeko posle utakmice sa Italijom)

Konačno, dolazimo do onih zbog kojih se zastaje dah pri svakom prelistavanju medicinskih izveštaja, do apsolutnih superzvezda koje bi morale biti zaštitna lica ovog prvenstva.

Situacija sa Kilijanom Embapeom deluje najpovoljnije. Iako je uganuće zgloba izazvalo paniku u Madridu i Parizu, prve prognoze kažu da bi on već do 10. maja trebalo da bude na terenu. Njegov nastup na Mundijalu praktično nije ugrožen, a povratak u takmičarski ritam pre juna znači da će Francuska imati svog kapetana u punoj snazi. Slično važi i za Lamina Jamala. Iako će se on na teren vratiti nešto kasnije od Embapea, lekarski tim Barselone i španske reprezentacije uveren je da je on siguran putnik za Severnu Ameriku. Isti optimizam vlada i u taboru Turske povodom Arde Gulera; iako je povreda zadnje lože bila neprijatna, Arda bi trebalo da bude spreman da predvodi turski novi talas na prvom Mundijalu posle 24 godine.

Međutim, najveća i najmračnija enigma trenutno je Mohamed Salah. Čitav Egipat drhti dok čeka rezultate skenera nakon povrede koju je doživeo pre samo dva dana na meču protiv Kristal Palasa. Dok se čekaju ti famozni nalazi, u vazduhu lebdi teška melanholija, postoji velika verovatnoća da mu je taj izlazak sa terena bio poslednji put da nosi dres Liverpula, kluba u kom je u prethodnih devet godina postao božanstvo.

Ipak, najviše peče strah od istorije koja se ponavlja. Sve podseća na onaj košmar iz 2018. godine, kada ga je Serhio Ramos izbacio iz stroja u finalu Lige šampiona. Tada je Salah, zbog te povrede ramena, morao da presedi ključni meč protiv Urugvaja, a potom rovit i na silu igrao protiv Rusije i Saudijske Arabije, ne uspevajući da spreči eliminaciju Faraona u grupnoj fazi. Svi se nadaju da će do sredine juna on biti spreman, jer bi Mundijal bez pravog Salaha bio uskraćen za jednu od svojih najinteresantnijih priča, jer je ovo Mohamedu uzimajući u obzir njegove godine poslednja šansa da Mundijal igra dok je još uvek vrhunski fudbaler (koliko god da je u lošoj formi ove sezone). Fudbalski svet drži palčeve da ovaj put sudbina bude bar malo milostivija prema kralju Egipta.

Sigurno neće igrati Svetsko prvenstvo: Rodrigo, Vilijan Estevao, Eder Militao (Brazil), Ćavi Simons (Holandija), Igo Ekitike (Francuska), Serž Gnabri (Nemačka), Luis Malagon (Meksiko), Takumi Minamino (Japan).

Pod znakom pitanja: Mohamed Salah (Egipat), Mohamed Kudus (Gana), Alfonso Dejvis (Kanada), Edin Džeko (Bosna i Hercegovina), Kai Haverc (Nemačka), Vataru Endo (Japan).