PRELAZZI: Slučaj građanina A. G.

Nigde se čovek ne oseća toliko malo, toliko poniženo, toliko bespomoćno, kao pred birokratijom. Uvek ti fali samo jedan papir, uvek ima onaj koji nešto hoće da pita, uvek postave onaj šalter toliko da moraš i fizički da im se klanjaš, i onda, kad dođeš na red, neka će ti službenica – ili službenik, oni znaju da budu još gori – kao da si u crtici Moma Kapora spustiti klapnu i dreknuti “Pauza”.

Tako je to kad se običnim čovekom poigravaju sile koje su jače od njega; a običan je čovek, u ovom smislu, svako ko je ne svojom krivicom – ili, ako je doprineo pomalo svojim odlukama, onda svakako ne pretežno svojom krivicom – upao u ralje ugovora, propisa, optužbi, pregovora, zakulisnih dogovora i lažnih osmeha, advokata, agenata i svih drugih pravnih i bespravnih zavrzlama.

Da, taj običan čovek može biti neko ko upravo džedži ispred Poreske uprave na Zvezdari, ili u katastru u Jagodini, ili neko ko je, evo, na primer, svetski prvak u fudbalu.

Antoan Grizman verovatno je trenutno i dosad (jer ne sumnjamo da će ovo ludilo u najskorijem periodu biti i prevaziđeno) najbizarniji izdanak petljanja sa ugovorima i novcem u čitavom fudbalu.

Njegova pozajmica iz Barselone u Atletiko, i sitna slova – ona što niko nikad ne čita – u ugovoru koja navodno diktiraju drugačije uslove ukoliko (ne) odigra određeni broj mečeva i minuta, od Grizmana su napravili i instrument kojim se dva velika kluba nadgornjavaju i najpoznatijeg “dvanaestog igrača” na planeti.

SVE JE OTIŠLO U LA MERDE...

U NBA za takvu rolu postoji posebna nagrada, u fudbalu, za Grizmanove redovne ulaske u igru u 61, 63, 64, 62. minutu, samo češkanje po glavi i osećaj da je sve otišlo, rekli bi u Antoanovoj domovini, à la merde.Ako je neko pogrešio, ako se neko malo prebrojao, ako je nekome nedostajala neka nula pri pravljenju završnog računa – a reklo bi se da je (eks) upravi Barselone falilo i nula i skrupula – treba da ispašta i da plati, da mu se sudi i presudi, da odgovara ovako ili onako; ali ne sme to da bude nijedan igrač, i nema toliko veze što se radi o momku koji je, ponavljamo, prvak sveta. Mada to, neka se nosi birokratija, uvek mora da ima malo veze...

 U postkatalonskoj sudbini građanina Antoana Grizmana, kojem svojevremeno nisu mogle ništa najbolje odbrane sveta, pa se na njega ustremila neman sa kojom pošten čovek ne može da se izbori, prelama se tma različitih procesa i priča, svaka gora i bizarnija od prethodne. To kad ga Čolo Simeone digne čim sat opiše pun krug, to je mnogo iskreniji spot za moderni fudbal od svih onih reklama za pivo i patike...I ogledalo u kojem se vidi sve što je pogrešno u biznisu zvanom fudbal, u fudbalu zvanom biznis: i malverzacije sa ugovorima, i još veće i ljigavije malverzacije sa pozajmicama i, zašto i to ne reći kad je već tako, sunovrat – finansijski, od kojeg se nije toliko teško oporaviti; moralni, koji traje malo duže – Barselone, koja je pod mantrom “Više od kluba” dala sebi za pravo da prekrši sva pravila.

 I tu je tek minimalna olakšavajuća okolnost ono politikantsko “Nismo to mi, za sve su krivi ovi pre nas...” I oni su (bili) Barsa, a nova garnitura, čim se odmaknete od terena i onog prostora za stručni štab, teško da uliva poverenje poštenom narodu...

Nije da je Atletiko potpuno nevin, mada oni jesu samo iskoristili rupu u propisima koju im je Barsa dala na talonu; i oni, skupa sa svojim rivalima i poslovnim partnerima u ovoj poganštini, zloupotrebljavaju očiglednu ljubav i privrženost koju Grizman gaji prema klubu, pojačanu njegovom pokajničkom svešću da je napravio veliku grešku kada je otoič otišao u Kataloniju. Ah, tu smo, neko će se garant uhvatiti i za taj deo sage, pa će reći da je građanin Antoan G. – koji se, potcrtajmo to još jednom, u celoj frtutmi ponaša čudesno dostojanstveno, mada bi mu se oprostilo i da ih sve otera u tri lepe – sve to sebi sam na pleća natovario, i da ga nije toliko žaliti. Svega ovoga ne bi bilo da je Grizman ostao u Atletiku, ili da je otišao bilo gde drugde; i on je bio zaveden tim bojama i tim stadionom i tom istorijom, i hteo je pogače preko hleba, i neka ga sada, neka se krivi pred šalterom, neka cupka celo poluvreme, i neka daje izjave kako mu nije važno da li će igrati pet ili petstopet minuta, on će uvek dati sve od sebe...

 Ako u tome i ima istine, ako je i pogrešno plovio svojom karijerom, to nije ni razlog ni opravdanje da sada, u 32. godini – nema, dakle, još mnogo sezona pred sobom, i nijedan mu se vikend neće vratiti – bude žrtva tuđih podmetačina i podlosti.

NJEGOVA JEDINA SREĆA JE ŠTO POSTOJI FRANCUSKA

 I jedina sreća, u ovom trenutku njegove karijere, u ovom trenutku ove idiotske zapetljancije, jedina sreća je što i dalje postoji Francuska.

Premda je Peta republika ober-notorna po sopstvenoj birokratiji, u ovom slučaju ona nudi spas i odmor svom zlosrećnom državljaninu A. G.Kada igra za Francusku, Grizman je i dalje svoj na svome, i svaki put kada obuče tamnoplavi dres sve njegove brige nestaju, makar na tih devedesetak minuta. Čak i kada ga nigde nije bilo u onoj katalonskoj godini, pojavio bi se da nas podseti šta sve može čim bi prešao Pirineje.

 Tamo nema kretenskih pravila, tamo niko – sem Didijea Dešana, naravno, ali njemu će dozvoliti – ne može da mu kaže da ne sme, ne može, ne bi valjalo da igra, uprkos tome što je zdrav, prav, čio i spreman...Sa tim mislima Antoan Grizman i ovih dana će, u Ligi nacija, kao lider još jedne nove generacije francuskog tima – malo-malo pa iskoči neka nova! – pokušati da skrene misli i donese i sebi i svojoj zemlji malo radosti. Zasad u pokušaju da se, protiv Austrijanaca i Danaca, u jednoj čudnoj grupi opstane u najvišem rangu Lige nacija, a za manje od dva meseca – zna se...

 Jer možda će građanin A. G, baš zahvaljujući svemu ovome, sa svojih tridesetak minuta u igri nedeljno i lišen rizika od povreda koje su znale da ga uzdrmaju, biti najsvežiji, najodmorniji i najraspoloženiji onda kada će mu to biti i najvažnije – od sredine novembra u Kataru.