Pusti rekorde, fudbal se igra za trofeje

Kao što je pre desetak godina bila aktuelna reklama za jedan kozmetički preparat u kojoj narator kaže: „Imam blizu 30 godina, a nemam bore da to dokažem“, tako fudbaleri Partizana ovih dana uporno ponavljaju kako su odigrali vrlo dobru sezonu, jedini je problem što (još) nemaju pehar da to potvrde.

Bilo je evropsko proleće, bila i i trka do završnih metara u Superligi, bilo je zapaženih pojedinačnih ostvarenja, međutim, nedostaje trofej kako bi se uobličio takmičarski ciklus. S obzirom da su i prethodna dva okončana bez uspeća na pobedničko postolje, jasno je koliko bi crno-belima značilo osvajanje Kupa Srbije, iako na vrednosnoj skali Aleksandra Stanojevića zauzima tek treće mesto. Posle titule i učešća u međunarodnim takmičenjima.

Zato ostaje 90, možda 120, eventualno koji minut više finala – ako se kao i lane budu pucali penali – da se vidi od kakvog je materijala ovaj tim. Da li u njemu ima kapaciteta da se na terenu najvećeg rivala izbori za nagradu i (sam sebi) dokaže da vredi. Okršaj sa Crvenom zvezdom (18 časova, TV Arena Premijum 1) istovremeno je šansa za sve, kako trenera, tako i igrače, da taj uzvišeni cilj u vidu osvajanja trofeja stave iznad ličnog učinka.

Pod palicom Stanojevića Partizan je osvojio najviše bodova u 21. veku (98). Ostvario je nikad više pobeda u prvenstvu (31). Može da se podiči i najčvršćom odbranom lige (tek 13 primljenih golova). A to mu je u ukupnom zbiru donelo samo drugo mesto. Lepi podaci, za istorijske almanahe, ali bez konkretnog povoda za radost, pa je i sam trener delovao utučeno u poslednjem obraćanju medijima što nije uspeo da uradi planirano i posle pet godina posta vrati titulu u Humsku. Da, tačno je da joj se približio, ugrozio večitog rivala, ali da li je to dovoljno?

PARTIZAN – TIM ZA FINALE: Natho ne počinje, Marković pre Terzića

Da bi ga Grobari (naročito mlađe generacije) još više cenili mora da pobedi Zvezdu. A to nije uradio otkako se vratio u srpski fudbal. Imao je šest prilika, a bez obzira što je najbliži bio u prvom ovosezonskom okršaju, na slavlje u najvrednijoj utakmici ovdašnjeg loptanja i dalje čeka. Stanojeviću je na projektovanom rastanku potrebno da pronađe najbolju verziju sebe kao stratega i pokuša da zaliči na izdanja iz prvog mandata, kad se autoritativno postavljao naspram večitog rivala i tukao ga bez obzira na mesto, vreme ili takmičenje. Čak i na stadionu „Rajko Mitić“. Dvaput bez primljenog gola. Tek tad rekordi dobijaju smisao, a trofeji legitimitet.

Isto važi i za Rikarda Gomeša. To što je najbolji strelac u istoriji Partizana na obračunu jedne sezone i što ga sportski direktor Ivica Iliev tapše po ramenu govoreći da kvalitetniji strani napadač nije igrao na našim prostorima jesu činjenice, ali se one „ne jedu“. Navijače zanimaju uspesi tima, a ne lični rekordi. Tih 38 golova na 53 utakmice u ovom trenutku mogu Afrikancu da služe za ličnu promociju, klubu eventualno da unovči njegovu spektakularnu indivudulanu sezonu, a navijačima suštinski ne znače ništa, jer se Zlatna kopačka ne konzumira. Priznaje se proširivanje mesta za unošenje pehara u muzej na prvom spratu stadiona u Humskoj.

Finale Kupa Srbije, 18.00: (2,30) Crvena zvezda (3,10) Partizan (3,70)

Tih 38 bi verovatno i sam Rikardo menjao za samo jedan gol u finalu kupa. Otkako se vratio iz arapskog sveta nijednom nije bio precizan protiv Crvene zvezde. A imao je šansi koliko i Stanojević. Ili, pak, ne? Na dva od tri ovosezonska derbija ni u priliku nije ušao, dok je na premijernom zatresao mrežu, da bi mu pogodak bio poništen usled ofsajda. Lamin Dijara je dao najviše 22 gola u jednoj sezoni za crno-bele, ali je zato protiv crveno-belih rešetao. Baš kao i Mateja Kežman pre dve decenije. I nije nekadašnji reprezentativac završio u navijačkoj pesmi zbog rekorda, već zato što je maltretirao odbranu najvećeg rivala i redovno joj presuđivao.

Stanojević ljut: U VAR sobi sede sudije koje su nas oštetile u prvenstvu! Kad je Zvezda u pitanju nema slučajnosti

Kad se bude podvukla crta možda će Partizan imati najbolje strelce u oba domaća takmičenja. Rikardo je najbolji u Superligi, a Kvinsi Menig može da bude u Kupu Srbije. Doduše, zadatak mu je komplikovan, mora Holanđanin dvaput da savlada Milana Borjana kako bi prestigao Aleksu Veličkovića, krilnog napadača Radničkog iz Novog Beograda, strelca četiri gola dosad. Ima i Miloša Jojića koji je sa 14 asistencija najviše golova saigračima namestio u svim takmičenjima, međutim, da li one imaju vrednost kakvu bi trebalo? Ili bi se jedna takva pamtila koliko i gol iz slobodnog udarca u davno prošlom vremenu...

Ako Partizan pobedi biće to pokazatelj da možda, ali samo možda, pojedinci mogu i dalje da nose njegov dres. Ako izgubi nije li to poziv da se razmišlja i o rastanku? Ne samo najavljeni odlazak trenera. Valjda bi trebalo u fudbalu isključivo da se računaju trofeji, kolektivni učinak, nešto što ostaje iza tima, a na individualaca. Nije ovo NBA liga, pa da se broje MVP titule i izvlači lična statistika. Fudbal se odvajkada igra za pehar na kolektivnom planu i to je jedino što koliko-toliko može da ublaži razočaranje Grobara što ga nisu videli još otkako je Bojan Ostojić na istom mestu gde s ei danas igra utakmica matirao glavom Milana Borjana i omogućio Saši Iliću da na koncu karijere podigne srebrninu.

Prođoše otad tri godine...