Ivo Daneu: Željko je već odradio sjajan posao, Cedevita Olimpija me razočarala

Gostovanje veterana slovenačke košarke u Čačku na revijalnoj utakmici dovelo je u Dvoranu kraj Morave i živu legendu jugoslovenske košarke - Iva Daneua.

On je u razgovoru za naš sajt govorio o raznim temama, od Partizan Mozzart Beta, preko toga da li bira Nikolu Jokića ili Luku Dončića, do Cedevite Olimpije, a vratio je film i na prošle dane...

U momentu kada smo vodili razgovor sa Ivom Partizan Mozzart Bet nije obezbedio TOP 8, ali je Daneu poručio:

"Željko Obradović je već odradio sjajan posao. Baš fenomenalan. Pa veliki Real su pobedili, na onakav način. Ja sam sa Željkom prijatelj, volim ga kao i Partizan. Daleke, 1956. godine trebalo je da parafiram za Beograđane, ali otišao sam u Olimpiju. Sa Partizanom imam izuzetne odnose, volim i Crvenu zvezdu, ali priznajem više večite rivale", rekao je Daneu za Mozzart Sport.

Aktuelno pitanje je - Luka ili Nikola u NBA ligi?

"Po mom mišljenju Nikola Jokić je korisniji igrač. Luka Dončić je fenomen za sebe, još je dečko. Radostan sam jer sam imao jedan razgovor sa Lukom, pre šest godina. Tada sam mu kazao Luka ti sve znaš, ti se igraj košarke i Luka to radi. Nesreća, naročito u NBA ligi, je što se košarka igra sa jednom loptom, a ne dve. Doveli su Irvinga, mnogo zavisi od trenera, ali će teško u razigravanje".

Cedevita Olimpija nikako da se vrati na nivo, kada ste bili šampioni države.

"Nemojte me ništa pitati o Olimpiji jer sam razočaran. Mislio sam da će više napraviti, i prošle, i ove sezone. Od tradicije se ne živi već od trenutnih rezultata. Nisu imali najbolji odabir igrača, imali su bolesne i povređene, ali i drugi timovi kubure sa pehovima igrača. Jurica Golemac je morao da ode jer nije mogao da menja igrače pod ugovorom, a trebalo je makar šest zameniti. Najlakši način u ovakvim situacijama je promeniti trenera, a ni aktuelni neće dugo".

Zlatni košarkaš sa Svetskog prvenstva u Ljubljani, ali i najkorisniji igrač sa planetarnog prvenstva iz 1967. godine, kada je izabran i za najboljeg sportistu Jugoslavije, nastupao je za “Branik” i čak četrnaest godina za ljubljansku Olimpiju sa kojom je uzeo pet šampionskih titula. Sa reprezentacijom tadašnje države osvojio je srebro na OI, srebrna odličja na svetskim prvenstvima, a na kontinentalnim čak četiri medalje. Član je FIBA kuće slavnih od 2007. godine. U ljubljanskom Tivoliju imao je podršku sjajne publike. Bio je povređen pred SP, ali je igrao zbog publike koja je smatrala da je bio u sukobu sa selektorom Rankom Žeravicom.

"To nije tačno, bio sam i ostao prijatelj sa Rankom do kraja života. Zaista o Žeravici sam mislio i mislim sve najbolje. Bio je pomalo hazarder, za razliku od Aleksandra Nikolića. Kod Ace smo imali kombincije, sa kojima bismo počinjali akcije, ali završetak je bio improvizacija prema položaju odbrane. Obeležje jugoslovenske košarke je taj akcenat na improvizaciji. Moj najveći doprinos na SP 1970. godine bio je u poslednjih pet minuta protiv SAD – a. Jedan skokšut, jedan horog i slavlje je moglo da počne".

Sa zlatnom medaljom okončali ste igračku karijeru.

"Ponosan sam na period od 1960. do 1970. godine. Na OI u Rimu bili smo šesti, godinu dana kasnije na EP u Beogradu drugi, potom, u Riju 1963. srebrni na SP. Na kontinentalnom prvenstvu u Moskvi drugi, u Čileu na vanrednom SP prvi, ali u Urugvaju drugi. Na OI u Meksiku uzeli smo srebro, u Napoliju ponovo smo bili drugi. Kruna karijere je Ljubljana, zlatna medalja. Žao mi je što nije bilo televizijkih prenosa iz Amerike da ljudi vide našu srebrnu reprezentaciju".

Vaša sećanja na zlatnu 1970. godinu, takođe su lepa.

"Drage uspomene, ali 1970. godina mi nije i najdraža godina. Tada sam bio povređen, zadnja loža je bila u pitanju, i ne bih igrao da nije domaćin bila Ljubljana. Žeravica je nakon Urugvaja kazao da se reprezentacija mora podmladiti. U Finskoj na EP su bili deveti pa nas je Ranko vratio u nacionalni tim. Ljubljana jeste lepa, ali ne i meni najdraža. Lep gest je napravio Tito koji je poslao avion po nas, dobili smo povelje i satove. Zlatni šafhauzen, sa posvetom ruski Poljot. Dobio sam zlatnu zvezdu za zasluge za narod, najviše civilno priznanje, ali sam je negde izgubio, a sada bih sa ponosom nosio. Ipak, najlpše uspomene nosim iz Južne Amerike jer smo u Brazilu bili drugi 1963. godine. Na nezvaničnom prvenstvu u Čileu bili smo svetski šampioni, ali taj podatak malo koji novinar beleži. Sve reprezentacije su igrale u Čileu, od SAD – a, Rusije, Brazila, a mi smo bili pobednici. U Urugvaju sam izabran za, kako se to sada kaže, MVP igrača šampionata. Slično je bilo u Meksiku, godinu dana kasnije, na OI, pa mi je ta Amerika ostala u lepom sećanju. Po karakteru ljudi, klimi, hrani, jednostavno sve mi je prijalo".

Dragan Lukovski: Dugo nisam navijao, Željkov Partizan me naterao da se radujem, nerviram i čekam svaki meč

Partizanov podvig u očima struke i asova: Željko kao riba u vodi, velike su šanse za Fajnal for

O sećanjima na Srbiju, Čačak i Borac za naš portal Daneu kaže:

"Davno, kada sam sa Olimpijom dolazio na utakmice sa Borcem, putovali smo noćnim vozom do Beograda. Presedali smo na drugi voz do Čačka i kada smo stigli ostavili bismo torbe u hotelu i odmah smo odlazili na pijacu. Kupovali smo hleb i dva, tri, kilograma kajmaka, i to nam je bila zamena za ručak. Eto, to je moja velika uspomena na Čačak i drago mi je što sam ponovo ovde. Vi pominjete Mišovića, ali tu je bio Kićanović, u Kraljevu Dragojlović, da dalje ne nabrajam”.

Za košarku koja se nekada igrala Ivo naglašava:

"Košarka koju smo mi igrali bila je romantičnija, malo sporija. Kada smo išli u kontranapad prva lopta je išla levo ili desno na beka, koji je išao u sredinu, a dvojica centara su menjala mesta, a sada prvi igrač šutira za trojku. To nije dobro jer ukoliko promaši otvara se kontra za rivala. Mi smo malo više ‘igrali glavom’, ali smo igrali sporije, bili smo manji rastom. Sada se igra brže, bez mnogo razmišljanja, izgleda se nema vremena za glavu i promišljanje. Recimo, 1957. godine naš centar Miletić, u reprezentaciji, bio je visok 1.98 metara. Sada su bekovi preko dva metra, a centri imaju 215 ili 220 centimetara, igra se sa više košarkaša u rotaciji sa zakonitostima koje su i tada važile. Međutim, tih zakonitosti igrači se danas ne pridržavaju. Potom treneri traže minut odmora, na tabli nešto crtaju, onako iznerviranim igračima koji nakon tajm – auta daju loptu protivniku u ruke. Džaba ste crtali".

Inače, Daneu održava bliske prijateljske veze sa ljudima iz Srbije, prijateljima, košarkašima, saigračima…

"Sada malo manje jer mnogi nisu među živima... Svojevremeno, zvao sam ih na svoje rođendane, od svoje pedesete godine, na svakih pet godina, do svog osamdesetog. Od Gordića, Damjanovića, Čermaka, Rajkovića, Dragojlovića, Đurića, Ražnatovića, Radovića…Lepo sam se družio za života sa Radivojem Koraćem...Poslednjih godina poremetio nas je Covid – 19. Drago mi je da sada mlađi nastavljalju sa košarkaškim i druženjima na teniskim terenima".

Posebno nas je Ivo Daneu dirnuo pričom o sudbini Slobodana Rice Gordića. Čačanina, poreklom iz Užica, legendom OKK Beograda i velikog prijatelja Žućka Koraća.

"Rica je bio teško bolestan. Imao je karcinom pluća i tih dana video se sa Dugim Damjanovićem koji nam je kasnije ispričao. Bili su na večeri, u sjajnom raspoloženju, a dva dana kasnije, pred let u Belgiju, Rica je Dugom rekao da odlazi u Belgiju gde će obaviti eutanaziju. Ona je u Belgiji bila dozvoljena. Izuzetno tužna priča".

Ljubljanu mnogi potenciraju kao okidač za ekspanziju košarke u Jugoslaviji.

"Možda ste u pravu, ali delimično. Za moje saigrače i mene to se desilo mnogo ranije. Imali ste Koraća, Đurića koji je u Rio de Ženeiru, SSSR – u, dao 32 poena, a rezultat je bio 61:60 za nas. Dao je više od polovine naših koševa. Žućko tada nije bio raspoložen, a ja kao plej sam dodavao lopte Neci koji je poentirao ili iznudio faul. Kasnije su došli velikani Kića, Praja, Moka, Mirza, pa Radovanović, Divac…Realno kasnije su selektori imali po sedmoricu, osmoricu igrača vrhunskog kvaliteta pa su bili u dilemi koga da uvrste u petorku. Mi smo igrali po cele utakmice, malo su nas štedeli u prvom ili drugom poluvremenu".

I Vaši naslednici se bave košarkom..

"Sin je bolje igrao od unuka. Žiga je brzo izrastao, ima 209, pa su ga pozajmili Iliriji. Tamo greše jer igra na poziciji centa, a pošto je vitak ne može da se nosi sa igračima od 120 kilograma. Volim da ga gledam kada igra, ali ne voli puno da trenira. Žiga bi voleo u NBA, ali sa malo truda, aha, ha, ha…".

Verujemo da gajite simpatije i prema nekom fudbalskom klubu?

"Počasni član sam Hajduka, imam njihovu kartu. Još u Mariboru sam poneo to zvanje i odlazio na Hajdukove ‘Bile noći’. Dakle, pored Branika iz Maribora i ljubljanske Olimpije navijam i za splitski Hajduk. Postao sam počasni član Splićana i ‘Bile noći’ održavale su se u čitavoj bivšoj Jugoslaviji". 

Neki savet za kraj ovog razgovora?

"Za sve mlade i ostale. Ostani pošten na svim područjima života. Kako na privatnom, tako i na sportskom polju”, poručio nam je Ivo Daneu.

Piše: Đurđe MEČANIN