P. DučićKo je ko u evropskoj košarci - večna tabela evrokupova
Vreme čitanja: 11min | uto. 30.09.25. | 11:50
Ko koliko ima trofeja, finala, polufinala... Ko je najuspešniji klub regiona, gde su Crvena zvezda, Partizan, Cibona u odnosu na najveće...
Istorija košarkaških evrokupova seže do druge polovine pedesetih godina prošlog veka. Ideja je rođena tokom Evropskog šampionata u Sofiji 1957, a neki od najuticajnijih ljudi tog vremena, poput Rajmunda Sporte i našeg Bore Stankovića, nisu se libili da kažu kako su se ugledali na Uefu i fudbalski Kup šampiona.
Za predsednika organizacionog komiteta izabran je Saporta, pošto je imao određena iskustva i sarađivao za čelnicm ljudima L’Ekipa - Žakom Feranom i Gabrijelom Anoom, idejnim pokretačima fudbalskog elitnog takmičenja. Prvi čovek košarkaške sekcije Real Madrida organizovao je sastanak u malom bavarskom gradu Gautingu, većalo se od jutra do mraka 13. decembra, da bi sutradan pala konačna odluka - od februara 1958. igraće se FIBA Kup šampiona!
Izabrane vesti
Saporta je predložio a L’Ekip prihvatio da pehar daruje i najboljem košarkaškom klubu Evrope.
FIBA je i narednih godina išla utabanim stazama. Po ugledu na Uefu, organizovala je Kup pobednika kupova (sredinom šezdesetih), pa onda početkom sedamdesetih i Kup Radivoja Koraća, samo godinu dana pošto će krenuti UEFA kup.
Ova tri takmičenja igrana su paralelno sve do početka novog milenijuma, kada je definitivno došlo do raskola u evropskoj košarci. Kup šampiona, odnosno FIBA Evroligu, nasledila je Ulebova Evroliga, Kup kupova i Kup Koraća ugašen su, ali je startovalo drugo po rangu Ulebovo takmičenje, koje danas znamo kao Evrokup.
Razlaz Fibe i Uleba uslovio je rađanje još nekih, manje atraktivnih turnira, od kojih se samo FIBA Liga šampiona - i to poslednjih godina - donekle profilisala kao ozbiljno takmičenje.
Utemeljivači jugoslovenske i moderne evropske košarke: Raša Šaper, Bora Stanković i Nebojša PopovićU želji da formiramo jedinstvenu večnu tabelu evrokupova i rangiramo najuspešnije klubove Evrope (nešto slično što smo uradili sa fudbalskim), a sve pred start nove košarkaške sezone, zaronili smo u istorijske knjige i izvukli učinak blizu 100 ekipa u pet pomenutih takmičenja. Uslov da se ‘kvalifikuju’ za obračun bodova bilo je učešće makar u jednom polufinalu. Dakle, ko nikada nije došao do same završnice, polufinala ili Fajnal fora (Kupa šampiona/Evrolige, Kupa Radivoja Koraća, Kupa pobednika kupova, ULEB kupa/Evrokupa, FIBA Lige šampiona) nije stekao uslov da bude izbodovan, pa samim tim ni da se nađe na tabeli od 50 najuspešnijih.
Kada je bodovanje u pitanju nismo previše komplikovali. Oslonili smo se na sistem napravljen za potrebe fudbalskog rangiranja pre nekoliko nedelja. Logično, nekadašnji Kup šampiona i Evroliga nose najviše. Sledi Kup Radivoja Koraća, pa Evrokup i FIBA Liga šampiona, te na kraju Kup pobednika kupova.
Istna, sigurno da je bilo lakše osvojiti Kup šampiona 1960, negoli neka kasnija izdanja, iz sedamdesetih, osamdesetih - da ne govorimo o potonjim evroligaškim sezonama - međutim redakcijskim konsenzusom došli smo do odluke da jednako vrednujemo svakog evropskog prvaka, što je najbolje shvatiti i tumačiti kao neku vrstu omaža pionirima evropske košarke.
Gde bi još moglo da bude sporenja ili polemike...
Kup pobednika kupova zvanično je bio drugo po značaju evropsko takmičenje. Mi smo ga tretirali kao peto u našem ‘sistemu vrednosti’. Na taj način od klubova s EX-YU prostora - a to svakako jeste najosetljivije - najviše smo ‘oštetili’ Cibonu (dva trofeja), Crvenu zvezdu i Olimpiju (po jedan). E sad, opravdanost leži u sledećem: bacite pogled na bilo koju godinu u Kupu kupova i Kupu Koraća, nasumično izaberite, uporedite učesnike. Primera radi, sezona 1973/74, kada su crveno-beli podigli pehar... Tu je po jedan predstavnik iz 25 zemalja, među kojima su i košarkaški marginalci poput Engleza, Portugalaca, Škota, Švajcaraca, Austrijanaca, Luksemburžana, Albanaca...
S druge strane, te iste godine u Kupu koraća (Partizan izgubio finale od Kantua) igraju po četiri ekipe iz Jugoslavije i Italije, po tri iz Francuske i Španije, po dve iz Grčke, Izraela.
Bez namere da bilo čiji rezultat nipodaštavamo, moramo priznati da razlika nije mala.
Dražen Petrović između Saše Đorđevića, Petera Vilfana i Gorana Grbovića, iza je Zoran ČuturaTakođe deluje sasvim logično što je Kup Koraća ispred Evrokupa ili FIBA Lige šampiona. Na argument da poslednjih godina do trofeja drugog po značaju evropskog kupa morate da odigrate 18 utakmica samo u grupi (pre nego što krene eliminaciona faza) ide nepobitna činjenica da sve što vredi na Starom kontinentu danas igra u Evroligi; Evrokup i FIBA Liga šampiona, preneseno na fudbalski teren, rang su Lige konferencije, dok bi Kup Koraća mogao da se uporedi sa nekada veoma moćnim UEFA kupom.
Kako smo već konstatovali, u Kupu Radivoja Koraća učešće je bilo rezervisano za drugoplasirane, trećeplasirane, pa i četvrtoplasirane timove iz najjačih liga Evrope. Tako smo jedne sezone sredinom sedmadesetih u tom takmičenju imali Olimpiju iz Milana, Kantu, Jugoplastiku, Partizan, Asvel, Huventud, Barselonu, AEK, Hapoel Tel Aviv, ljubljansku Olimpiju...
Pre nego što pređemo na tabele važno je podvući da ćete rezultate iz FIBA Lige šampiona videti kroz ‘plus bodove’. Razlog je jednostavan - većina klubova s liste nikada nije igrala u ovom takmičenju, a kako ono postoji svega devet godina, uglavnom bismo imali same nule u poljima namenjenim Ligi šampiona.
Pošto učinak u Fibinom elitnom takmičenju ne možete videti iz ovog renkinga (ko koliko ima trofeja, finala, polufinala), pomenimo da su najuspešniji španski klubovi, Tenerife, Burgos i Unikaha, sa po dva pehara, s tim što Burgosu to nije bilo dovoljno da se nađe među 50. ‘Plus bodove’ na konto rezultata u Ligi šampiona dobili su i Virtus Bolonja, AEK, Monako.
MOZZART BODOVANJE
KUP ŠAMPIONA / EVROLIGA
Trofej: 100
Finale: 50
Polufinale: 30
KUP RADIVOJA KORAĆA (internacionalni)
Trofej: 50
Finale: 25
Polufinale: 15
ULEB KUP / EVROKUP
Trofej: 40
Finale: 20
Polufinale: 12
FIBA LIGA ŠAMPIONA
Trofej: 40
Finale: 20
Polufinale: 12
KUP POBEDNIKA KUPOVA
Trofej: 30
Finale: 15
Polufinale: 10
NAPOMENA: U slučaju istog broja bodova presudio je veći broj bodova u Kupu šampiona/Evroligi
Ako smo Real Madrid i moskovski CSKA, kao velikaše s najviše evropskih kruna i očekivali na prvom i drugom mestu, svakako je bilo interesantno videti kako će se poređati ostali u TOP 10. Ono što odmah privlači pažnju jeste ime splitskog kolosa Jugoplastike (danas KK Split) na desetoj poziciji. Jedan od najvećih sportskih timova 20. veka (Kukoč, Rađa, Sretenović, Perasović, Tabak, Sobin, Pavićević, Ivanović, Naumovski, Savić...) popeo se na evropski tron tri puta zaredom krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Pritom, 1976. i 1977. uzimao je Kup Radivoja Koraća. Bila je to takođe čuvena ekipa, sa klupe predvođena Perom Skansijem; igrali Šolman, Tvrdić, Krstulović, Jerkov...
Zanimljivo, mada ima čak pet titula prvaka Evrope manje, Barselona se našla ispred Panatinaikosa. Na četvrto mesto pogurala su je silna polufinala i fajnal forovi (16), odnosno po dva slavlja u Kupu Koraća i Kupu pobednika kupova.
Pao danas jeste veliko ime, ali njegov meteorski uspon krenuo je tek sredinom devedesetih. Do tada samo jedno polufinale Kupa kupova 1969. Možda je pregrubo reći novokomponovani evropski velikan, no fakat je da su Zeleni, baš kao i njihov najveći rival Olimpijakos, uz rame najvećima stali prilično kasno - pre tridesetak godina. Pirejski crveno-beli su, recimo, prvo evro-polufinale igrali tek 1997, kada su prvi put postali i prvaci Evrope. Na klupi je sedeo Duda Ivković, a igrali Sigalas, Fasulas, Papanikolau, naši Tomić i Tarlać, sjajni Amerikanac Dejvid Rivers, MVP tog fajnal fora u Rimu.
S ukupno tri evro-krune, još šest finala i pet plasmana na F4, Olimpijakos se našao na osmoj poziciji.
Za razliku od atinskih rivala, Olimpija iz Milana negovala je sjajne generacije i šezdesetih i sedamdesetih i osamdesetih godina. Kontinentalni šampion prvi put postala 1966, kao Simental, kada je u svojim redovima imala poznato američko krilo Bila Bredlija (kasnije dvostrukog osvajača prstena sa Niksima i učesnika Ol star utakmice), a sedamdesetih čak tri puta podizala trofej Kupa pobednika kupova, još dva puta igrala finale, dok je Kup Radivoja Koraća uzela 1985. i 1993, takođe uz dva poraza u finalima. Kasnije će sa čuvenim Bobom Makaduom doći još dve titula prvaka Evrope.
Sve to svrstalo je Olimpiju na visoku šestu poziciju...
Bil BredliOdmah iza je slavni Vareze, jedinstven po tome što je deset godina zaredom igrao finale Kupa šampiona. Slavio je pet puta, od čega u tri navrata sa profesorom Acom Nikolićem kao trenerom. Njegov sastav iz sezone 1972/73, sa Bobom Morsom, Dinom Meneginom, Manolom Ragom i Aldom Osolom mnogi stručnjaci drže za jedan od najboljih u istoriji evropske košarke.
Treći italijanski tim u TOP 10 je Kantu, osvajač Kupa šampiona 1982. i 1983, sa Letećim inžinjerom Marcoratijem i Antonelom Rivom. Međutim imao je Kantu izvanredne ekipe i sedamdesetih godina. Skoro 400 bodova donela su mu po četiri trofeja u Kupu Koraća i Kupu pobednika kupova, za koje su zaslužni Karlo Reklakati, Bob Linrad, Čičo Dela Fjori, Franko Menegel, Farina, Tombolato...
S ukupno deset evropskih trofeja Kantu je u tom segmentu drugi, odmah iza Real Madrida.
O nekadašnjoj snazi italijanskog Palakanestra govori i to što je prvi tim izvan deset najuspešnijih Virtus iz Bolonje - takođe dvostruki šampion Evrope. Oni nešto stariji sigurno dobro pamte njegovu prvu titulu iz 1998. pod imenom Kinder i startnu petorku: Antoan Rigodo, Saša Danilović, Ugo Skonokini, Zoran Savić, Raša Nestorović. Sa klupe ulazili Kripa, Abio, Frozini...
Drugi put na krov Evrope klub iz Bolonje popeo se 2001, u onoj ’podeljenoj sezoni’. FIBA je pokušala da se nosi sa Ulebom, organizovala svoje takmičenje pod nazivom Suproliga (osvojio ga Makabi pobedom u finalu protiv Panatinaikosa), međutim ubrzo je ostala bez aduta. Virtus se vodi kao premijerni pobednik nove Evrolige, takmičenja u nastajanju, tako da smo te godine imali dva šampiona Evrope. Iz tog razloga, kao i zbog činjenica da je konkurencija zbog rascepa bila slabija, podelili smo i bodove za datu sezonu, pa trofej nije vredeo 100, nego 50 bodova. Isto je važilo za finale i polufinale, razume se...
Virtus je inače jedan od retkih klubova što je osvajao bodove u svakom od pet takmičenja koje smo uzeli u obradu, što će reći da je u svakom dogurao makar do polufinala.
Najuspešniji srpski klub u Evropi očekivano - Partizan. U tom smislu crno-beli nemaju konkurenciju. Sa 410 bodova nisu bili daleko ni od TOP 10. Čuvena generacija iz 1992. donela je evropsku titulu Beograđanima, no tu su još četiri fajnal-fora pride - 1982. sa Dalipagićem, Marićem, Grbovićem, Savovićem, Todorićem, Slavnićem; dva sa Duškom Vujoševićem (1987. i 2010. godine), odnosno onaj iz 1998. sa Kimetom Bogojevićem, koji će preuzeti tim nakon smene Mute Nikolića.
Partizan je skoro jednak broj bodova zaradio kroz Kup Koraća. Osvajao ga je čak tri puta, dva uzastopno (generacija Dragana Kićanovića), a poslednji 1989. sa Divcem, Saletom Đorđevićem, Danilovićem, Paspaljom, Nakićem, Željkom Obradovićem...
Ukupan učinak: četiri trofeja, jedno finale, pet polufinala.
Cibona ima pehar više od Partizana, ali fale joj uspešne sezone u eliti osim one dve šampionske u kojima ju je maestralno prevodio Dražen Petrović (1984/85, 1985/86). Pored toga niti jedan fajnal-for. A od dva trofeja u Kupu kupova Zagrepčani se baš i nisu naročito okoristili. Otuda najveći hrvatski klub nije samo iza crno-belih, već gleda u leđa i Fenerbahčeu i Huventudu.
Mnogi će pomisliti kako Rigi nije mesto uz najveće. I tu dolazimo do one začkoljice - jednako vrednovanje svake titule prvaka Evrope. Nema dileme da se letonski ’dinosaurs’ lakše okitio svakom od svoje tri kontinentalne lente nego bilo ko u kasnijim godinama i decenijema, pa opet, treba imati na umu da se radilo o izuzetnom moćnom timu onog vremena, da ga je vodio pukovnik Aleksandar Gomeljski, jedan od najvećih košarkaških umova svih vremena, te da su najbolji igrači te ekipe (Kruminš, Muižnieks, Valdmanis, Kalninš) činili okosnicu sovjetske reprezentacije što je pedesetih i šezdesetih osvojila nekoliko olimpijskih medalja.
ASK Riga bila je vojni klub, nalik mađarskom fudbalskom velikanu Honvedu, njeni igrači dugo su bili svojevrsni piloni državne selekcije SSSR-a, da bi tihi silazak sa velike scene započeo kada je Gomeljski ’prekomandovan’ u Moskvu, u drugi klub istog tipa - CSKA.
Interesantno je pomenuti da je jedini klub bez velikog rezultata u Kupu ili Ligi šampiona među 25 Valensija. Ona se na 19. poziciji našla zahvaljujući četvorostrukom trijumfu u Evrokupu (pre svega), dok su Unikahu i atinski AEK u isto društvo pogurali bodovi iz FIBA Lige šampiona.
NAPOMENA: U slučaju istog broja bodova presudio je veći broj bodova u Kupu šampiona/Evroligi
Drugu polovinu tabele ostvara još jedan prvak Evrope iz nekadašnje SFRJ - sarajevska Bosna (Kinđe Delibašić, Kari Pešić, Varajić, Radovanović); sledi Aris Nikosa Galisa što je sedam puta u nizu bio prvak Grčke i tri puta uzastopno odlazio na fajnal for Kupa šampiona, pa onda Dinamo Tbilisi. Gruzini pored trofeja prvaka Evrope imaju i po jedno finale KEŠ-a, odnosno Kupa kupova.
Drugi srpki predstavnik na ovoj listi je Crvena zvezda i ona je zaposela 29. mesto. Crveno-beli imaju jedan evropski ’pokal’ (Kup pobednika kupova iz 1974. godine) i do njega ih je dovela strašna generacija Moke Slavnića, Ducija Simovića, Dragana Kapičića... Na klupi je sedeo profesor Nikolić. Zvezda je još dva puta gubila finale tog takmičenja, 1972. i 1975.
Nisu Beograđani imali sreće ni 1984. protiv Orteza u borbi za trofej Kupa Koraća, ali ni u čuvenom finalnom dvomeču istog takmičenja protiv Meša iz Verone 1998. Na pomen tog duela, a posebno revanša i imena omalenog pleja Majka Jucolina, starijim zvezdašima i danas se diže kosa na glavi.
Podsetimo, u prvom susretu bilo je 74:68 za Beograđane; pred drugu utakmicu u Pioniru vladala je neviđena euforija; ulaznice se prodavale na Marakani, red bio do Autokomande, u Pionir se nakrcalo 10.000 ljudi i onda - tuširanje ledenom vodom od strane pomenutog amerikanca italijanskog porekla. Devet razlike za Meš - 73:64.
Ispod Crvene zvezde su dva starovremenska kluba - Brno i USK Prag. Zatim se redom nižu Skavolini (današnja Viktorija Libertas), Monako, Montepaski (današnja Mens Sana, ljubljanska Olimpija, PAOK, Zadar.
Zadrani su najbolje plasirani među klubovima koji nemaju evropsku srebrninu. Zanimljivo da oni nikada ni u finale nekog takmičenja nisu ušli...
Tenerife se našao na ovoj tabeli samo zahvaljujući rezultatima u FIBA Ligi šampiona (dva pehara, dva finala, dva polufinala), a treći srpski klub među 50 veličanstvenih je usnuli velikan OKK Beograd, koga su izgurala tri učešća u polufinalu Kupa šampiona u vreme Radovoja Koraća.
EVROLIGA - 1. KOLO
Utorak
18.00: (1,80) Dubai (15,0) Partizan Mozzart Bet (2,25)
18.00: (1,80) Hapoel Tel Aviv (15,0) Barselona (2,25)
19.45: (1,30) Efes (17,0) Makabi Tel Aviv (4,10)
20.00: (1,70) Crvena zvezda (15,0) Olimpija Milano (2,40)
20.15: (1,15) Panatinaikos (20,0) Bajern (6,50)
20.30: (3,20) Baskonija (16,0) Olimpijakos (1,45)
20.45: (3,20) Virtus (16,0) Real Madrid (1,45)
Sreda
19.30: (1,30) Monako (17,0) Žalgiris (4,10)
19.45: (1,30) Fenerbahče (17,0) Pariz (4,10)
20.00: (2,40) Asvel (15,0) Valensija (1,70)
***Sve kvote su podložne promenama***
tagovi
Obaveštavaj me
KK Partizan Mozzart Bet
KK Crvena zvezda
.jpg.webp)
.jpg.webp)