_(1).jpg.webp)
N. StojkovićTri godine kasnije: Zašto je Finska teži debakl od Italije
Vreme čitanja: 3min | ned. 07.09.25. | 10:36
Da li je ovo samo još jedna potvrda da Srbija, koliko god imala talenta i tradicije, ne ume da izgradi tim sposoban da izdrži pritisak istorijskog trenutka? Nije prvi put da nam se ovako nešto dešava i dobro pamtimo Berlin, Beograd, Kinu, Lil...
(Od izveštača Mozzart Sporta iz Rige)
Poraz košarkaške reprezentacije Srbije od Finske nije samo običan sportski neuspeh. To je udarac koji para razum i emociju, bolniji je i teži od brodoloma pretrpljenog od Italije pre tri godine u Berlinu. Ako je tada neuspeh bio gorka pilula na početku dugog procesa, danas je to gorčina koja se više nikako ne može pravdati.
Izabrane vesti
U Pragu i posle Berlinu, Srbija je igrala prvo veliko takmičenje od povratka Svetislava Pešića. Tim je bio nov, neizgrađene hemije i sistem se tek postavljao. Naivno smo tada verovali da će talenat moći da nadoknadi manjak iskustva i zajedništva, ali smo brzo shvatili koliko može da boli poraz, makar i na početku jednog dugog puta. Zato je tadašnje razočaranje nosilo sa sobom i dozu razumevanja. Sada, teško. Da se ne lažemo, tek sada možemo da shvatimo da nas Finska sada peče više nego Italija tada.
Danas, u Rigi, nijedno opravdanje nije dovoljno ubedljivo. Srbija je u Letoniju stigla sa timom kakav nismo imali dve decenije, kakav smo posle Pariza jedva čekali da vidimo ponovo na okupu. Tu sliku zamišljali smo iznova i iznova, a onda... Ovo je bio tim satkan da napadne evropski tron, da pokaže da je Srbija ponovo sila. Da skinemo prokletstvo neuspeha i konačno se okitimo zlatom. Bez kalkulacija i bez izgovora. Baš zato poraz od Finske nije samo još jedna izgubljena bitka. Slomila se iluzija o zlatnom kraju generacije koja je mogla i imala kapacitet da uradi daleko više...
.jpg.webp.webp)
Teško je nositi se sa razočaranjem. Ovo je debakl očekivanja jedne nacije. I utoliko je veći jer se ponovio isti obrazac. Srbija, kada dođe trenutak istine, pada. Mentalno, taktički, u samopouzdanju. Razlika između Berlina i Rige upravo je u težini propuštene šanse. Tada je bio početak, sada je trebalo da bude naš vrhunac. Umesto krunisanja generacije - dobili smo rušenje mita o "apsolutnom favoritu".
Najviše boli to što smo, prvi put posle dugo vremena, imali sve. Igrače u najboljem dobu karijere, kontinuitet rada, iskustvo u velikim mečevima, timsku hemiju koja je pitanje kada će ponoviti. Nije nam nedostajalo ništa, a čini se da smo izgubili sve kada smo ostali bez kapitena. I to je osećaj koji će nas još dugo proganjati, jer i bez njega je trebalo da budemo konkurentni za mesto na postolju.
Pitanja se sada nameću sama... U čemu je problem? U selektoru, sistemu, mentalitetu ili igračima? Ili u nečemu dubljem, što nas već decenijama sputava. U presudnim trenucima, umesto favorita postajemo tragičari. Da li je ovo samo još jedna potvrda da Srbija, koliko god imala talenta i tradicije, ne ume da izgradi tim sposoban da izdrži pritisak istorijskog trenutka? Nije prvi put da nam se ovako nešto dešava i dobro pamtimo Berlin, Beograd, Kinu, Lil...
.jpg.webp)
Poraz od Finske ne možemo da svedemo na priču kako smo imali loš dan. Ovo je udarac u stomak, od kojeg ćemo se dugo oporavljati. I boli, udara u srce. Srbija nije samo izgubila od Finske, već i šansu da pokaže kako se izuzetan kvalitet pretače u zlato, a višedecenijski san u stvarnost.
I zato ovaj poraz boli više nego svi prethodni. Ne zbog Finske, već zbog nas samih.
_(1).jpg.webp)
