Riđa glava zbog koje Italija upisuje decu na tenis

„Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“, napisao je davno Petar Petrović Njegoš. I u mnogim sportovima, pretežno kolektivnim, srce u junaka napraviće razliku. Tenis je, po tom pitanju, za nijansu drugačiji. Nećemo oduzeti faktor srčanosti, jer i on katkad donosi prevagu, ali u globalu, koliko ćete biti uspešni u belom sportu, najviše će zavisiti od glave, odnosno koliko će vam misli biti stabilne dok se suočavate sa meč loptama (svojim ili tuđim), dok kaskate dva seta u finalu grend slem turnira, dok su prekoputa teniseri čija dostignuća možda nikada neće biti sustignuta.

U fudbalu, na terenu imate 11 igrača i pet izmena. Ako vam nije dan, neko će drugi isplivati i zamaskirati vaš slabiji dan. Slično je u košarci sa petoricom na terenu i neograničenim brojem izmena. U tenisu ste sami sa sobom, sa svojim mislima, sa sopstvenim demonima koji lako parališu. Šta mislite, zbog čega Novak Đoković svaki čas na putu ka grend slem titulama urla na svoj stručni tim, zašto se Andrej Rubljov samopovređuje reketom, zbog čega Đoković i Medvedev ratuju sa publikom, zašto se na teniskim borilištima lome reketi, gunđa sebi u bradu? Svako ima svoj sistem borbe sa pritiskom.

Svako ima pravo na loš dan, ali u tenisu loš dan znači kraj, gubitak titule, eliminaciju sa turnira i novu šansu tek na narednom događaju. I zato je glava ono što razlikuje prvog od petog, šestog, sedmog tenisera sveta, ono što razdvaja osvajače grend slemova od onih što na najvećim turnirima ne mogu preko četvrtfinala, polufinala, ili ne znaju da naprave završni korak, ono što stvara jaz između Rubljova, Runea, Ruda i Novaka Đokovića, Alkarasa, Sinera.

Zbog jedne riđe, skromne, ali pre svega stabilne i postojane glave, Italija je već mesecima u transu. Pre šest meseci Janik Siner nije u svojoj trofejnoj vitrini imao pehar turnira jačeg od ATP 500 serije, a od juče je vlasnik titule Australijan opena. Slavila je "čizma" kada je Janik u avgustu osvojio svoj prvi masters (u Kanadi), gradacijski je euforija krenula uzlaznom putanjom nakon što je pobedio Novaka Đokovića u Torinu, a nije dozvolio da je poraz od teniskog GOAT-a u finalu završnog mastersa ugasi. Revanširao mu se na Dejvis kupu, doneo ubrzo pehar Italiji i zarazio je Sinermanijom. Ali kao da su Apenini čekali grend slem krunu kako bi počeli da se šepure etiketom teniske sile.

Preznojio je Janik čitavo poluostrvo, uzduž i popreko, od Jadranskog do Tirenskog mora, od Alpa na severu do Etne na jugu. Ali Čizma može da slavi trećeg grend slem šampiona u svojoj istoriji (posle Pjetranđelija i Panate) jer je 22-godišnja glava poverovala sebi da može da pobedi Novaka Đokovića tamo gde nikada ranije nije izgubio (u polufinalu Ozi Opena), jer je verovala u povratak protiv Danila Medvedeva posle dva seta zaostatka. Verovao je Siner i na 4:4 u trećem setu, kada su se videli obrisi poraza koji se nije dogodio, poručio svom timu: "Sono morto", odnosno "Mrtav sam". Koliko je samo to dizanje iz mrtvih zaličilo na Novakov karakter.

Nakon prve grend slem titule jednog Italijana posle gotovo pola veka (Adrijano Panata 1976. na Rolan Garosu), čitava nacija priča o tenisu, čak su i fudbalski novinari juče čitav dan tvitovali o Sineru. Verovatno je jutros od Milana, preko Torina, Đenove, Rima, Bolonje i Napulja Gazzettu, TuttoSport ili Corriere kupio i onaj koji to inače ne radi i uz prvi espreso posvećeno iščitavao pasus po pasus, da sazna što više o momku koji je odmah nakon trijumfa apostrofirao ulogu svojih roditelja, oca koji je radio kao šef kuhinje i majke koja je radila kao konobarica u planinskom odmaralištu.

“Svima bih poželeo roditelje kakve ja imam. Uvek su mi dopuštali da sam odlučim čime želim da se bavim. Čak i kada sam bio mlađi, kada sam se bavio nekim drugim sportovima (kao klinac bio ozbiljan skijaški potencijal, ali i talentovan fudbaler), nikada mi nisu nabijali pritisak. Želim takvu slobodu svim klincima", ispričao je Janik.

Imala je Italija u poslednjoj deceniji Fabija Fonjinija koji je dotakao top 10 društvo, grend slem finalistu Matea Beretinija koji se takođe probio među deset najbolji, ali Siner je faktor početka zlatne ere italijanskog tenisa. Zlatne ere koju Italijani posvećenom strategijom žele da održavaju na neodređeno vreme.

"Imamo velikog štampiona, sjajnu sadašnost i budućnost. Siner je primer za čitavu državu, referenca svim italijanskim sportistima", rekao je Anđelo Binagi, prvi čovek italijanske teniske federacije i nastavio: "Moraćemo da podignemo letvicu, da budemo posvećeniji, da pospešujemo osnovnu praksu ulaganja, posvećenost organizaciji velikih događaja i kojoj smo već model u svetu."

A u krovnoj teniskoj organizaciji na "čizmi" - pune ruke posla. Od 2001. godine kada je Binagi preuzeo tenisko kormilo, federacija je imala 129.000 registrovanih članova. Danas ih je više od 700.000, a neće začuditi ukoliko uskoro pukne brojka od 1.000.000. U školski program "Racchette in Classe (Reket na času)" uloženo je 6.000.000 evra. Ove godine ta suma će biti povećana na 8.000.000, a brojka od 320.000 školaraca koji imaju prilike da se bave tenisom u svojim školama, biće povećana na 400.000 do kraja tekuće godine.

Da ne zamaramo previše sa brojkama. One su tu da pokažu koliko je jedan momak, svojim kvalitetom, radom i stabilnošću podstakao naciju da napreduje. A ne tako davno, kada je Karlos Alkaras preuzimao prvo mesto ATP liste, kada je osvojio US open, silne masters titule, pa Vimbldon, o Sinera su povremeno pratile opaske poput "premršav je", ili "Nije dovoljno mentalno jak".

U poslednje pola godine ipak je bio (ili postao) toliko stabilan da ruši top 5 protivnike u kontinuitetu. Četiri skalpa Danila Medvedeva (tri u finalima), tri pobede nad Đokovićem, dve nad Rubljovim i jedna protiv Alkarasa. Nije ga pokolebao ni Novakov ples u finalu završnog mastersa, regenerisao je glavu momentalno i poraz od najvećeg svih vremena zaboravio već sutradan.

Nema većeg sinonima za čelične živce, za mentalnu stabilnost od Novaka Đokovića - to je činjenica. Ali činjenica je i da su se pojavila dvojica momaka drugačijeg kova. I nije samo do načina na koji trče, izvode udarce, šamaraju loptu... Suština je što su Siner i Alkaras ubedili sebe da mogu protiv najboljeg i najboljih. Glava ih je odvela tamo gde mnogi nisu zagazili. Alkarasovu je, čini se, poslednjih meseci pomutila gromoglasna medijska halabuka, a borba sa statusom kakav ranije nije imao, biće prvi naredni izazov za večito nasmejanu Šargarepu.