PRELAZZI: Afera Drajfus i Football Manager, uživo u Sanderlendu

Emil Zola je znao da je kapetan Alfred Drajfus nepravedno optužen. Skandal koji je potresao francusku Treću republiku, ali i celu Evropu krajem 20. stoleća, zbog kojeg se slavni pisac obratio predsedniku zemlje najčuvenijim otvorenim pismom u istoriji, i danas je opomena šta se dogodi kada se sudi i presudi nedužnom čoveku.

"Aferom Drajfus", doduše u najbenignijem obliku, moglo bi da se nazove i preganjanje oko toga da li će fudbalski klub Sanderlend dobiti novog vlasnika, dečka – tek što je izašao iz tinejdžerskih godina, maltene – sa imenom kroz koje huji istorija. Kiril Luis­ Drajfus.

Analogija nije data slučajno: Kirilov čukun­čukundeda, Leopold Drajfus, bio je blizak rođak Alfreda Drajfusa, mada je za čitavu priču, naravno, mnogo važniji Kirilov prerano preminuli otac, francuski milijarder Rober Luis­Drajfus, negdašnji predsednik i gazda eks­evropskog prvaka, Olimpika iz Marselja.

(Sanderlend je možda jedini trećeligaš na svetu koji zaslužuje da se njime bavimo iznova i iznova, kao najveći klub koji je toliko nisko: šestostruki prvak Engleske – isti broj titula kao Mančester Siti i Čelsi, primera radi – i predstavnik grada u kojem od 300.000 stanovnika barem jedno 350.000 voli crveno­bele boje i prezire one komšijske, crno­bele; trenutno u ligi u kojoj se nalaze i Ipsvič, i Čarlton, i Portsmut, i Hal, i Vigan...)

Svašta je probao Sanderlend u prethodnih nekoliko sezona, no velelepni Stadion svetlosti, uprkos vernosti se sve više praznio, jer ne može ni bezuslovna ljubav da se trpi doveka. Posebno kada ste u vezi sa nekim ko vas minimum jednom nedeljno, a obično subotom po podne, psihički maltretira.

Bilo je i novih gazdi, i starih trenera, i mladih trenera, i velikih transfera, i čudnih odlazaka, nadanja, i dve sezone dokumentarne serije ("Sunderland Till I Die", bolja od svih umivenih rijalitija o Sitiju ili Totenhemu), samo nije bilo nimalo sreće, pa se klub sa severa i dalje batrga po sredini Lige jedan, trećeg ranga takmičenja. Prošle sedmice opet su doveli novog trenera, mada to u Sanderlendu više nije nikakva vest.

Vest jeste da će probati čoveka koji ima pedigre, ima prezime, ali ima i 23 – i slovima: dvadesettri – godine. I koji će, sve su prilike, i čeka se samo amin drugih vlasnika i uprave Lige, postati najmlađi gazda jednog engleskog kluba.

Pristalice Sanderlenda toliko su oguglale da ne mogu ni da se raduju vestima, jer se svaki novi "spasilac" uspevao samo da doda koju tonu na cipele od armiranog betona koje vuku klub na dno ušća reke Ver i ubacuju ga u totalnu finansijsku dubiozu; ali ni retki koji odnekud i dalje vuku optimizam neće a priori napisati "Optužujem" u odbranu jednog Drajfusa, kao nekada Emil Zola...

Kiril Luis­Drajfus ima prezime. Ne samo političko, ne samo poslovno, već pre svega fudbalsko. To što izgleda kako izgleda, kao da je malopre izašao na veliki odmor, da krišom ispali dve cigare između časova srpskog i biologije, to je, što bi u Crnoj Gori rekli, neki novi fudbal, na koji ćemo se morati navići.

Ali prvo o tom prezimenu, i o sramoti koja se može ispraviti planovima, novcem, davanjem sebe.

Kirilov otac znao je kako podići uspavanog, omamljenog ili osramoćenog giganta. Rober LuisDrajfus jedna je od onih figura čije biografije zvuče preterano zanimljivo, sve dok se ne setite da je to Francuska, a Francuzi stvari rade drugačije...

Rober LuisDrajfus - Foto: Reuters

Rober je bio crna ovca familije, vlasnika poljoprivrednog, a onda i svakojakog konglomerata koji je osnovao Leopold Luis­Drajfus još sredinom 19. stoleća. Kada RLD, kako će ga kasnije zvati francuska štampa, nije uspeo da maturira, u njegovoj porodici su digli ruke od njega.

Ali Rober je voleo da se kocka, a to je zapravo i umeo: zahvaljujući svojim uspesima u pokeru, uspeo je da plati sebi odlazak na Harvard, s čijom je diplomom ušao u svet marketinga. Bio je najzaslužniji za renesansu "Adidasa", a preko legendarnog brenda počeo je da shvata koliki se novac vrti u fudbalu. Negde u vreme kada je preuzeo porodični biznis, kupio je Olimpik iz Marselja.

Valjda je u njima video malo i sebe: em neshvaćeni, em neprilagođeni, em posramljeni, em imaju neke veze sa kockanjem... Tih godina, negdašnji evropski prvak i dvostruki finalista (znamo šta je bilo prvi put), provodio je vreme u drugoj ligi, gde je najuren zbog nameštanja utakmica, što će boravkom u zatvoru platiti notorni Bernar Tapi.

Luis­Drajfus je video svoju priliku. Olimpiku su trebala ulaganja, trebalo mu je novo lice i pre svega nova priča, a Rober je taj zanat ispekao u agenciji "Saatchi & Saatchi". Kada je RLD preuzeo ponos Provanse i francuskog parčeta Mediterana, Olimpik je prestao da beži iz svog grada i da se pravi da je nešto što nije. Kapije stadiona otvorene su za lokalce, imigrante iz arapskih zemalja, koji su uzvratili zagrljaj, pa je divni "Velodrom", za njegovog vakta i renoviran, bio sve glasniji.

Uspeha, onog kakav je zaista želeo, nije bilo. Uprkos sve većem guberu, Olimpik nikako nije uspevao da se, čak i u francuskoj ligi u kojoj je, pre ulaganja Pari Sen Žermena, titulu mogao da uzme svako ko se iole potrudio, domogne trofeja.

Izgubili su i dva finala Kupa UEFA, uzeli nekoliko manjih pehara, a onda je Rober LuisDrajfus, kada su njegova deca bila još deca, izgubio onu utakmicu od koje nema revanša. Kada je RLD preminuo od leukemije 2009, na čelo Marselja došla je njegova supruga Margarita (i priča o njihovoj romansi je blago bizarna: sreli su se, on već u godinama, ona već udata, u avionu, pokazivao joj je slike svog psa, razmenili su telefone i pozvao ju je da mu prevodi nešto s ruskog. "A da me pozoveš na večeru, to ništa?", rekla mu je Margarita Bogdanova), i plodovi njegovog rada napokon su se videli, makar i posthumno.

Marselj je 2010. napokon osvojio prvenstvo, pod Didijeom Dešanom, bilo je i nekoliko uspeha u Liga kupu, nekoliko godina kasnije biće i Marselo Bijelsa tu, ali će otići zbog nesporazuma sa Margaritom i ostalima; 2016. porodica Luis­Drajfus prodala je akcije Amerikancu Frenku Mekortu, ali ni posle toga nisu uspeli da se suprotstave PSŽ­u, niti da zabeleže makar jednu pobedu u Ligi šampiona.

Frent Merkutr i Margarita - Foto: Reuters

Naslednik, Kiril Luis­Drajfus, sada želi da krene stopama svoga oca, i to u Engleskoj, gde se školovao.

Sigurno ima dobre savetnike i mama ga je dobro naučila, ako već tata nije stigao: Sanderlend ima potencijal, možda i najveći od svih klubova na Ostrvu (posebno što je sada tu gde jeste). I veliki stadion, i bogatu prošlost, i fudbalsku akademiju koja ima sjajne uslove, i popularnost koja nadilazi severoistok Engleske, i Vila Griga koji nikako da proradi... i baksuzluk koji je dostojan njihovog nadimka, zbog kojeg su se o Sanderlend opekli mnogi koji su došli s velikim idejama.

KLD ne igra ovu hazardersku partiju sam, i tu opet možemo da povlačimo političke paralele: njega je na sve nagovorio Huan Sartori, urugvajski političar (senator u toj zemlji i neuspešni predsednički kandidat), zet vlasnika Monaka Dimitrija Ribolovljeva, i jedan od manjinskih vlasnika Sanderlenda, koji sada sa Kirilom želi da potpuno preuzme klub od Stjuarta Donalda, čiji mandat nije doneo mnogo toga dobrog.

Ideja je da Sanderlend bude samo početak velikog projekta, dostojnog onog koji je zamislio Kirilov otac pre dve i po decenije: da se, kako je to sada već popularno, napravi "portfolio" klubova, od Engleske, preko Francuske, do Urugvaja, koji bi bili u vlasništvu nove kompanije, i koji bi, ako ustreba, menjali igrače i "know­how".

Dok su ovo još samo ideje i maštarije, na terenu je mnogo tegobnije: Sanderlend danas gostuje Linkoln Sitiju, iznenađenju dosadašnjeg toka sezone. Poraz bi ih još više udaljio od mesta koje vode u plej­of. Obično se kaže da je sezona u Ligi jedan dugačka, mada su navijači posrnulog velikana u poslednje vreme želeli da bude najkraća moguća; nije moralo, što se njih tiče, ni da se igra...

Sartori i KLD su, po svemu sudeći, imali glavnu reč kada je smenjen Fil Parkinson, a na mesto menadžera Sanderlenda doveden Li Džonson, talentovani Englez koji je zanat učio od Ralfa Rangnika, a jednom prilikom, dok je bio u Bristol Sitiju, tukao i Žozea Murinja. (Doduše, onog junajtedovskog Murinja, pa će pre biti da je tukao Junajted, nego Murinja?)

A sad još malo pikanterija: KLD možda izgleda neozbiljno, no kažu da je vrlo dobar biznismen. Najveća mana (ako je to mana)? Zaluđen je fudbalom, mada nikad nije imao dovoljno talenta da postane igrač, ali je zato sve svoje ambicije ostvarivao u igri Football Manager, u kojoj kompulzivno uživa od malena. Znate ono kad smo uzimali klubove iz trećečetvrte lige i dovodili ih, uz pomoć dobro poznatih pojačanja, do Lige šampiona? E, on bi to da uradi uživo...

Bilo je raznih "tejkovera", novih gazdi, pisali smo nedavno o Reksamu i njihovom holivudskom snu, ali ovo još nije bilo, posebno ne na nivou na kojem je (ili, radije, na kojem može da bude) Sanderlend.

Ako bi klinja uspeo u svojim namerama, ako bi bio nalik svome ocu, ako bi zaigrao Football Manager pa iz Lige jedan doveo Sanderlend do Evrope, za svega tri­četiri sezone (zna li da u pravom životu nema "sejvovanja"?), onda bi možda "Afera Drajfus", koja je obeležila njegovog čukun­čukun­strica poprimila neko sasvim drugo značenje; i samo bi u ljubomornom Njukaslu, a onda i na drugim stadionima Premijer lige, moglo da se čuje ono Zolino

"J'accuse!"

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika