Zlatna generacija Srbije osvaja Evropu i u klubovima: Orlići standardniji i od Orlova!

Ovo je godina u kojoj će se znati da li A reprezentacija Srbije konačno može da se plasira na neko veliko takmičenje, ali i godina u kojoj bi leto opet mogli da nam ulepšaju naši zlatni dečaci. Generacija fudbalera rođenih 1994, 1995, 1996… Zlatna generacija koja je 2013. pokorila Evropu u Litvaniji i 2015. planetu na Novom Zelandu. Ti isti momci narednog leta učestvuju na EP za mlade reprezentacije u Poljskoj što će biti njihovo poslednje zajedničko takmičenje pred prelazak u A selekciju za koji se svi nadaju da će uskoro da usledi.

Oni imaju poseban status i tretman kod svakog ljubitelja fudbala u Srbiji. Omiljeniji su od nekih starijih generacija jer su doneli toliko radosti fudbalskoj Srbiji. Nekad klinci, danas ozbiljni momci imaju u sebi nešto što naši ostali nemaju - pobednički mentalitet i fenomenalan duh zajedništva i prijateljstva.

Zato se i njihove karijere pomno prate jer su oni budućnost srpskog fudbala. Polako ostavljaju iza sebe prelazni period odlaska iz slabašnog domaćeg takmičenja i klubova u jače inostrane izazove. Ono što posebno može da nas raduje jeste na koji način je većini ovih momaka krenula karijera u 2017. godini posle ne baš sjajne 2016. Većina ih je postala standardna. Čak i u većoj meri nego A reprezentativci. Dobra podloga za nadu da će “zlatni momci” nastaviti sa Srbijom da osvajaju takmičenja svake druge godine…

Krenimo od golmana…

Vanja Milinković Savić velikim koracima napreduje u karijeri, ali drugi deo sezone mu baš i nije počeo najbolje. Vanja je jesenas bio prvi golman Lehije koja je hit poljskog prvenstva i drži lidersku poziciju. Tada je branio na 16 od 18 mečeva i skinuo je sa gola Podlešnog. U januaru je potpisao za Torino i vratio se u Gdanjsk na pozajmicu do kraja sezone, ali se Poljaci baš i nisu poneli korektno. Nakon što su od Torina inkasirali 2.500.000 evra, doveli su Kučaka i preselili Vanju na klupu iako je bio sjajan jesenas. Tako je Slovak branio u prva dva kola prolećnog dela sezone. Izgleda da ne žele da razigravaju golmana kojeg su već prodali već planiraju da brani iskusni Slovak… Nadamo se da im se to neće isplatiti i da će Vanja opet među stative.

Što se štopera tiče, situacija je fenomenalna kako je izgledalo jesenas. Tada ozbiljan fudbal nisu igrali ni Babić, ni Jovanović, ni Veljković. Oni bi trebalo da budu stubovi odbrane jer su najviše proveli u ovoj generaciji i njen su neodvojiv deo.

Miloš Veljković polako postaje pravi bundesligaški igrač. Na početku szeone nije bio u prvom planu kod Skripnika, ali je na poslednjih 15 bundesligaških utakmica Verdera igrao na 12, od toga sedam u prvoj postavi. Trener Aleksandar Nuri ima povrenje u njega pošto ga je vrlo dobro upoznao u B timu kluba iz Bremena gde su zajedno sarađivali.

Druga polovina zlatnog tandema sa Novog Zelanda, Srđan Babić se polako vraća na fudbalsku mapu posle izgubljenih godinu dana u B timu Real Sosijedada. Letos se preselio na pozajmicu u redove drugoligaša Reusa, nije igrao u prvom delu sezone, a onda je od 13. kola uskočio u prvih 11. Od tada, pa do prošlog vikenda je na 14 prvenstvenih utakmica, u startnoj postavi Reusa bio na 10 i pride postigao i jedan gol. Reus je u ušuškan u sredini tabele, ali ono što je posebno bitno je da ima drugu najbolju odbranu u Segundi.

Treći deo štoperske linije je Vule Jovanović kojeg je usred sezone ogrejalo sunce. Izgubio je godinu dana karijere, najviše zbog Zvezdine odluke da ga pre godinu dana proda Zenitu za veće pare pre nego Bordou. Vule je otišao u Sankt Peterburg i igrao za B tim, gubeći dragoceno vreme što se u nekim utakmicama mlade reprezentacije videlo i po njegovoj formi. Na svu sreću, Bordo mu je bio suđen i stigao je među Žirondonce ove zime da spasava karijeru. Odmah se ustalio u poslednjoj liniji francuskog tima. Sa njegovim dolaskom u odbranu su se poklopili i odlični rezultati Bordoa i pobede od 4:0 protiv Kaena i 3:0 protiv Gengana. Samo da ovako nastavi i biće u top formi za Poljsku…

Darko Lazić nije bio član onih zlatnih generacija iz Litvanije i Novog Zelanda, ali je u kvalifikacijama uskočio u prvih 11 jer je bio standardan u Anžiju i iskoristio je neigranje Babića i Veljkovića u klubovima. Nedavno je prešao u Alaniju i odigrao jedan meč u turskom prvoligašu koji se bori za opstanak. Rizikovao je sa promenom kluba u januaru, nije izabrao baš najsrećniju sredinu iz sportskog aspekta pa su mu šanse za startnu postavu Orlića sada slabije nego jesenas, dok konkurentima za mesto u timu rastu.

Bekovski tandem ne bi trebalo da bude sporan. Desno Gajić, levo Antonov. Momci koji su blistali na Novom Zelandu i posle kojeg su otišli u inostranstvo iz OFK Beorada.

Gajiću prva sezona u inostranstvu nije bila baš za pamćenje. Došao je u jaku konkurenciju u Bordou, igrao samo na početku sezone, a onda su usledile povrede, promene trenera i za šest meseci je odigrao samo jedan meč. Slično mu je počela i ova sezona, bio je zakucan za klupu, a onda je dočekao šansu i zgrabio ju je sa obe ruke. Od sredine decembra je zacementiran na desnom boku Žirondinaca, samopouzdanje mu raste sa dobrim rezultatima, a tu je i da se nađe Jovanoviću i da zajedno tempiraju formu za EP.

Antonov je imao bolju debitantsku sezonu u švajcarskom Grashopersu. Doduše u slabijoj ligi i konkurenciji. Prošle sezone je uglavnom bio u timu Skakavaca. Od 36 ligaških mečeva je odigrao 21, 18 u startnih 11. Ove sezone je još bolji. Igrao je u 14 od 21 prvenstvene utakmice, većinu u prvoj postavi, a na poslednjih šest je upisao po 90 minuta. Postao je nezamenjiv, a jedino loše je što ekipa ne beleži baš najbolje rezultate…

Kao što je svanulo Babiću, Veljkoviću, Gajiću ili Jovanoviću, tako je januarsko sunce ogrejalo i Sašu Zdjelara. Motor Srbije sa prvenstva u Novom Zelandu je bio u agoniji prethodnih šest meseci. Olimpijakos letos nije želeo da ga pusti, obećao mu je minutažu, a onda ga je Paulo Bento izbrisao kao gumicom. Zdjelar u prvom delu sezone nije odigrao ni minut za Olimpijakos, čak nije dobio priliku ni da sedi na klupi?! Potom je i Sivić prestao da ga zove… Bilo je jasno da u januaru mora da beži iz Pireja, pominjale su se razne opcije o pozajmicama, a na kraju se odlučio za Majorku. Raj na Mediteranu je postao i fudbalski raj za Zdjelara. Španska Segunda je teško i jako takmičenje, a Zdjelar je odmah po dolasku blindirao mesto u prvih 11. Standardan je, igra, sakuplja minute u nogama i polako se vraća u formu što je najbitnije pred Poljsku.

Zdjelar je na Novom Zelandu činio kičmu veznog red sa Sergejom Milinkovićem Savićem i Nemanjom Maksimovićem. Zlatnim momcima koji su jedni od retkih sa titulama i svetskog i evropskog prvaka u omladinskoj selekciji. Oni nisu sporni za EP i bilo bi čudo da se ne nađu prvoj postavi Orlića.

Sergej Milinković Savić je naš najbolji igrač. On je prerastao konkurenciju vršnjaka, jedan je od najboljih igrača Lacija, standardan je kod Inzagija u “čeličnoj vezi” sa Parolom i Biljom, odigrao je čak 23 od 25 mečeva u Seriji A. Podatak za divljenje ako se zna koliko je teško mladom igraču da se probije u Italiji… Pride je ulepšao sezonu sa četiri gola i asistencija. Fenomenalan učinak! Vrednost mu je već skočila na 20.000.000 evra, Juve i Milan vrebaju, u Poljskoj će biti jedna od zvezda šampionata i naš najveći razlog da se nadamo zlatu.

Nemanja Maksimović takođe nema problema sa minutažom i nedostatkom utakmica u nogama. Jesenas je bio alfa i omega Astane u Kazahstanu i Ligi Evrope. Obezbedio je transfer u Valensiju koja ga je kupila i kao u slučaju Vanje Milinković Savića ga ostavila u Astani do kraja sezone kao pozajmljenog igrača. Možda je i bolje što ove zime nije uleteo u pakao na Mestalji gde se ne zna ko pije, a ko plaća... Trenutno se priprema za start nove sezone (kalendarski drugačiji sistem od većine Evrope) u Kazahstanu koja počinje 8. marta. Do EP bi trebalo da bude u top formi.

U možda i najtežoj situaciji je Marko Grujić koji nije uspeo da se izbori za mesto u Liverpulu. Istina, njemu je i konkurencija najteža. Pripreme je počeo odlično, ali mu je Klop davao šansu na kašičicu kada je sezona počela. Tek dva ulaska sa klupe u Premijer ligi i dva meča u Liga kupu. Malo... Na sve se nadovezala i povreda zbog koje je van stroja od početka decembra. Liverpul juri rezultat i teško da će Klop mnogo eksperimentisati sa Grujićem tako da će bivši vezista Zvezde možda od svih biti u najslabijoj formi pred Poljsku. Ali još ima vremena da se nešto promeni...

U finišu kvalifikacija za reprezentaciju je počeo da igra i Saša Lukić. On nije bio član ove generacije kada je osvajala EP i SP, ali se u Partizanu izborio za poziv, a potom i za minutažu. Letos je prešao u Torno i prirodno je što je mu je bilo potrebno vremena da se navikne i izbori za status u dalekoj jačoj konkurenciji od Superlige Srbije. Mihajlović ga je polako pripremao, uvodio u sitem i u poslednje vreme mu daje minute. Lukić je u Seriji A igrao na osam utakmica, uglavnom ulazeći sa klupe, ali su ovih dana stigle sjajne vestida je u prethodna dva kola bio starter u timu Bikova. Samo da nastavi...

Maksa, SMS, Zdjelar, Saša i Gruja bi trebalo da budu srce i pluća našeg veznog reda. Osim Grujića, svi su u dobroj formi, a nadamo se da će Klop pružiti šansu i bivšem miljeniku Delija.

Zlatna srpska generacija je do sada uglavnom igrala u sistemu 4-2-3-1 sa povremenim varijacijama. To znači da se traže i dva krila. Jedno bi sigurno trebalo da bude Andrija Živković. I njemu je svanulo u 2017. godini. Posle pakla koji je preživeo u prvoj polovini 2016. u Partizanu i neigranja po dolasku u Benfiku (samo šest minuta jesenas). Žile je jedan od ključnih igrača ovog tima, naše fudbalsko zlato i igrač budućnosti. Zato je sjajna stvar što je počeo da igra u Benfiki.

Očigledno da su ga Portugalci polako pripremali da postane prvotimac. Možda je to i prirodno jer nije igrao šest meseci i došao je iz slabije konkurencije. Prvo je početkom godine iskoristio šansu u kup utakmicama kada je zasijao sa šest asistencija u isto toliko mečeva protiv slabijih rivala, a onda je došlo ono pravo. Od Božića je standardan u prvih 11 lisabonskih Orlova. U Primeiri je počeo godinu sa dva ulaska sa klupe, a od 22. januara i odlaska Gonsala Guedeša u PSŽ je bio neizostavan deo prve postave u svih pet utakmica i upisao je dve asistencije. Još se čeka taj debitantski gol, pa da Žile uzleti kao na Novom Zelandu...

Mesto drugog krila je uglavnom do sada popunjavao Mijat Gaćinović. Član kvinteta koji je sa Orlićima osvojio evropsku i svetsku krunu. Posle Mundijalita je prešao u Ajntraht iz Frankfurta i nije dobijao veliku priliku. Poklopili su se i loši rezultati ekipe, promene trenera i mononukleoza... Dolaskom Armina Feha je počeo da dobija minutažu, da bi ga lansirao Niko Kovač, a Mijat mu vratio golom u baražu koji je Frankfurt ostavio u Bundesligi. Hrvat je u ovoj sezoni počeo da pravi čudesne rezultate sa Ajntrahtom i nadmašio je sva očekivanja, a u tom usponu je bitnu ulogu imao Gaćinović. Trebinjac je jedan od Kovačevih omiljenih igrača i standardan je tokom cele sezone. Igrao je na 16 od 21 meča i upisao 1.163 bundesligaška minuta. Jedan je od najstandardnijih Orlića, a igra u jakom takmičenju.

Alternative Živkoviću i Gaćinoviću su Aleksandar Čavrić i od jesenas Nikola Ninković koji se vratio u fudbalski život u Đenovi, pa ga je Sivić pozvao u reprezentaciju. Čavrić je dugo godina član ove generacije, ali nije iamo sreće sa inostranom karijerom pošto se nije proslavio u Genku i Arhusu, pa je jesenas posle Belgije i Danske završio u Slovanu iz Bratislave. Došao je van forme i kada je ekipa već bila formirana, ali se ekspresno ustalio u timu Ivana Vukomanovića i ne računajući kraću pauzu zbog povrede, standardan je u slovačkom timu. Na 11 mečeva je upisao dva gola i tri asistencije. Do sada je bio na granici prve postave Orlića, a kvalitet mu je što može da igra i drugog špica.

Ninkovićev status je i dalje neizvestan iako se jesenas vratio među svoje vršnjake posle dužeg odsustva. nestabilnost i nekonstantnost su njegov problem. Počeo je sezonu kao autsajder, ali Ivan Jurić ga je fudbalski oživeo i Džigi mu je vratio nekim sjajnim izdanjima kao što je bilo ono protiv Milana. Međutim, zaređali su se loši rezultati Grifona, pa je Ninković sredinom januara izgubio mesto u timu. Iako je do tada, igrao na 14 od prethodnih 15 mečeva. Mahom, ulazeći sa klupe. Ipak, u poslednjih pet utakmica nije odigrao mi minut, Jurić je smenjen i pitanje je koliko će novi trener Mandorlini imati sluha za nepredvidivog Džigija.

I na kraju - napadač. Nema nikakve dileme ko će predvoditi napad zlatne generacije Orlića. Uroš Đurđević je eksplodirao ove sezone u Partizanu i nemilice rešeta mrežu. Posle dve izgubljene godine u inostranstvu, Marko Nikolić ga je lansirao u Partizanu. Mada treba istaći i da je u mladoj reprezentaciji pre Partizana bio odličan i kada nije igrao u klubovima. Orlići su bili njegov fudbalski kiseonik koji ga je održao. Poput Čavrića je bio član onog zlatnog Drulovićevog tima iz Litvanije, a na Mondijalitu ih nije bilo jer su platili cenu ranom odlasku u inostranstvo, neigranju i nestanku sa fudbalske mape. Sada je Đurđević opet sa svojim klasićima i jedan je od aduta za novo evropsko zalto Srbije.

Upravo je napadačka linija nešto što se do sada najčešće menjalo u ovoj generaciji. U Litvaniji su igrali Mitrović, Đurđević i Ožegović, na Novom Zelandu su to bili Šaponjić, Mandić i Ilić. Pošto je Mitrović završio sa mladom reprezentacijom (iako bi imao pravo da nastupi u Poljskoj), Mandić izabrao Crnu Goru, Ilić se zakopao prelaskom u Crvenu zvezdu, a Šaponjić odlaskom u B tim Benfike, jasno je da Đurđević skoro da nema konkurenciju na mestu napadača. Alternativa je Ožegović koji nikako da se raspuca u Čukaričkom ali je ostavio solidan utisak sa četiri gola na 13 utakmica.

Što se tiče igrača koji bi trebalo da budu rezerve na EP i do sada su se uglavnom nalazili na spiskovima selektora, njih nekolicina nisu sporni. Manojlović odlično brani u Crvenoj zvezdi, kao i Boris Radunović na pozajmicu u Avelinu. Obojica su standardni. Aleksandar Bjelica je standardan kao levi bek u Mehelenu, a standardan je i Nikola Antić na levom boku Vojvodine. Jedan od njih dvojice bi trebalo da bude alternativa Antonovu. Poptuna je nepoznanica ko će biti rezerva Gajiću na desnom beku. Možda Petar Golubović kojeg je konačno ogrejalo sunce u Italiji i standardan je kod Đenara Gatuza u čudesnoj odbrani Pize. Takođe, snage iz Superlige poput Aleksandra Filipovića, Nikole Milenkovića ili Nikole Maraša bi mogle da se nađu na spisku kao alternative za štoperska metsa. Doduše, Milenkovićeve šanse rapidnu rastu. 

Male izglede da se nađu u timu Orlića, ali možda se uguraju na spisak, imaju Mihailo Ristić, Srđan Plavšić i Nemanja Mihajlović koji su daleko od prave forme. Ali možda i oni procvetaju ovog proleća. Bolje šanse od njih ima Dejan Meleg koji je najbolji igrač Vojvodine. U napadu možda na mala vrata uđu Luka Jović ili Ivan Šaponjić koji povremeno odirgaju nešto u B timu Benfike i već dugo im je forma u padu...

(FOTO: Star sport, MN Press)