Barrio Belgrado: Argentinska tvrđava „Kod konja”

I dočekali su je. Skalonetu. Taj fudbalski bataljon besmrtnika koji odbija da umre i starim kostima davi rivale ispuštajući dušu na terenu. Ta „prevaziđena”, „srećna”, „povlašćena”, „pogurana”, „kostolomačka” i kakva sve ne ekipa kojoj su našli milion mana od početka ovog Mundijala, sinoć se opet izvadila iz ničega. Iz bunara. Iz rudnika. Ponovo je prošetala žicom i servirala svom narodu sate i dane slavlja. Da se raduju, pevaju, da se smeju i keze svima koji su im se godinama i decenijama podsmevali. A, bilo je toga. I te kako! Kad su izgubili Dijega, kad ih je Bergkamp napravio „magarcima” (na tvoj račun, Arijele), kada su promašivali penale, umirali pod kramponima Milera i Klosea, brukali se protiv Hrvata i Francuza… I dočekali su Katar, Mesija, Di Mariju, najbolje finale ikada… I od tada jašu na talasu neuništivosti.

Praćenje Skalonete za Argentince je poput religije. Gde god da su, dužnost i obaveza je podržati je. Tako i u Beogradu…
„Čekaj, nećemo ovako. Moramo da zamenimo mesta. Tako smo sedeli prošli put”, govori devojka u gornjem delu trenerke Argentine svom momku.

Šta će joj dugi rukav na 40 stepeni? Saznaćete ubrzo ako ne znate mnogo o Argentincima. Ako znate, onda vam je jasno…

Polako se puni. Deda koji jedva hoda stiže u dresu Mesija i brčka čaj kad već nema matea… Još dve devojke dolaze za sto gde je ona u dugom rukavu. Tačnije, pravi se raspored kako kome odgovara, samo da je dobra pozicija za gledanje. Konobari ništa ne brane, sve je dozvoljeno…
“Zovem se Ludmila, dolazim iz jednog malog grada u Kordobi i navijam za River Plejt”, kaže jedna od devojaka u dresovima.

„Ja sam Danae, isto sam iz Kordobe, a omiljeni klub mi je Boka. Nas dve smo najbolje prijateljice, obe smo učiteljice i došle smo u Beograd zbog novog iskustva i posla, a ostale zbog rakije”.

Gledate li fudbal svake četiri godine ili ste stvarno navijačice?
„Videćeš kad počne utakmica…”

I videli smo.

Je li vama ovo „obična utakmica”, kako glase pomirljive poruke uoči meča, ili je ovo stvarno više od fudbala za nekog iz Argentine?
“Sve je stvar mentaliteta. Skaloni i stručni štab nam stalno ponavljaju da ne mešamo politiku i istoriju sa terenom, da ne bismo stavili preveliki pritisak na igrače”.

Pored njih je i devojka u gornjem delu trenerke…
“Ja sam Marija, iz Buenos Ajresa. I srpska snajka! Antropolog sam i živim u Beogradu već pet godina. Radim doktorat, predajem na fakultetu i… navijam za Argentinu! Znam da za ovaj meč svi kažu 'to je samo 11 momaka koji pokušavaju da pobede', ali u srcu... U srcu svi znamo da je to 'veliki slon u sobi'. Zbog istorije i protivnika, za našu zemlju ovo nikada nije samo obična utakmica”.

Sujeverje. Ta vražja igračka. To je razlog zašto Marija raspoređuje ko će kako da sedi jer tako su sedeli i prošli put. I nosila je trenerku. I zastava je bila zavezana na istom mestu. I sve mora biti isto da bi Skaloneta bila ista.

Argentinci i sujeverje su posebna priča. Prethodnih dana su internetom kružili svakakvi snimci… Na primer, lik koji je otišao u WC kad je Argentina dala gol i svi su potrčali da ga tamo zaključaju do kraja utakmice. Ili mušterija koja je ušla u prodavnicu kada je Alvarez dao gol, pa su je radnici naterali da ostane do kraja utakmice u radnji.

Čuvena je priča o Maradoninoj generaciji koja se spremala u meksičkom gradiću Tilkari. Rekli su da će se vratiti da se pomole i zahvale Devici Kopakabani, zaštitnici mesta. Osvojili su i nikada se nisu vratili… Od tada ih je godinama pratilo prokletstvo, nikada nisu osvojili Mundijal, da bi se članovi šampionske generacije vratili 2018. u Tilkaru. Pumpido, Buručaga, Batista, Đusti i još neki su došli da ispune davni zavet i prekinu prokletstvo. Nije odmah proradilo u Rusiji, ali je već u Kataru četiri godine kasnije stigla titula. I zašto su onda sujeverni…

To će nam kasnije objasniti i Ernan iz La Riohe, koji u Beogradu živi već 10 godina, ovde se oženio, zasnovao porodicu…
„Nema šanse na srpskom… Pretežak jezik. Ali, volim Srbiju i sviđa mi se ovde. Iskreno, nisam neki veliki fudbalski fan osim kad igra reprezentacija. Simpatišem River, ali ne gledam svaki vikend. Više me zanima košarka i to mi ovde kod vas odgovara. Ali, kad igra Argentina u fudbalu… Ovo večeras vidim kao fudbalsku utakmicu, ali niko ne može da porekne da je nešto više od toga. I skakaću kad počne pesma 'Ko ne skače, taj je Englez'. Ipak je ovo nešto više…”

Da li su vam Englezi baš najomraženiji rival?
“Ne. To je više politička situacija od pre 40 godina. Brazil je naš najveći rival, bez premca. Pazi ovako, da igramo prijateljski meč za UNICEF protiv Brazila, poubijali bismo se. Tako je uvek sa njima”, slikovito objašnjava Ernan.

Nemamo više vremena za priču. Počinju himne. Svi ustaju kao da su na stadionu. Ulaze neke srpske „domaćice” sa kesama iz šopinga, traže mesto u prepunom kafiću, ništa im nije jasno i nakon malo vremena izlaze…

I kreće… Na prvi Encov jak ulazak u duel čuje se poneki aplauz. I kako utakmica u Atlanti polako poprima obrise fudbalskog rata, tako je i žamor veći. Tenzija se može rezati nožem iako se na terenu „ništa ne dešava”, što bi rekao prosečan ljubitelj Lige šampiona. Iako Argentina ne prilazi golu Engleske, to njihovim navijačima ne smeta da bodre, aplaudiraju, navijaju i ni na sekund ne pomisle na pesimizam… Svaki udarac u meso Englezima je mala pobeda za Argentince.

Drugačiji je način gledanja na fudbal. Njima to nije dosadno, ružno, slabo… Bitno je preživeti koliko god to patnje iziskuje. Oni žive sa Skalonetom i preživljavaju sa njom. Sjedinili su se i zato to tako osećaju i gledaju. Svaki put kad neko udari Mesija, a Paredes i ostali pretorijanci skoče da ga brane, isto sa njima osećaju milioni Argentinaca širom sveta. Isto ih boli kao Lea i isto su besni kao Enco, Kuti, Lića…

Dibu Martinez kupi na petercu Gordonov oštar centaršut na oduševljenje prisutnih. Bitan im je Dibu. Veruju mu kao ocu. Polako i Englezi gube živce i čak igraju prljavije i agresivnije od Argentinaca. Ipak, imidž je imidž. Belingem i Rodžers tuku u najmanju ruku kao De Pol u prajmu, ali to su „dobri momci sa Ostrva”, a ovo ovamo su „argentinski divljaci” i to je tako etiketirano u javnosti…

Kada je sudija konačno počeo da deli žute kartone, malo se primirilo, a prvi veliki uzdah olakšanja se osetio na Stonsov promašaj glavom posle prekida. I to je bilo sve. Nije se mnogo toga desilo, tenzija je takva da je neminovno da će se desiti. Prosto se oseti… Ne može sa ovim timom Argentine bez žešće patnje.

Aca Kaniđa i porodica

Nisu samo Argentinci večeras na Trgu republike držali glavu među šakama, sa nevericom gledajući ka zelenom ekranu. Aleksandru je nadimak Kaniđa i to sve govori. Tu je sa sinom, ćerkom, sestrićem…
“Kao detetu, uvek te uče da je Brazil 'to nešto' najbolje, ali ja sam ceo život za Argentinu. Tako sam i njih naučio… Da smo rođeni u Argentini pre dvadeset godina, možda bismo bili gospoda i navijali za River. Ali, mi smo ovde svi za Boku! Prati se sve: liga, Kopa Libertadores, reprezentacija… Ta argentinska istorija, od Di Stefana pa nadalje, preko Maradone do Mesija sada. Ta fudbalska kultura… Nema to nigde. Dobijamo ove večeras”, sija Aca Kaniđa argentinskim optimizmom na poluvremenu.

Tu su i tri naše Srpkinje u argentinskim dresovima. Živele su šest meseci u Argentini i sada su njihove navijačice.

Dok konobari poput hobotnica raznose pivo na sve strane, jer je svako čekao poluvreme za novu turu, prikuplja se snaga i energija za drugih 45 minuta. Odlučujućih. Iako nemali broj prisutnih veruje da će ovo potrajati i preko 90 i kusur predviđenih minuta… Navikli su da ne može normalno i to već poprima oblike fudbalskog mazohizma.

Hulijan je digao Argentince na noge na početku drugog poluvremena, ali ih je Entoni Gordon zaledio… Izgrešili su argentinski bekovi u tom napadu podosta, ali niko jednu ružnu reč ne govori. Ne analizira se, ne pametuje se…. Samo patnja i vera u preokret. Čak se ne traže ni izmene, kao što to obično kod nas biva kada bi na 0:1 valjalo promeniti 10 igrača. Ovo je utakmica u kojoj taktika zaista ne igra nikakvu ulogu. Ovde se ratuje i zato su samo potrebne sveže noge i pluća.

Skaloni menja samo jednog i on donosi Argentini kiseonik. Niko Gonzales je uneo paniku u engleske redove i povukao mašineriju napred. Neverovatno šta mu je odbranio Pikford. Ide standardno “concha de tu madre”… Ko da ovo izdrži bez neke psovke. Sada se ne čuju samo uzdasi, već jauci i krici očaja…

Dole ispod, gledaju prolaznici i dostavljači iz Glova i Volta. Sve ih je više. Što plavih, što žutih. Može i da kasni porudžbina, ovu fudbalsku dramu ne želi niko da propusti. Narod se okuplja kao da predoseća neko ludilo u Atlanti…

Skaloni provocira to ludilo novim izmenama nakon pauze za hidrataciju. Argentina sabija Englesku u krilo Pikfordu. Sada više ne mogu svi ni da sede. Ernan čuči ispred ekrana, neki nervozno šetkaju, neki grizu nokte, kosu, puše, mrmljaju… I ne gube veru. Čak ni kada je Makalister pogodio stativu. Bogovi se igraju argentinskim živcima večeras. Niko je u još jednoj šansi, Otamendi pokušava makazice… Ma, pokušavaju sve. Bacaju se na glavu i ne ide. Kada je delovalo da je sve otišlo dođavola, ukazao se Enco Fernandez bombom sa 20 metara! I prolomila se vriska na Trgu republike.

Argentina je živa!

Njeni navijači još življi i opet pevaju, skaču, grle se… Traže još! Vide da je Engleska na kolenima i da je treba priljubiti facom uz patos. Mik Džeger je u kadru prenosa i biva počašćen ponekim srednjim prstom. Skaloneta im ispunjava želju posle još jedne Mekove stative. Ovu je Leo Mesi ispratio, pokupio loptu i nabacio je na glavu Lautaru za prolom sreće oko nas i katarzu ludila u Atlanti.

Sada već grmi. Sreća isijava sa tih lica, peva se „četvrtoj zvezdici”, Dijegu, Leu, „Mućaćosima”… Ona devojka što je rekla „videćeš”, najglasnija je. I odbrojava se. Dibu zadržava vreme, Argentinci likuju i koji trenutak kasnije kreće novo grljenje, ljubljenje, pevanje…

Na facama im se vidi neki slatki umor. Kao da su kopali, a ne gledali fudbal. Toliko ih Skaloneta potroši i pojede. Ali, još više usreći.
„Kao da sam izbacila svu emociju koju sam imala u sebi! Ovaj tim je čudo i ovo nema veze sa srećom. Ovo je veliko argentinsko srce! Srce i fudbalsko znanje. Izmene koje je Skaloni napravio su presudile. Moramo priznati – imamo strašnog trenera! Iako se pre meča spuštala lopta, svi znamo da je ovo bila posebna utakmica. Presrećne smo zbog ovog tima i kako su pokazali da se na terenu gine za grb! Svi mi Argentinci ovde u Srbiji smo van sebe od sreće. Idemo do finala! Hvala ti, Argentina! Hvala, Mesi! Hvala, Skaloni i cela Skaloneta! Naša zemlja sada mora da gori od sreće, a svaki Argentinac u inostranstvu večeras mora da zagrli onog pored sebe i da slavi!”, skoro u dahu priča Paula.

U toj gunguli nailazimo i na argentinskog konzula u Beogradu.
„Nemam reči. Volim Mesija, volim ovaj tim, svi smo preponosni! Ali znate šta je najveća istina? Nije ovo samo Mesi. Ovo je tim koji nikada ne umire! Videli ste Makalistera i onu šansu samo nekoliko sekundi pre drugog gola? To je taj timski duh. Engleska je strašna ekipa, igraju sjajno, znali smo da će biti teško i da smo promašili tri zrele šanse, ali nismo pali. Ovo je čisto srce. Kada igramo protiv tako velikih rivala, uvek proradi taj naš argentinski inat i ponos”, kaže Andres.

Ambasador Osvaldo, čovek u poznim godinama, a srećan kao malo dete…
„Nisam sujeveran, verujem u Boga. Nemam rituale, imam samo čistu i ogromnu veru u ovaj tim. Neverovatna je stvar da patiš 75 minuta, a onda u poslednjih 10 minuta oni prelome i pobede! Ali to smo mi… Navijači su naučili da pate zajedno sa njima. Mislim da na svetu ne postoji ekipa koja bolje zna kako da pati i da na kraju pobedi.”

Kada je prošao nalet adrenalina i euforije, ljudi sede i prepričavaju šta su to upravo videli i doživeli… Ernan mi mrtav ozbiljan kaže:
„Da dođeš i u nedelju na finale! I sve isto da obučeš. Sve kako je bilo noćas. Ja svaku utakmicu od početka nosim isto. I čarape, i gaće… Naravno, perem, ali opet oblačim. To ti je, prijatelju moj, 'kabala'. I to ne sme da se prekrši. Obavezno da dođeš”, još malo nam Ernan dočarava koju ulogu igra sujeverje kod Argentinaca.

Hard Rok kafe se utišao, kreće razlaz polako… Ali, ne idu svi kućama. Mora malo i da ceo Beograd čuje. I kreću pesma i skakanje “kod konja”. Prilaze im i Beograđani, čestitaju, šale se, nazdravljaju, neki momci skandiraju “Mesi, Mesi”…

Ostala je još ta Španija. Samo još jedna i da se proročanstvo iz Palmitove pesme “Četiri zvezdice” ispuni. Ali, Argentinac ne bi bio Argentinac kada bi bio realan i zadovoljan. Na našu konstataciju da je ovo “ultima de Leo” i da se Mesi u finalu oprašta, on ne želi da čuje za to. Neće da veruje.
“Ma, kakvi… Nije mu ovo poslednji Mundijal. Želim da se ovo nikad ne završi”, uz osmeh nam kaže Hulijan.

I nakon ponoći su neki od njih ostali kod spomenika Knezu Mihajlu. U vreloj beogradskoj noći su delili sreću ko god da je naišao da ih pozdravi.