Ne, ne, golman ne mora da igra nogom, ali mora da brani

Svet mu se divi. S razlogom, jer niko ne može da mu oduzme trofeje i uticaj na fudbal. Mada, među Srbima, kako laičkom tako i stručnoj javnosti, raširilo se mišljenje da je Pep Gvardiola najveći protivnik esnafa u nas, jer njegove ideje mnogi ovdašnji stratezi pokušavaju da primene i uglavnom ne uspevaju. Ne (samo) svojom krivicom, ima i od prilika u ovdašnjem prvenstvu, stanja terena, kvaliteta kadra... Tek, jedna takva ideja, koju od Subotice do Surdulice sve češće pojedinci probaju, tiče se rešenosti da golman bude začetnik akcija. U modernom svetu možda, čak ni tamo ne uvek i svuda. Kod nas se takav stil još nije primio i zato nije mali broj onih koji će reći:

„Stavi ga među stative i reci mu da brani“.

Ne mora golman da igra kvalitetno nogom, učestvuje u izgradnji napada, razume igru, ali mora da – brani. Kao ne tako davno u Humskoj Vladimir Stojković ili mnogo pre njega Ivica Kralj, najupečatljiviji čuvari mreže Partizana u 21. veku. Pretenciozno bi bilo posle samo četiri zvanične utakmice na tu listu uopšte smestiti Aleksandra Jovanovića, međutim, nastavi li da reprizira izdanja kao u dvomeču sa Sabahom, prethodno na gostovanju Vojvodini i sudaru sa svojim Nišlijama moglo bi da se desi da ga Grobari uzdignu na pijadestal kao Nemanja Nikolić na krkače posle revanša sa Azerima. Zato što radi ono što zna (i to dobro) i ne petlja se u ono što ne zna.

Partizan naučio kako se šutiraju penali

Za ovo malo vremena od početka sezone 30-godišnji golman je uverio javnost da je možda najdragocenije pojačanje ekipe Igora Duljaja. Da, Mateus Saldanja vuče ekipu napred, Frank Kanute deluje uz povremene propuste kao dobro rešenje na sredini, ima i Ksander Severina trenutka kad je opasan, bekovi Aranđel Stojković i Nikola Antić su u beogradskom revanšu bili bolji nego u predgrađu Bakua, dok je Jovanović sve vreme isti. Drži visok standard i ne popušta. Zato mu kolege, članovi stručnog štaba i navijači veruju. I više niko ne pominje golmanske propuste iz prethodne dve sezone.

Ne, nije ovo mesto ni vreme za kritiku Aleksandra Popovića, jer je bilo i njegovog doprinosa, niti razlog da se umanji učinak Nemanje Stevanovića, na primer, iz prethodne evropske penal serije sa Sočijem. Za razliku od novog člana slovačkog DAC-a i momka koji gazi već osmu sezonu u klubu, Jovanović ostavlja manje prostora za polemiku i više za pohvale. Makar na startu. Siguran je na bočnim loptama, hvata dalekometne hice, fino komunicira sa poslednjom linijom, ne prima kiks golove, a na sve to demonstrira ekstra kvalitet u vidu odbranjenih penala. Onaj u Masaziru Partizan nije naplatio, ovaj na Topčiderskom brdu je označio nastavak evropskog puta i zato su navijači trčali da ga dodirnu, želeći s njim da se poistovete. Kao da imaju novog idola.

Pod kožu im se uvukao zato što emituje sigurnost. Hvata šta je do njega i tu energiju prebacuje na tim, koji se automatski oseća komfornije na terenu, znajući da je poslednja brana dovoljno čvrsta da ne poklekne tek tako ako se napred nešto nepredviđeno desi. Smirenost je verovatno i posledica zrelosti, sportske i ljudske, jer posle osam godina provedenih u inostranstvu nema bubica kojima bi mogao da bude koban po Partizan. Što više iskustva, to više znanja.

Odrbana penala u petoj seriji protiv Sabaha (© MN Press)

Ne slučajno, jer sve što sad pokazuje Aleksandar Jovanović je nagovestio dok se kao član Rada probijao na glavnu scenu i tek zaobilaznim putem, preko Banjice, stigao do rodnog Niša. Leta 2015. zamenio je Milana Borjana posle sjajnog učinka reprezentativca Kanade u proleće 2015. i na prvih deset utakmica branio toliko uverljivo da je skrenuo pažnju. Između ostalog tako što je u u nadoknadi „skinuo“ jedanaesterac Aleksandru Kataiju na stadionu „Rajko Mitić“ i postarao se da Radnički poslednji put neporažen napusti dom Crvene zvezde (1:1), a onda sačuvao mrežu netaknutom u sudaru sa Partizanom, u to vreme učesnikom Lige Evrope.

Sve to je predstavljalo potporu govorkanju na Čairu stasava golman na koga bi mogla i reprezentacija da se osloni, te mu je leta 2016. Slavoljub Muslin omogućio da debituje za A tim, da bi istog leta prodat Arhusu za 215.000 evra, što je u to vreme predstavljalo rekordni transfer Radničkog.

„Videćete, Aca je toliko dobar i posvećen da će jednog dana braniti za mnogo veći klub od Arhusa. Pred njim je divna karijera“, pričao je Aleksandar Radosavljević, tada menadžer u realizovanom poslu, inače nekadašnji golman Partizana.

Nathova stotka: I dalje Tatko, koji igra tri godine bez prave zamene

I bio je u pravu. Jovanović se sjajno snašao u Danskoj i zavredeo transer u Španiju. U redu, tamo mu nije išlo (Ueska, Deportivo), ali je na Kipru procvetao. Apolonu je pomogao da bude prvak, kasnije osvajač Superkupa i sve vreme se šuškalo da ga Partizan ozbiljno želi. Probao je prošlog leta, zimus, da bi ga dobio tek iz trećeg pokušaja. U modernom fudbalu tih 450.000 evra izgledaju kao sića za tako sigurnog golmana. Onog koji ne paniči, ne izmišlja, ne barata bogzna kako loptom, ali – brani. Poput Stojkovića ili Kralja, koji je insistirao i doveo ga.

Kao što svemu u životu postoji protivteža, tako bi se i stavu Pepa Gvardiole mogle suprotstaviti reči Karla Ančelotija, kad su ga pitali kakve kvalitete kod golmana ceni:

„Da može da zaustavi loptu rukama“.

Jovanović za Real Madrid nije, ali za Partizan – jeste.