PRELAZZI: Hologram za kralja

Prošlo je deset godina otkako je Dejv Egers, jedan od najboljih modernih američkih pisaca, autor kultnog "Kruga", napisao taj roman. (Po njemu je snimljen i film, ali dosta konfuzan, tako da je bolje da se držimo literarnog predloška.)

"Hologram za kralja" prati jednog poniženog i uvređenog američkog biznismena - ako to nije pleonazam - koji dolazi u Saudijsku Arabiju da proda platežnim domaćinima, zainteresovanim za 21. i 22. vek, neku modernu IT infrastrukturu.

Kralj Saudijaca, priča nam dalje sinopsis, želi da odmakne svoju zemlju od naftne zavisnosti, i u pustinji gradi najmoderniju oazu – knjiga daje mašti na maksimum, ali se u toj stvari drži faktografije, budući da sličan projekat zaista postoji, sa gotovo istovetnim opravdanjem – pa prikuplja ponude tako što dovodi najtalentovanije i najskuplje što svet ima da ponudi.

Plan je jasan, ali je izvedba tragikomična. Umesto da izloži svoje naume i svoj proizvod kralju, naš junak ostaje zaglavljen u nekom klimatizovanom šatoru (klima će uskoro crći, bez brige), a nižepozicionirani članovi vladajuće porodice svakog dana izmišljaju nove izgovore zašto ovaj ne može da ga primi.

U međuvremenu se, jasno, odigravaju i neke druge drame, jer teško je navići se na život u sred pustinje, posebno ako vam je onaj prethodni bio potpuno drugačiji i dobrano sluđen.

"Hologram za kralja" samo je na prvu loptu kritika saudijske države; ovaj roman je mnogo više satira o onome što se događa daleko van granica monarhije, kod njih (nas) na "trulom Zapadu", a što tera, navodi, gura ljude da besramno hrle za novcem i fatamorganama što se ukazuju u pustinji. To je knjiga o pohlepi, nejednakosti i basnoslovnim projektima koji nemaju utemeljenje u razumu, ali koji prolaze.

Ili, ako ne prolaze, onda će se svi umešani praviti da je tako, osmehujući se i ulagujući se zbog miliona koje im se, poput Baje Patka, ukazuju u očima, tešeći se da je to sasvim u redu jer se tako ponašaju i drugi.

Dobra književnost imitira život, ali život imitira onu najbolju književnost; nije li "Hologram za kralja" predosetio Saudi Pro ligu, kako se naziva takmičenje sa novim imidžom i novim igračima, a koje je u svega nekoliko sedmica privuklo najpopularnije, ako ne više najbolje, fudbalere sveta? (I preti da tek to učini.).

Ne liče li Kristijano Ronaldo, kao kolovođa, a onda i Karim Benzema, N'Golo Kante, verovatno i Stiven Džerard koji izgleda želi da alali svoju mladu trenersku karijeru, pa onda ko zna ko će sve još doći do kraja leta ili kasnije, ne liče li oni na ljude koji dobro – pardon predobro – plaćeni u pustinji čekaju na kraljevu milost, sve vreme u glavi brojeći novce koje će dobiti zbog strpljenja i (ne)izvesnog projekta.

Ne liče li, zapravo, na holograme, jer ništa drugo njihove karijere nisu doli odbljesak onoga što su nekada bili?

Jednako je zanimljivo otići na koncert na kojem je igrom lasera predstavljen 2Pac ili Majkl Džekson i posmatrati Kristijana Ronalda kako na stadionu na kojem nema strasti, sa saigračima koji često deluju kao da su malopre stigli sa termina, širi ruke i nervira se. Verujte, probali smo.

Sada makar neće morati to da radi sam; sada će biti u visokom - i jednako ispraznom – društvu.

A drugari mu tek pristižu...

Često greše oni koji u poduhvatu Saudijaca i njihovih komšija vide samo englesku reč "sportswashing", kao što može da pogreši svako ko iz naše, zapadnjačke vizure, pokušava da tumači "njihov" svet, pre nego što se makar načelno sa njim upozna.

Neće sad odjednom svet pomisliti da će pustinja stvarno da procveta, kao u jednoj davnoj i dosadnoj reklami na crnogorskom radiju; ono što želi MBS, kako se šef dinastije od milja naziva, i zbog čega je država (in)direktno preuzela vlasništvo nad četiri najveća kluba – Al Itihad, Al Hilal, Al Ali, Al Nasr – jeste stari i oprobani recept "hleba i igara".

Za jednu od najmlađih nacija, uljuljkanu pride visokim standardom života i zbog okrutne klime i jeftine nafte preteranu gojaznu, naviklu da se vozika od šoping mola do šoping mola, nema mnogo prikladnijeg ulaganja od onog u sport, posebno ako im se pruža prilika da umesto oblapornih nastavnika fizičkog dovedu Ronalda, Benzemu, možda i Lukakua, Zahu, Ramosa, Obamejana...

Sport će im poslužiti za unutrašnju upotrebu, a fudbal i njegove najveće vedete – neki na zalasku, neki tek na pragu toga – tu je samo izlog, i podebeli kusur, što govori više o stanju sporta nego o izdašnim darodavcima. Ionako svi prelaze na električne automobile, i država jednostavno mora da nađe neke druge izvore prihoda, od turizma do zelene energije. I da usput, ako ikako može, natera dečake (možda i devojčice, jer se tamo slobode dobijaju, premda sporo) da budu malo aktivniji.

To im se ne treba, ili ne sme, zameriti. U njima nije problem.

MBS radi to jer mu se može, a može mu se jer se lako polakomiti i jer je sistem takav – od FIFA do menadžerskih ugovora – da mu širom otvara vrata; državne investicije u sportski sektor uzdrmale su čitavo tržište transfera, ugovora i prava, a pravu lavinu tek možemo da očekujemo. Postoji ona stara teza o leptiru koji mahne krilima u Aziji; e pa ovo je svemirski brod koji se vinuo u nebo uz pompu, i šta će tek da uradi...

Ne treba, s jedne strane, pomisliti da je u našim rukama moralni kompas pa da svi moraju da se ravnaju po nama - sve što je palo, uključujući i klempavi pehar Lige šampiona, bilo je padu sklono - ali nemojmo ni da dozvolimo da nas baš toliko prave budalama, e da bismo progutali priču kako je to za igrače koji već imaju milione neki veliki izazov.

Nije, i jasno je svima, pa i kamilama u toj nepreglednoj pustinji, o čemu se tu radi; i okej je, zaista, samo daj da nazovemo stvari pravim imenom.

Nema tamo nikakvog trofeja, nema sportskog izazova, nema više nikakve slave koju bi trebalo pojuriti ni istinskog osmeha – eno Džeka Griliša, još mamura okolo! – koji izvire iz pobede, zaslužene ili ne; samo hologrami što čekaju pod skupocenim šatorima da jednom nedeljno zatrčkaraju po suncu što prži.

Dok ne zaboravite da to nisu stvarno oni, već njihove senke.