PRELAZZI: Promućkan, ne promešan – za Šona Konerija, njegov Seltik i beogradsku noć koja se nije desila

Odavno Seltik nije više ono što je bio. Jedan od najpopularnijih i najprepoznatljivijih klubova na svetu žrtva je – a znamo mi ovde kako to ide – novog doba, globalizma, sve ekskluzivnijeg društva bogatih. Istorija se ne pita mnogo kada u igru uđe veliki novac, kakva god priča da se krije u toj slavnoj prošlosti. A ona Seltikova je baš lepa...

Seltikovo propadanje bilo bi svakako neumitno, teško bi se našao neki šeik koji bi bio zadovoljan samo punim Parkhedom (a više, otkako nam je i ta radost ukinuta, nije ni pun) i serijom pobeda kojoj se ne vidi kraj. No možda je i ubrzano kada su ostali bez najvećeg rivala. Eto šta se desi kada više nemaš onog sa kojim se meriš i zbog kojeg moraš da izvlačiš i najbolje i najgore iz sebe; nismo jednom upozoravali da ona fraza “bez jakog jednog nema jakog drugog”, može da bude samo loša, u inostranstvu ili Srbiji.

Seltik je postao, posebno ono kada nije bilo Rendžersa, jakog ili uopšte, previše jak za Škotsku (samu po sebi sve fudbalski nevažniju), a previše slab za Evropu. Zagledan u prošlost, srećan kada mu padnu mrvice sa stola na kojem obeduju oblaporni.

Liga Evrope je, u deceniji za nama, postala prava mera za njih, a bez jedne od lepših atmosfera na Ostrvu domaće bunjište prestalo da bude njihova snaga; povremeno bi pokazali ambiciju, kao kada bi stigao Brendan Rodžers da restartuje svoju karijeru posle onog kraha, da bi se brzo vratili na sigurno.

Danas je opet tu Nil Lenon, njihova legenda, a sem šačice relativno nedarovitih Škota – od kojih ćemo pojedine videti i u Beogradu za okruglo sedam dana – ekipa je mešavina propalih talenata i igrača koji bi mogli da im budu izvor zarade, poput Francuza Odsona Eduara.

Ali jedan klub nije veliki samo zbog srebrnine, pa ni samo zbog velikih utakmica koje ima u svom CV-ju i u pamćenju nacije, ni zbog simbolike, vere ili patriotizma.

Velikim ga čine i veliki ljudi koji za njega navijaju.

A od njega, koji je otišao previše tiho, valjda taman u skladu sa ovakvom godinom, teško da je moglo da bude impozantnijeg.

Koneri. Šon Koneri.

Šon Koneri (©AFP)

Bilo da ga volite kao originalnog, jedinog i jedinstvenog Džejmsa Bonda ili kao oca Indijane Džonsa u jednako kultnom avanturističkom serijalu (“A ko će da dođe da spase tebe”, kaže u onom dvorcu profesor Henri Džons, i svaki put nas nasmeje), bilo da su vam drage i neke uloge koje je igrao isto, a toliko različito, sa onim svojim “š” na mestu skoro svakog konsonanta, Šon Koneri bio je legenda, as, šmeker. Hodajuća harizma, merna jedinica za šarm. Muškarac, od onih koji nisu brukali tu reč...

Naravno da su svi znali da je Šon Koneri voleo Škotsku i da je previše često stajao Englezima na žulj kada je agitovao za nezavisnost svoje domovine, i da je obolžavao golf i da je bio lud za Seltikom (naravno, i tu je moralo biti malo nacionalizma), ali njegova ljubav prema fudbalu – kasnije, kada više nije imao snage, zavisnost od trave je lečio igranjem golfa – nije bila samo navijačka.

I u fudbalu je bio naturščik. Visok i impozantan, ulivao je, pisali su, strahopoštovanje kakvo će mu godinama kasnije ukazivati bondovski negativci; i kada se na jednoj prijateljskoj utakmici na tribinama obreo Mat Bezbi.

Bezbi je živeo i disao fudbal. Po tome je, i samo po tome, bio Škot starog kova, onaj iz generacije i svetonazora kojom je pripadao i njegov sunarodnik Bil Šenkli, recimo; ništa ga kao fudbal nije zanimalo i putovao bi stotinama kilometara samo da pogleda jednu jedinu polutku na jednom jedinom meču, pa makar on bio i nebitan i van sezone.

Na jednoj takvoj odiseji, bilo je to valjda u leto 1953. godine, revolucionarni trener Mančester Junajteda opaziće stamenog Tomasa Konerija, i odmah će mu se dopasti.

Bezbi nije časio časa, odmah mu je prišao i ponudio 25 funti nedeljno da pređe granicu i dođe na jug. (Neko je na Vikipediji izračunao da je to sedam stotina funti sedmično po današnjem kursu.)

Bila je to dobra kinta, ali profesionalni fudbaleri tada nisu mogli da se nadaju ni predugoj karijeri ni džet-set životu koji je privlačio mnoge, pa i katoličkog sina što su ga baka i deka redovno podučavali geliku.

"Shvatio sam da vrhunski fudbaler može da traje možda do tridesete godine, a ja sam već imao 23. Odlučio sam da postanem glumac, i ispostavilo se da mi je to jedna od inteligentnijih odluka u životu..."

Preko teatra, pa melodrama i akcionih filmova, nije birao, Tomas Koneri, tada već poznatiji po kraćem i umetničkijem imenu, probiće se do uloge najpoznatijeg tajnog agenta na svetu. Imao je, kada je sniman "Doktor No", 32 godine, pričalo se da nije baš po ukusu Ijana Fleminga, koji je imao zadnju reč o tome ko će ekranizovati njegovog junaka, ali na kraju je, i na početku, klapa pala na njega.

(Postoji škola mišljenja, posebno kod nekih žena, koja drži da je Rodžer Mur nekako bondovskiji Bond. Valjda jer je nekako engleskiji. Takvi se obično oduševljavaju i njegovim duhovnim i pomalo fizičkim naslednikom Pirsom Brosnanom. Rodžer Mur bio je veliki glumac i odličan Bond, ali nije bio Šon Koneri. Zapravo, niko nije bio Šon Koneri.)

Fleming je, između ostalog, za lik agenta 007 inspiraciju našao u Srbinu Dušku Popovu, ali druga jedna veza, utoliko značajnija jer se nikada nije ovaplotila, više veže Šona Konerija za Beograd i od Popova i od lažnih vesti o nekoj njegovoj podršci “našoj stvari”.

Jer šta da nije postao Bond? Šta da je onog dana pružio ruku Metu Bezbiju i obukao crveni dres Mančester Junajteda?

Bezbijeve bebe (©AFP)

Nisu tada igrači toliko lako menjali dresove, skrasio bi se sigurno na Old Trafordu, pa bi se onda, u februaru 1958, namestilo da bude u Beogradu, na utakmici Kupa evropskih šampiona. I neizbežno da bude u Minhenu. Da se možda nikada ne vrati sa tog evropskog putovanja, da mu poslednja avantura bude zaleđeni Stadion JNA i 50.000 Beograđana, Srba, Jugoslovena, zvezdaša ali i ne samo njih, na njemu.

Ili bi poput najboljeg kaskadera, kakvi mu nikada nisu trebali kasnije dok je lomio srca i naručivao votka martini, promućkan, nikako promešan, preživeo rolanje aviona van minhenske piste, pa bio jedan od retkih “matoraca” među onim novim Bezbijevim bebama?

Bio bi, da je dao ruku sunarodniku, ovekovečen na onim fotografijama u “Mažestiku”, na večeri bi o najboljem škotskom viskiju pričao Beari, Mitiću, Šekiju, Aci Obradoviću; bilo bi ga, možda, u pričama Predraga Dučića na ovom sajtu.

Bio bi samo – eh, samo! – izvesni Tomas Koneri, dobra fora, doveo ga Met Bezbi posle jedne prijateljske u Škotskoj, solidni bek koji je zarađivao 25 funti nedeljno, rođen u Edinburgu, uživao u Beogradu, poginuo u Minhenu.

Sreća pa to nije njegova biografija. Sreća pa je gurao na zelenim travama, nekada za loptom, a posle sa kedijem, sve do desete decenije života.

Ovako je samo postao još više naš, svačiji, u pričama koje su se desile iako su neke od njih bile samo na ekranu. Ser Tomas Šon Koneri, tata Indijane Džonsa, najbolji, ma jedini Džejms Bond. Ljubitelj fudbala, nesuđena Bezbijeva beba, čovek koji nije sedeo sa Šekijem u “Mažestiku”, a kao da jeste.

Fudbalske klubove velikima čine i veliki ljudi koji za njih navijaju; i samo oni mogu da ponište rečenice poput one kojom je počeo ovaj tekst. I da učine da neke utakmice, ma koliko se činile nevažne, imaju veću težinu. I aromu vodke martinija, i miris kože Ursule Andres kad izlazi iz mora, nema veze što je novembar.

Seltik će večeras, i možda je vama nevažno, ali Džejmsu Bondu sigurno ne bi bilo, u Ligi Evrope u Glazgovu ugostiti Spartu iz Praga.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta