INTERVJU - Vladimir Lučić: Neostvareni san mi je da budem štoper... Lopta prolazi, igrač ne

Pregovori za intervju počeli su još sredinom jula. Potpuno neočekivan susret sa Vladimirom Lučićem kraj kultnog beogradskog kioska gde se prave dobre pljeskavice otvorio je priču koja se „krčkala“ gotovo dva meseca. Nezvanični dogovor bio je - početak avgusta. Nije se desilo iz opravdanih razloga. Lučićeve privatne obaveze, jaki treninzi i posvećenost radu uoči početka klupskih priprema za novu sezonu pomerili su viđanje za septembarsko okupljanje reprezentacije Srbije.

Dogovor koji je postignut nekoliko dana uoči povratka u Minhen ispoštovan je bez daljeg odlaganja. Aleksandar Đorđević je počeo da dočekuje svoje najbolje učenike, a osvajač srebrnog odličja s prošlogodišnjeg Evrobasketa nije zaboravio obećanje koje je dao. Ne samo da je izdvojio vreme za poduži razgovor za MOZZART Sport, već je bio jako raspoložen da zajedno otvorimo mnoga poglavlja iz bliske i daleke prošlosti. Zato je intervju trajao bezmalo pun sat! Vladimir Lučić govorio je za naš sajt o reprezentaciji Srbije, Partizanu, srebru u Istanbulu, prvim košarkaškim koracima, nesuđenoj fudbalskoj karijeri na poziciji štopera, Liverpulu, emociji koju nosi igranje za Srbiju, Dušku Vujoševiću, odnosu s navijačima, Dejanu Radonjiću... Da ne objašnjavamo previše, najbolje je da sami prelistate naredne redove...

VERUJEM U LIVERPULOVU TITULU

Malo je poznato da si ti veliki navijač Liverpula... Misliš li da Redsi mogu do titule?
„Posle onog trenutka, kada se Stiven Džerard okliznuo, čini mi se da su svi digli ruke od uzimanja titule. Ako budu kiksali manje protiv manjih ekipa, što se dešava svake godine, onda verujem da je moguće“, otvara Lučić intervju za MOZZART Sport.

Uspevaš li da ispratiš Liverpulove utakmice?
„Pravi sam gastos u Minhenu, imam opciju da vraćam program i do sedam dana unazad, tako da pratim. Ako hoću da pogledam neki sport posle večernjeg treninga, onda uzmem i premotam, posebno ako su utakmice Premijer lige ili veliki derbiji. To redovno gledam. Ne uspevam baš da ispratim sve uživo zbog treninga i utakmica, ali mi nove tehnologije to sad olakšavaju“.

Kako ti se čini Liverpul ove godine?
„Dobro je. Zadržali su kostur tima. Iskreno, malo sam razočaran... Ne treba sad pričati o tome, ali posle onih situacija sa Mundijala, utakmice sa Švajcarskom i ponašanja njihovih fudbalera, teško nam je svima palo što je došao Šaćiri... Trebalo je Jirgenu Klopu vremena da uvede svoj sistem, sada očekujem da budu još bolji“.

Uspeli smo da iskopamo da si sportsku karijeru počeo kao fudbaler. Igrao si za Voždovac?
„Tako je. Gledaj, bilo je to i nekad, a i sada je, fudbal je i dalje sport broj jedan. Dosta mojih drugara je u to vreme treniralo fudbal. Takođe, otac i pokojni stric su mi bili fudbaleri. Bili su solidni fudbaleri i to me je vuklo na jednu stranu. Odrastao sam u Braće Jerković i to je bio najbliži fudbalski klub“, kaže nam Lučić i nastavlja:
„Jedno vreme sam uporedo trenirao fudbal i košarku. Moj brat, koji je šest godina stariji, trenirao je u Radničkom sa Crvenog Krsta. Išao je u osnovnu školu do moje, to su praktično bile spojene škole. Tako sam uporedo otišao u košarku. Onda me je on vukao na drugu stranu“.

Teško je bilo da se odlučiš?
„Pazi, bila su to druga vremena, a u kraju gde sam odrastao praktično su bili samo fudbalski tereni. Bio je svega jedan za basket, ali na njemu nisi mogao da dođeš na red, posebno kad si klinac. Sada je već drugačija situacija“.

Znamo da je Miloš Teodosić bio golman kao klinac, a ti?
„Štoper“, kaže nam Lučić s osmehom i dodaje:
„Neostvarena želja mi je da budem igrač iz odbrane. Da lopta može da prođe, a igrač ne, a-ha-ha“.

Znači, neka ostrvska varijanta?
„Da, da. Kada počinješ da igraš fudbal praktično prođeš sve pozicije, pa te trener na kraju stavi tamo gde proceni da možeš najbolje da se razvijaš. Nisam stigao do toga, jer kada sam stvarno zavoleo tu poziciju štopera, već sam uveliko igrao košarku“.

Kakav bi fudbaler bio da si ostao?
„Mislim da bih uspeo. Generalno, sportovi mi prijaju. Ne bih možda izrastao ovoliko, genetski imam predispozicije i igrao sam dobro. Igrao sam kroz celu osnovnu, pa čak i srednju školu malo...“

NIKO NIJE VEROVAO DA ĆU BITI PROFESIONALAC

Ko ti je bio idol?
„Majkl Oven“, kao iz topa će Lučić.
„Imao sam njegove postere po celoj sobi. Kasnije sam zavoleo Danijela Agera. Normalno, bili su to sve igrači Liverpula, jer sam još kao klinac počeo da volim taj klub“.

Kako si posle svega odlučio da ipak ostaneš u košarci?
„Nemam pojma, iskreno. Imao sam više kontakta s košarkom jer sam svakog vikenda išao da gledam utakmice svog brata. Svidelo mi se sve to. Možda sam bio bliži košarci s te strane. A i gledali su me ljudi drugačije, kao nekog ko počinje da trenira košarku, a brat mu je već tu. Imao si bolji status u startu, nego u fudbalu gde dođe mnogo nas i možda nisam imao tu zonu komfora. Eto, nisam razmišljao o tome, pa ne znam tačan razlog. Samo sam prestao da idem na fudbal i ostao u košarci“.

Tu si prvo poglavlje otvorio igrajući za Superfund?
„Da, ali prvo u Radničkom. Tamo sam bio u vreme kada je Radnički bio baš ozbiljan klub, ali pošto se klub rasformirao sve mlađe kategorije su prvo prešle u Atlas, pa onda svi oni u Superfund. Ali, da, prve seniorske korake sam napravio u Superfundu, igrajući Prvu srpsku ligu, pa Prvu B ligu. U međuvremenu sam imao kratak period u juniorima Partizana, ali sam se vratio u Superfund i tako je bilo sve dok mi Partizan nije ponudio profesionalni ugovor“.

Ko te je dočekao u Superfundu, s kim si igrao?
„Kada sam došao u klub, Nemanja Bjelica je otišao. Igrao sam sa Savom Lešićem... Bilo je još igrača koji možda ne igraju na tako velikom nivou, ali su u domaćim takmičenjima. Bio je tu i Marko Ljubičić... Bjelica je, eto, najozbiljnije ime koje je poniklo u Superfundu, valjda nisam zaboravio nikog“.

A, kako je došlo do kontakta s Partizanom? Pomenuo si i kratak boravak u juniorima...
„Da, to je bilo sasvim slučajno. Opet, preko brata koji je bio kod Duleta Vujoševića u Radničkom. Kada je potpisao za Partizan, Dule je imao ideju da mog brata povuče u Partizan zajedno s jednim centrom, Matovićem, koji je kasnije zbog povreda morao da napusti košarku, a bio je velika perspektiva. Ali, moj brat je prvo morao da napravi pauzu zbog nekih pravnih razloga, pa je igrao za drugu ekipu Partizana, Torlak. Na kraju mu se učinilo da je Radnički bolja opcija, tu je i ostao. I onda nikada nije otišao u Partizan“, priča nam Lučić i u dahu nastavlja:
„To je bila ta neka konekcija, zajedno s pokojnim Dragišom Šarićem, koji je bio pomoćni trener u Partizanu, trenirao sam s njegovim sinom. Tu je takođe bio i Aleksandar Kesar kao pomoćni trener, njegov otac me je preporučio Duletu. Onda je Dule organizovao utakmicu između Superfunda i Beovuka, s idejom da gleda tada Luku Bastu. Valjda sam mu se svideo. Onda sam došao u mladi tim, a potom brzo i u prvi tim Partizana. Sećam se da je u vreme mog prelaska u prvi tim dosta igrača bilo u reprezentativnim obavezama, pa su mene povukli kao jednog od mladih. Uspeo sam da se nametnem kroz treninge i tamo sam ostao“.

Da li si tada mogao da zamisliš da će da ti se dogodi sve ono što se desilo u narednih pet godina?
„Ma kakvi... Nisam razmišljao uopšte o tome da ću biti profesionalni sportista. Često kažem da sam košarku počeo da treniram stvarno onog trenutka kada sam došao u Partizan. Na primer, ja sam redovno završio srednju školu, bez ijednog propuštenog časa, bio na svim ekskurzijama, maturskoj večeri... Ništa nisam propustio. Malo je igrača koji su imali takav put. A, eto, onda igrom slučaja završio u Partizanu. Niko nije verovao da ću postati profesionalni košarkaš“.

Koliko je bilo teško navići se na nove obaveze u životu?
„Mnogo teško, a-ha-ha. Kada uđeš u takav sistem, u Partizan... Prvih godinu dana prošlo u pokušaju da naučim kako da se ophodim prema obavezama, kako funkcioniše život profesionalnog košarkaša... Što na svojim, što na tuđim greškama. Na kraju se sve isplatilo. Od trenutka kada sam došao u Partizan rešio sam da ću da se bavim košarkom ozbiljno“.

Kolika je bila Duletova uloga u tome?
„Bila je ogromna. Da je bio neki drugi trener, manji autoritet i ime, neko ko ne bi izazivao takvo poštovanje kod igrača, ne znam kako bi bilo. Dule jeste bio strog, ali mi svakako nismo pomišljali da ne poslušamo njegove reči. Pitanje je da li bi uspeo da promeni sve te neke stvari kod mene, da to nije bio Dule. Uticao je u velikom procentu, ne samo Dule, već i svaki trener sa kojim sam radio“.

Kako je sve to tebi izgledalo?
„Dule je bio sam prve dve godine, u tom trenutku je imao prve dve godine posvetio tome da me nauči kako stvari funkcionišu, kako treba da se ophodim prema nekim stvarima u životu, da sazrim kao osoba i sportista. Posle sam kod Vlade Jovanovića uveden u sistem i igru i počeo da gradim malo više svoje košarkaško ime. To se na kraju izbrusilo onda kada se Dule vratio u Partizan“.

Bio si u Partizanu pet godina, kako ti pamtiš sve ono što se dešavalo u to vreme?
„Samo po najlepšim stvarima. Ispalo je da su te moje godine u Partizanu bile sve pune uspeha. Znao si da je to onda imalo nekog smisla. Svake godine smo osvajali titule, svaka godina je bila bolja od prethodne. Partizan je u tim godinama bio hit, ne samo u regionu, već i u celoj Evropi. Svi su pričali o navijačima Partizana, mladom timu, igračima koje je klub izbacivao svake godine. Arena u koju je dolazilo po 25.000 ljudi. Od mene koji sam igrao pred jedva 30 ljudi, došao sam u situaciju da prvo sedim na klupi, a posle i da igram pred krcatim tribinama u Areni i Pioniru, koji je meni lično oduvek bio najlepša hala za igranje. Nestvarno... To su trenuci koji se pamte ceo život“.

KAKO SAM POSTAO KAPITEN PARTIZANA...

Koje su ti uspomene ostale kao najupečatljivije?
„One iz moje poslednje godine u Partizanu. Naravno, pamte se i one stvari od ranije, ali tada nisam imao tako bitnu ulogu. Na primer, one 2010. godine i dalje sam bio mladi igrač koji trenira sa prvim timom. Kada ne bih otputovao negde s prvim timom, igrao bih za mlade... Normalno, bio sam deo te ekipe, ali kada ne igraš svaku utakmicu ne možeš da osetiš sve to na način kao kada bi bio ravnopravni član. Zato su mi mnogo svežije i draže uspomene iz sezone kada sam bio kapiten, pa onaj F4 u Ljubljani...“, jasan je Lučić, ali dodaje:
„Nisam, na primer, bio sa ekipom u Zagrebu kada je Dušan Kecman postigao onu trojku. Svi mlađi igrači, sećam se, ostali su u Beogradu. Tada je F4 trajao nekoliko dana i Dule je želeo da mi ostanemo i treniramo. Opet, bio sam na Fajnal foru u Parizu, mada nisam bio u timu. Za mene je sve to bio jedan veliki spektakl, znao sam da je to najveći turnir klupske košarke u Evropi“.

I dalje se priča o timu koji je tada sastavljen...
„Da, bilo je neverovatno. Dovedeš, na primer, Boa Mekejleba, o kojem niko ništa nije znao. Bio je tu Lorens Roberts, koji je imao važnu ulogu, a pre toga je igrao u Zvezdi. Lansiraš Jana Veselog, koji je tada prosto eksplodirao... Jednostavno, kockice su tada savršeno složile. Ne treba zaboraviti da je Dejan Milojević te godine počeo kao prva četvorka u Partizanu, ali je zbog problema s povredama kolena rekao da ne može više da igra, bukvalno nekoliko dana pre početka sezone. U hodu su se kockice složile i onda ste dobili jednu od najuspešnijih sezona u istoriji Partizana. Evo, gledajte to i iz ugla kvaliteta Jadranske lige tih godina, koji su igrači bili tu, pre svega u Ciboni, daje na samom uspehu“.

Kako je došlo do toga da postaneš kapiten Partizana?
„Sećam se da sam bio u reprezentaciji, bile su kvalifikacije za Evropsko prvenstvo i povredio sam se odmah na prvoj utakmici, igrali smo protiv Islanda. Vratio sam se u klub i praktično mesec i po dana praktično samo gledao ekipu sa strane i oporavljao se. A, onda mi je Dule samo jednog dana prišao i rekao da ću biti kapiten. Što se mene tiče, bila je velika čast. Bio sam već četiri godine u Partizanu i znao sam šta sa sobom nosi ime Partizan, koliko je veliki klub, koliko nas ljudi prati na svakoj utakmici“.

Praktično si postao naslednik Pere Božića, koji je prethodno godinama bio kapiten Partizana...
„Jeste i to je bilo jako čudno. Pera je bio godinama tu, bio je kapiten, a onda je sve to odjednom prešlo na mene. Nije to bila situacija da je jednu godinu, na primer, Dragan Milosavljević bio kapiten, pa Žo Lovernj... Ne. Došao sam posle čoveka koji je praktično deceniju bio u Partizanu i to je bila velika stvar. Ipak, nisam osećao veliki pritisak zbog toga. Uvek sam radio i trenirao kao i pre toga“.

Koliko ti je tada bilo lakše da rasteš kao igrač uz momke približno istih ili tvojih godina, a sa kojima si eto sada i u reprezentaciji Srbije?
„Bili smo mlada ekipa i nisam osećao da za mene ima tu nekog kapitenskog posla. Svi smo bili mladi, željni uspeha, fokusirani smao na sezonu, treninge, uspeh. Nije bilo nijednog trenutka u sezoni da se mi kao nešto skupljamo i da kao kapiten moram da reaguje ili da nekom nešto kažem. Svi su bili radni i vredni. Ta generacija, moja poslednja u Partizanu, kada pogledate ko je sve igrao i gde su sada svi ti momci... Ne znam da li će se ikada više ponoviti toliki broj igrača, njih praktično desetorica, koji su u dve, tri ili četiri godine praktično napravili ozbiljne karijere“.

BIĆE JAKO TEŠKO SADA KADA NEMA EVROLIGE...

Kada smo već kod toga, između ostalog si imao priliku da iz prve ruke gledaš rast i razvoj Bogdana Bogdanovića. Dugo se pričalo o sistematici treninga, njegovom radu, načinu na koji je došao do uloge prve zvezde Sakramento Kingsa. Možeš li da nam otkriješ neke detalje?
„Bogdan je definitivno bio i jeste talentovaniji nego što sam ja i došao je u Partizan iz Žitko Basketa. Znam da je i tih godina bio MVP silnih nekih završnih turnira, ubacivao po 100 poena na nekoliko utakmica. Znalo se da ima ogroman talenat, ali seniorska košarka je nešto drugo. Trebalo je da prođe kroz određeni proces kako bi sazreo, kao osoba i igrač. Morao je da stvori radne navike kako bi dalje unapređivao taj talenat, jer bez toga nema ništa. Normalno, imao je sreću da je mogao da dobije šansu i da se takmiči na najvišem nivou. Dobio je minutažu i priliku da igra, prostor da napravi grešku i da bude istolerisan. To nije bilo moguće raditi u nekim drugim evropskim ekipama. Sve kada se stavi na papir Bogdan je apsolutno zasluženo tu gde jeste, jer je do toga došao ogromnim radom. U poslednjoj godini, otkada je Dule došao, stvarno je radio najviše od svih. I sada, kada smo u reprezentaciji, on uvek poslednji izlazi iz hale. To su navike koje su mu se usadile u Partizanu i koje su ga dovele do toga da bude šampion Evrope, a onda i da ode u NBA i nadam se da će da izgradi ozbiljnu karijeru“.

Čini se da je sve manje trenera koji funkcionišu po sistemu da je praktično - sve: Pedagog, psiholog, trener... Po tome je Dule bio poznat, zato su mladi igrači voleli da rade s njim?
„Tu opet mogu da se vratim na priču o Bogdanu i meni. Jednostavno je sredina bila napravljena tako da ti daje punu slobodu i pokriće, da smeš i imaš pravo na grešku. Imali smo trenera koji je imao hrabrosti da u igru ubaci momka od 17-18 godina i pruži mu mogućnost da igra utakmice evroligaškog kvaliteta. Opet, Dule je bio čovek koji je bio spreman da se posveti stvarima za koje neki misle da nisu bitne. Tu, pre svega, mislim na život van terena i ophođenje prema obavezama. Osnovni razlog je što treneri su isto u poslu kao i mi. Svi traže rezultate i nije lako pustiti ni jednog igrača, a kamoli desetoricu i praviti neke rezultate sa mladim timom. To je osnovna razlika između trenera i Duleta. On je znao da radi svoj posao, a imao podršku i dozvolu da proizvodi određeni broj mladih igrača, pa i te moje poslednje godine i nas desetoricu“.

Kako smo došli do toga da se sve manje pažnje obraća na mlađe igrače i da im se pruža manja šansa?
„Ne bih rekao da je baš kategorički tako, ali nije ni na nivou na kojem je nekada bilo. Došlo je do toga da je sada novac glavna stvar. Partizan je prvo izgubila mesto u Evroligi, onda i Zvezda“, zastao je na trenutak Lučić, pa nastavio:
„Zvezda je takođe posle Partizana izbacila priličan broj mladih igrača, kada se sve pogleda. Bio je to praktično isti sistem po kojem je Dule radio u Partizanu. Ali, kad nema najveće scene, Evrolige i najboljih igrača, teško je proizvoditi mlade, koji mogu da naprave ono što je napravio Bogdan - da praktično odjednom eksplodira. Od igrača za koga niko ne zna ništa, postao je jedan od najtraženijih među najboljim klubovima Evrope. Posle su ga tražili u NBA, a i on je sam ciljao ka tome kroz utakmice, treninge i samopouzdanje gradeći kroz igru sa najboljima“.

Nažalost, srpska košarka je došla u situaciju da više nema predstavnika u Evroligi. Koliko će sada biti teško vratiti se u elitu?
„Teže nego ikad pre. Evroliga teži formiranju privatnog takmičenja i želi da u tom društvu ima samo najbogatije klubove, klubove iz glavnih gradova, sa tradicijom, što Partizan i Zvezda imaju, ali pre svega Evroliga želi timove koji finansijski može da isprati sve što to takmičenje traži. To, nažalost, u ovim uslovima, je jako teško kod nas. Gledajte, u vreme kada su Partizan i Zvezda igrali Evroligu oni su praktično dovodili kvalitetne strance pre svega zbog Evrolige. Njima bi pre svega bilo prezentovano to da klub nije finansijski moćan, ali da može da žrtvuje jednu godinu svoje karijere i da će imati minute, da bi posle naplatio sve to. Sada bez Evrolige naši klubovi nisu u mogućnosti da dovedu kvalitetne strance, a pre svega za male ugovore. Opet, i mladi igrači se sve češće odlučuju za odlazak u inostranstvo, na koledž... Kada se sve to skupi, biće jako teško“.

Kakva je, onda, perspektiva srpske klupske košarke?
„Uh, nisam razmišljao o tome, ali gledajući da mladi osvajaju medalje na prvenstvima i da su uvek konkurentni u svim generacijama, da i dalje imamo izvanredne, mlade trenere koji rade s tim momcima, mislim da je perspektiva velika. Uvek je bilo finansijskih problema, ali mislim da je glavni problem to što su Zvezda i Partizan izgubili to mesto u eliti, što ne mogu da igraju Evroligu i novi, mladi igrači, ne mogu da stasaju kroz takvo takmičenje“.

Pratiš li Partizana sada?
„Pratim, naravno. Posle pet godina u Partizanu i svega što smo zajedno prošli, klub će uvek biti deo mene. Imam prijatelje koje sam stekao u klubu, praktično sam jako blizak sa celom generacijom s kojom sam igrao poslednju godinu u Partizanu. Kada se čujemo ne možemo, a da ne pomenemo Partizan. Uglavnom, to je tema o kojoj se najviše priča. Nažalost, sve je krenulo nizbrdo od onog poraza na Fajnal foru protiv Cedevite... Nadam se da će klub uspeti da napravi neke dugoročnije planove, da će uspeti da se vrati u Evroligu, a i navijači na tribine kao nekada. Sada je Partizan okupio ekipu koja ima talentovane, mlade igrače i sve je moguće. Opet, naša sportska štampa i dalje najviše piše o večitima i onda čitajući sportske vesti ne možeš, a da ne čitaš o svom klubu i ne budeš u toku“.

Priča se da ste navijači i ti imali posebnu vezu kada ste zajedno delili dobro i loše u Partizanu?
„Čini mi se da su navijači voleli moju borbenost i stil igre. Na svakoj utakmici sam davao sve od sebe, a kao neko ko je odrastao u klubu i na kraju postao kapiten, verovatno su me zbog toga i zgotivili. Nešto što se uvek vezivalo za navijače Partizana je to da su pružali podršku uvek, pa čak i kada stvari nisu išle kako treba. Sećam se da smo izgubili Kup u Kragujevcu, pa smo na sledećoj utakmici imali punu halu. Nismo prošli u TOP 16 Evrolige posle dva produžetka u Bambergu, pa smo sledeću utakmicu imali punu halu. Mnogo puta su navijači nakon poraza ostajali u hali i pevali. Bitno je kada osetiš da imaš takvu podršku uvek i da uvek neko stoji iza tebe. Znam i koliko je to važno za mlade igrače i kakav to vetar u leđa daje. Mnogo je veća motivacija i želja za igrom kada te neko podržava. I dan danas najviše volim da igram pred punim tribinama, u atmosferi u kakvoj sam odrastao“.

OVE KVALIFIKACIJE NEMAJU VEZE NI SA ČIM!

Pređimo sada na reprezentaciju. Kako tebi izgleda cela ova situacija sa kvalifikacijama, o kojoj se toliko pričalo?
„Moje mišljenje možda i nije tako važno, ali su ove kvalifikacije kroz ceo svoj dosadašnji tok pokazale da nemaju veze ni sa čim... Košarka se igra zbog publike, a ako nemaš najbolju ekipu, ne možeš da pružiš ono najbolje. Ljudi onda neće da dođu u većem broju. Daje se prednost zemljama sa manjim kvalitetom. Dolazi se u veliki problem sa trenerima, klubovima i igračima. Treneri i klubovi ne žele da puštaju svoje igrače, što je normalno. Svi razumemo to. Klubovi su ti koji nas plaćaju i žele da nas imaju tu i tokom sezone. Opet, naša je želja da igramo za reprezentaciju. Uvek se dolazi do nekih sukoba, hteli to klubovi, Savezi, treneri i igrači ili ne. Ništa dobro nisu donele ove kvalifikacije“.

Kako doći do pravog rešenja u ovoj situaciji?
„Prepustio sam klubu i reprezentaciji da to reše. Izrazio sam želju da igram za nacionalni tim, Bajern je pustio Jovića i mene. Nisam imao velikih problema da dođem“.

A opet, eto, imao ih je Dragan Milosavljević (u tom trenutku prišao nam je da se pozdravi)?
„Da. Španci imaju ugovor sa svojom federacijom i igrači mogu da idu u reprezentaciju praktično onda kada počne da se okuplja španska reprezentacija. Teško je oformiti neku celinu kada radiš u tim uslovima. Imaš deo igrača koji je tu od starta, pa onda neko dođe u međuvremenu... Pa još ako dođe neko novi, koji uopšte nije bio u našem sistemu, pa onda ne znaš šta je taj neko prošao kroz svoje pripreme... Tu su i igrači iz NBA i Kine, koji bi trebalo kasnije da uđu u formu“.

Mi imamo sreću da je malo igrača koji nisu prošli sistem Aleksandra Đorđevića?
„Istina. Sale je već dugo selektor i tu se nije menjalo mnogo stvari i praktično za nekoliko dana može da se nadoknadi sve. Ali, ne može ni tako da bude sve na nivou kao kada bi kvalifikacije, na primer, bile organizovane sada kao neki turnir, ili da smo se spremali duže“.

Ti si već neko vreme u sistemu o kojem se mnogo priča. Još se pamte oni detalji s početka Đorđevićevog selektorskog mandata, kada su igrači prvo na treninge dolazili rezervisani, da bi se onda jako brzo sve promenilo i stvorila porodična atmosfera...
„Sale poseduje kvalitet da svoje osećanje, ono što on oseća još iz vremena dok je igrao za Jugoslaviju, pa sve do ovog trenutka kao selektor, prenese na nas igrače. Svi su videli sa kojom emocijom Sale pristupa svakoj utakmici. Imate primer utakmice protiv Austrije tamo, kada je Avramović ubacio onu trojku za pobedu, da se Sale bacio na kolena. Onda vidite koliko sve to njemu znači. Stvorio je dobru atmosferu, želju da se bori za nacionalni tim. Svi ovde imaju kvalitet i hemija je nešto što je najbitnije. Da svi kliknemo, nađemo način da funkcionišemo kao jedan u kratkom vremenu. Mada nigde nije osvojeno zlato, verujem da smo napravili veliki uspeh na svakom turniru. On je napravio ogromne rezultate sa Srbijom“.

Koliko je teško napraviti tako nešto?
„Pazi, mi svi Saleta pamtimo još iz vremena dok je igrao za nacionalni tim. On zna šta i nama, ali i celoj državi i ljudima znači reprezentacija. Prvi put sam to osetio prošle godine osvajanjem srebra na Evrobasketu. On je uspeo da prenese emociju iz onog, najsrećnijeg vremena košarkaške reprezentacije, na nas. Mnogo je bitno imati emociju i želju da igraš s velikim žarom, za klub i reprezentaciju. Bar je to moja filozofija“.

Vratio si se u reprezentaciju u ne tako dobrom trenutku, posle brojnih povreda i deluje da je javnost s određenom dozom potcenjivanja gledala na tim koji je otputovao u Istanbul?
„Smešno zvuči, ali tim je sam prošao kroz sistem eliminacije zbog svih tih povreda. Na kraju je 12 zdravih ili poluzdravih igrača otišlo na prvenstvo. Bili smo tim od okupljanja, imali smo dvojicu nosećih igrača - Bobana Marjanovića pod košem i Bogdana kao prvog strelca. Svi ostali su bili zadovoljni svojim ulogama iz senke i to je na terenu funkcionisalo na pravi način i to nas je dovelo do srebra“.

Koji je bio momenat kada ste shvatili da možete do medalje?
„Od prvog dana! Od prve pripremne utakmice. Kroz cele pripreme izgubili smo samo utakmicu od Gruzije. Dobili smo Nemačku tamo, praktično smo ih razbili. Dobili smo Ruse lagano... Igrali smo jake turnire u Grčkoj i u Beogradu sa Crnom Gorom i Grčkom... Možda smo bili B ekipa, ali smo od prve utakmice funkcionisali kao da smo ne znam koliko zajedno. Odmah smo podelili uloge, što je možda teško kada se 12 najboljih nađe u istoj grupi. Na Evrobasketu smo prvo igrali protiv Letonije, koja je kasnije pokazala svoj kvalitet. Izgubili smo jedino od Rusije, što se na kraju ispostavilo i kao najbolja stvar za nas, jer smo ih posle dobili u polufinalu“.

SREBRO IZ ISTANBULA NAJDRAŽE U KARIJERI!

Kako pamtiš Evrobasket?
„Sjajan turnir! Možda smešno zvuči što slaviš srebro, jer praktično nisi osvojio turnir, ali za mene je to možda i najdraža medalja koju sam osvojio otkad igram košarku. Prošlo leto sam shvatio šta znači - igrati za Srbiju“.

Tebe je taj Evrobasket lansirao među omiljene likove u narodu, zbog svoje energije i harizme na terenu i načina na koji si se borio u svakoj utakmici...
„To je stil koji gajim. Sa stanovišta moje filozofije, ako to nemaš - bolje nemoj da se baviš sportom. Ako ne znaš da uživaš, da daš celog sebe... Džaba je sve. Prošlog leta sam se jako komotno osetio u svojoj ulozi, imali smo i veliku podršku ljudi oko nas, ali i onih koji nisu bili u Istanbulu. Vladala je velika euforija. Kad se sve skupi, mnogo dobre i pozitivne energije je bilo, a ja sam to iskoristio da se osećam dobro na parketu“.

Šta je Srbiji nedostajalo da uzme zlato?
„Možda najviše zdrav Jovke. Da se nije povredio, bilo bi drugačije. Bogdan je izneo ogroman teret na svojim leđima igrajući za reprezentaciju. Iz ovog ugla, čini mi se da smo se emotivno ispraznili protiv Rusije. Došli smo do finala, ispraznili smo se kada smo saznali da ćemo sigurno uzeti medalju. Opet, imali smo dan manje od Slovenije da se osvežimo. Ne fizički, već psihički i emotivno. Sećam se da je bilo jako emotivno kada smo ušli u svlačionicu i shvatili da igramo finale. A, potrebno je da budeš smiren i opušten kasnije... Slovenija je igrala izvanredno i zasluženo slavila. Dragić je odigrao strašno prvo poluvreme, a opet kada se sve pogleda jedna lopta je rešila prvenstvo. Imali smo i mi nekih slobodnih bacanja koje je trebalo da iskoristimo, bilo je i nekih sudijskih odluka... Možda će neko reći da smo bili drugi i da smo uzeli srebro, ali meni to ništa ne menja. Posebno zbog načina na koji je cela javnost odreagovala na ceo naš uspeh“.

Ne možemo, a da te ne pitamo - kako si doživeo novu tešku povredu Milana Mačvana?
„Svi smo jako potresli kada smo čuli šta se desilo. Znam kroz šta je sve prošao u tom dugom oporavku i koliko je teško vratiti se posle svega. Maki je veliki čovek, njegova mentalna stabilnost i zrelost su nestvarni, znam koliko je sebe posvetio oporavku od prvog trenutka. Eto, na prvoj utakmici mu se desi isto... Neće biti lako pošto je povreda za povredom i on sam zna kroz šta treba da prođe. Ako je neko ličnost koja može da se izvuče iz toga, onda je to Maki i ja verujem da hoće“.

Bajern je s godinama dobio epitet „srpskog“ kluba, s obzirom na to koliko je naših ljudi prodefilovalo kroz njega...
„Praktično sam došao u taj srpski Bajern, jer su tu bili i Sale, onda i njegovi pomoćnici Goran i Mladen, pa Maki, Jovke... Tu su i dvojica ’Nemaca’ Đedović i Radošević, pa sad i trener Radonjić. Zanimljivo društvo“.

Uspeli ste konačno da osvojite titulu i uđete u Evroligu?
„Uzeli smo Kup posle više od pet decenija, onda smo uzeli i titulu. Obezbedili Evroligu za ovu sezonu, pa nas čeka i dvogodišnji ugovor od Evrolige za dalje. Za svaki klub je veliko saznanje da će sigurno biti u Evroligi naredne tri godine. Bajern teži ka tome da bude onoliko bitan i veliki koliko je fudbalski klub. To je cilj. Nadam se da će sezona biti uspešna koliko i poslednja. Biće teže nego prošle godine, jer su jedan ili dvojica igrača prošli kroz novi sistem Evrolige, koja je fizički prilično iscrpljujuća. Onda, tu moramo da odbranimo Kup i titulu, svi će želeti da nas skinu s trona. Mi se nadamo da ćemo uspeti da odbranimo sve, a onda i da napravimo dobar rezultat u Evroligi“.

Igrao si stari sistem, sada ćeš igrati novi. Šta očekuješ?
„Ne mogu da ti kažem ništa, dok to ne osetim na svom telu. Biće teško, jer ima i tih utakmica koje se igraju ’bek tu bek’, gde igraš jednom u Minhenu, pa putuješ na primer u Moskvu, pa onda se vraćaš nazad u neki nemački grad da igraš prvenstvo... Tu su putovanja praktično nešto što najviše iscrpljuje. Imamo dobar tim, dugačak roster, veliki broj igrača, bitna je hemija i da svako bude zadovoljan i da bude svestan da je svako bitan, nezavisno od toga da li će više igrati Evroligu ili nemačko prvenstvo“.

Kako ti se čini rad pod trenerom Radonjićem?
„Njegov sistem mi je prilično poznat. Dosta je sličan onome što sam prolazio pod Duletom u Partizanu. Slična filozofija košarke. Imali smo priliku da sarađujemo dva-tri meseca prošle godine. Dejo je imao priliku da upozna ekipu i klub. Iako je praktično novi trener u Bajernu, on je već upoznao sve i to je dobra stvar za sve nas“.

Dosta se pričalo i o tvojim problemima s povredama, iako si ti sam jednom prilikom rekao da su te priče napumpane.
„Definitivno je da sam mogao više da nije bilo tih povreda. Pričali smo i prošle godine, jako je teško kada uđeš u neki zalet, pa se onda povrediš i nema te dugo. Kada duže vreme moraš da radiš individualno, a bio si projektovan za jednog od nosećih igrača. Pazite, nije zgodno kada doživite takvu vrstu povrede (leđa) kao ja prve godine u Valensiji. Ipak, više od same povrede, malo je nezgodnije to što sam ja posle Partizana i sistema rada u klubu otišao u Španiju, gde se košarka gleda nekim drugim očima i sistem je drugačiji. Ako sve stavim na papir, šta mi je košarka donela, od titula, prijatelja, medalja i svega ostalog, ne bi bilo fer da se žalim na bilo šta. Nadam se da ću igrati još nekoliko godina i da će biti prilika da budem sve bolji“.

Nešto za kraj - kako izgleda tvoj život u slobodno vreme? Čuli smo da voliš da igraš Soni...
„Otkako sam postao otac, sve manje igram. Mislim da Soni nisam uključio godinu dana. Sada su moj svet kćerka, pas i košarka“.

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
Foto: FIBA Basketball, Star Sport, MN Press, Facebook / FC Bayern