Polonara: Driblao sam loptu kao dete, izgubljen je osećaj u ruci; Odlukom sam iznenadio i suprugu

Prošla je godina bila jedna od najtežih u životu Akilea Polonare. Ujedno i godina nade za novi život. U junu 2025. mu je stigla dijagnoza akutna mijeloidna leukemija. Uprkos tome, u avgustu ga je Dinamo Sasarì angažovao, verujući u njegov oporavak i drugi povratak na teren. Krajem septembra usledila je transplantacija koštane srži u bolnici Sant’Orsola. Posle nekoliko nedelja pao je u komu i u njoj je proveo nekoliko dana pre nego što je početkom novembra otpušten iz bolnice.

Ova je bila godina snova, ali je ubrzo postala godina realnosti. Nakon što se vratio na parket - 30. marta u Sasariju - u ponedeljak je ipak došlo do suočavanja sa činjenicom da potpuni oporavak nije moguć, zbog čega je doneo odluku da ipak stavi tačku na košarkašku karijeru. Za jedanaest meseci Akile Polonara prošao je kroz čitav spektar emocija, a od ponedeljka je započeo svoj drugi život, kao bivši igrač i budući trener.

Vrlo je jasno da košarku nikada neće ostaviti po strani. U ponedeljak je iznenadio sve porukom na Instagramu: "Vreme je da kažem dosta igranju košarke".
"To je nešto o čemu sam razmišljao već neko vreme. Posle prvog šuta krajem marta, imao sam priliku da treniram u Avelinu, blizu Batipalje gde mi je porodica. Tamo sam počeo da shvatam da se neću vratiti da igram kao što ste me nekada poznavali. Bilo bi mi teško da slušam kako ljudi govore: ‘Taj momak je prošao kroz sve što jeste, a i dalje insistira da igra’. Zato sam odlučio da stanem i zato što mi nije mnogo ostalo da pružim", počeo je Polonara emotivni intervju za milanski list Gazeta delo Sport. 

Četvrtak, 20.30: (1,35) Fortitudo Bolonja (16,0) Asvelino (3,50)

Krajem marta, kada ste ponovo počeli da trenirate, osećao se entuzijazam povratka. Šta se promenilo u međuvremenu?
"Nisam video napredak. Nisam imao osećaj u desnoj ruci. Ni osnovne stvari mi nisu polazile za rukom, dok sam vodio loptu, delovao sam kao dete koje prvi put uzima loptu. Tada sam se uverio da treba da stanem, jer nema smisla forsirati. Košarka je moj život i želim da to ostane i ubuduće, ako bude moguće, možda kao trener".

Posle transplantacije i deset dana u komi, da li ste sebi dali premalo vremena da procenite mogućnost oporavka?
"Znam da je to trebalo da bude dug proces, ali ovaj nedostatak osećaja u desnoj ruci je, mislim, ‘poklon’ dana provedenih u komi i verovatno će biti trajan. Naravno, isti ti lekari su mislili da ću umreti, ali ovog puta imam osećaj da su u pravu".

Kako su reagovali ljudi oko vas nakon objave na Instagramu?
"Neki su mi rekli da još razmislim, drugi su me podržali u odluci koja je svakako hrabra".

A porodica?
"Iznenadio sam i svoju suprugu".

Kako to?
"Ona je bila u Batipalji, a ja u Sasariju, gde sam otišao da gledam poslednju utakmicu Dinama. Saznala je preko društvenih mreža. Neposredno pre ukrcavanja za Napulj objavio sam poruku, a tokom leta nisam bio dostupan. Ipak, poštovala je moju odluku, jer ovakve odluke donosi onaj ko izlazi na teren. Ako se više ne osećaš kao ranije, iz poštovanja prema svojoj karijeri, ispravno je stati".

Da li je ideja o trenerskom poslu nova ili već imate plan?
"Prikupljam informacije da vidim kako bi to moglo da se razvije. Kao reprezentativac, pošto je potrebno 25 nastupa, a ja ih imam 94, već mogu da se upišem na regionalni kurs u Kampaniji, a zatim i na nacionalni u Bormiju. Nadam se da ću to moći već ove godine".

Na kog trenera biste voleli da se ugledate u ovom drugom životu?
"Po mentalitetu sam blizak Poceku, iako ponekad mislim da preteruje. Po pristupu i komunikaciji sa igračima prepoznajem se u njegovom načinu rada. Voleo bih da budem drugačiji trener, popustljiviji prema igračima. Danas ima mnogo trenera koji ‘gnjave’, dok bih ja pokušao da izgradim veću empatiju sa timom, odnos zasnovan na poverenju. Trener u stilu Poete".

Kako ste reagovali na brojne poruke podrške nakon objave o povlačenju?
"Neizmerna količina ljubavi koja mi je dala veliku snagu. Prijatelji, bivši saigrači, klubovi u kojima sam igrao ili protiv kojih sam igrao — prelepo". 

Kako teče oporavak posle transplantacije?
"Živim iz dana u dan. Ima trenutaka kada se osećam bolje, a ima i onih kada nisam dobro, umoran sam, iscrpljen. To je i zbog velikog broja lekova koje moram da uzimam. Biće potrebno pet godina da budemo sigurni da nema odbacivanja transplantata i da je leukemija zaista pobeđena. Snagu mi daje terapija koju pratim u Španiji, koja bi trebalo da smanji rizik".