Predsednik KSS? Viđanje s Vučićem? Sve su to laži!

Posle prvenstva Evrope za košarkaše u Sloveniji s mesta selektora Srbije otišao je Dušan Ivković. I tačka. Otprilike je to bila opšta reakcija na odluku. Bez dodatnih "zašto", "zbog čega" i "ali". Sve se dogodilo prilično tiho, imajući u vidu da je reč o čoveku koji je uklesao ime u neka od najvećih dostignuća ne samo srpske i jugoslovenske, već i evropske i svetske košarke.

Poslednji evropski šampionat pratile su intrige u vezi s otkazima pojedinih igrača, povrede su takođe bile protiv Srbije, i kada se sve uzme u obzir, sedmo mesto i izboren plasman na Svetsko prvenstvo 2014. u Španiji dobar je rezultat.

Nekadašnjeg selektora košarkaške reprezentacije Srbije Dušana Ivkovića posetili smo u njegovom domu u Beogradu. Uz perfektan italijanski espreso, prijatan ambijent dnevnog boravka, naš domaćin je odgovarao na mnoga pitanja. Doduše, na pojedina nije imao ni komentar...

Kako provodite vreme od završetka Evropskog prvenstva, s obzirom na to da ste bez trenutno profesionalnog angažmana?
"Svakodnevnica je normalna. Koliko god mogu, učestvujem u raznim delovima nečega što podrazumevam pod druženjem. Za mene je to svakako zanimljivo pitanje iz razloga što sam godinama navikao da radim u ritmu koji je bio vezan za dve utakmice preko nedelje, dok u letnjem periodu nisam praktično ni imao godišnji odmor. Vrlo sam često bio u dvanaestomesečnom programu radeći s našom reprezentacijom".

Mogli ste možda da prihvatite neku od ponuda koje ste imali?
"Svesno nisam hteo jer u ovoj situaciji ne bih mogao da reagujem ni u selekciji tima, ni radom. Program naše reprezentacije prošlog leta završio se veoma kasno. Tako da se s nešto više slobodnog vremena u svom rodnom gradu trudim da pružim određeni doprinos raznim stvarima. To može da bude lagodno, ali si s druge strane večito rastrzan. Srećan sam što mogu da pomognem ljudima na razne načine, međutim, isto tako, što se tiče porodičnog života, čini mi se da smo nekako i mi bili mnogo organizovaniji kada sam imao obavezu i radio. Sada neko pozove, ‘Hajde trkni do Soluna’, ‘’Hajde otputuj tamo, imaš vremena’, Greg Popović se javlja: ‘Hoćeš da dođeš pred plej-of u Ameriku?’, moji kumovi iz Kalifornije pitaju kada ću njih da posetim... Onda je tu i put u januaru u Nju Delhi na sastanak tehničke komisije FIBA. Ne mogu da kažem da mi nedostaje nešto previše rad s timom i klupa, ali..."

Hoćete da kažete da vam prija odmor?
"Na neki način mi prija trenutna situacija, ali mislim da sam živeo mnogo organizovanije, preciznije i odgovornije u jednom drugačijem ritmu na koji sam navikao".

Vaše ime se često pominjalo u vezi s mogućim odlaskom u Tursku?
"Moram da se vratim unazad i da kažem da nikada nisam zažalio što sam najviše sezona proveo i radio u Grčkoj. Ako se ne varam, tačno 14. Imao sam veliku sreću da upoznam ne samo sportski narod, već narod s fantastičnom kulturom. I to na način o kojem bi maštalo mnogo turista. Uspeli smo, što se kaže, da uđemo jedni drugome u dušu. Zbog čega to govorim? Bilo je svojevremeno dosta atraktivnih ponuda, sećam se Mesađero grupe s Rađom. Čini mi se da sam tada bio u PAOK-u. Bilo je i dosta ponuda iz Španije, a kao stabilna liga pojavila se i Turska, gde je bilo određenih kontakta. Rekao sam tada ljudima da radeći program u reprezentaciji ne mogu da preuzmem program novog tima. U Olimpijakosu sam to mogao jer sam imao organizovan sistem, stručni štab koji može da obavi posao, dok ne završim s obavezama u reprezentaciji. Nije postojao bilo kakav problem. Opet, u drugoj sredini nisam želeo da se prihvatam odgovornog posla, gde ne bih mogao da odreagujem radom i pripremom. Suštinski, smatram da čovek treba da radi koliko god može, ali uz prilagođavanje realnim okolnostima. Nije važan isključivo profesionalni odnos jer ja sam poslednje dve godine radio kao volonter u Savezu. I tu su se pojavljivali ‘pametni’ ljudi s komentarima ‘on je primio placeve, dobio lovu’..."

Razmišljate li o novim poslovima ili možda penziji?
"Ovog trenutka ne. Nijednog trenutka nisam želeo da razmišljam na taj način da ću da se povučem i da pripremim oproštaj, pre svega od ljudi koji su bili uz mene godinama. Razmišljam u pravcu da bih još uvek mogao dobro da radim. Ali nema ničeg konkretnog. Mogao sam već sada da budem u Evroligi na nekoj klupi, ali imam filozofiju i princip. I tokom sezone nisam taj ‘part-tajm’ trener koji čeka da u novembru i decembru počnu da ‘lete glave’. Na taj način ne radim".

Kako vidite specijalnu nagradu Sportskog saveza Srbije koju ste dobili nedavno za razvoj srpskog sporta?
"Zahvalan sam Sportskom savezu. Rekao bih da je nagrađen timski rad jer sve što sam postigao ne bih mogao sam da uradim. Želeo sam da se zahvalim mnogim generacijama trenera i košarkaša jer nekako odolevam vremenu i oni su se u dobroj meri utkali u sve što sam postigao. Kada kažem generacija igrača, imao sam veliku sreću da sam trenirao i “zlatne dečake“. Mislilo se da su nedohvatljivi, da se nikada neće pojaviti takvi igrači kao što su bili Kićanović, Dalipagić, Ćosić, Delibašić, Slavnić… Posle se pojavila generacija koja je pronela slavu naših košarkaša u NBA. Oni su bili prvi ambasadori, pre svega mislim da Divca i Dražena Petrovića koji su na neki način otvorili vrata Amerike. Ne znači da prethodni nisu bili tog kvaliteta, ali je u to vreme NBA nekako bio zatvoren za internacionalne igrače. Kasnije se naglo otvorio".

Da li ste se čuli s ljudima iz Saveza od završetka saradnje?
"Ne, ali to nije ništa neobično. Oni su svi zauzeti svojim poslovima. Ostaje moja obaveza da privedem kraju izveštaj koji može da koristi budućem selektoru. Mislim da nije ništa čudno i neobično to što se nismo čuli jer verovatno nismo imali nijednu dodirnu tačku. Dok sam radio svoj posao činio sam to najprofesionalnije što sam mogao".

Jeste li s nekim pričali po pitanju novog selektora?
"Ne, ni sa kim nisam razgovarao po pitanju selektora, ali sam zato bio član Komisije za donošenje administrativnih akata. Vrlo bitnih, kao što su registracioni pravilnik, statut... Bio sam angažovan na nekoliko sastanaka. Trebalo bi dosta toga da pomognem i Udruženju trenera. Tu se pojavljuju određeni problemi jer je naš predsednik i moj veliki drug Aco Petrović teško oboleo. Dakle, daleko od toga da sam se udaljio i da nisam tu".

Bar iz priča po medijima sve je izvesnije da će vaš naslednik u reprezentaciji Srbije biti Saša Đorđević.
"To vi kažete, ja to ne znam. Pisalo je mnogo toga i o meni u novinama - da ću da budem predsednik, da se viđam s Aleksandrom Vučićem i tako dalje. Sve su to notorne laži! Tako da sve to što se priča i piše,  dozvolićete mi, nemojte uopšte da me pitate".

S obzirom na to da više niste selektor, da li je priča o igračima koji nisu hteli da budu u reprezentaciji za vas završena?
"Uopšte više nisam u situaciji da govorim o tome. Nisam odgovoran po tom pitanju. I ono što sam uradio, nekako su ljudi to moje saopštenje prihvatili... Sam čin mog odlaska je bio vrlo čudan. A nije trebalo da bude čudan jer sam ljudima u Savezu, po završetku kvalifikacija i na početku novog četvorogodišnjeg ciklusa, predložio da pronađemo mladog trenera koji bi taj posao radio uz podršku svih nas. Možda bi taj neko pozvao neke igrače koje ja nisam zvao. To je sve sad pitanje... Nisam bio u situaciji da biram kada je bilo toliko otkaza. Kada su me pitali strani novinari da li ću voditi tim na Svetskom prvenstvu, mogao sam da taktiziram jer pretpostavljam da mene niko nije mogao da skloni kao trenera i da kažem: ‘Da, hoću to da radim’. Ko je mogao da me skloni? Ali rekao sam, da olakšam posao svima: ‘Gospodo, ja sam svoj posao završio’. Ne ugovor, koji nisam ni imao. Održao sam datu reč, vodio sam tim, zahvalio se svima... Da li je zahvalnost postojala s druge strane, to već nije moja stvar. Možda je stvar vaspitanja i svega ostalog. I o čemu sada da pričam? Ja se više uopšte ne pitam. Znam da sam posao koji sam radio - radio na najbolji mogući način. To su evidentne stvari".

Kako biste opisali stanje srpske klupske košarke?
"Loše je ako imamo situaciju da većina klubova trenira u hladnim salama, da većina klubova istupa iz liga... To su neke stvari koje se reflektuju, i to ništa nije čudno gledajući kompletno stanje u državi i društvu. Postoji genetski talenat kod igrača, ali ono o čemu ne mogu da razgovaram na ovom mestu, jeste da nekako klubovi i Savez nisu zajedno. U samoj organizaciji je napravljena distanca. Klubovi se u novonastalom sistemu ne pitaju koliko su se pitali ranije, pa sada neki inspektor ministarstva sporta može da suspenduje košarkaški pravilnik jedne organizacije koja je toliko toga dala u košarci, a to je telo kao - Skupština KSS, koja je uvek išla ispred. To su strašne stvari! S jedne strane, koliko ti država pomaže, a s druge strane, neki inspektorčić ti suspenduje pravilnik. Pa gde to ima na svetu?"

Vraćamo se na priču o snažnom domaćem takmičenju i uslovima u kojma postoji srpska košarka?
"Da, nama je potrebna jaka KLS liga. Gde je problem? Jako takmičenje treba da služi da se razviju mladi igrači. Većina tih igrača igra pod ugovorima, gde praktično sezona traje od oktobra do marta. Ugovor se potpisuje maltene krajem septembra, da bi se davalo što manje plata. Kada pogledaš ligu, mi bismo želeli da vratimo tradicionalne košarkaške gradove kao što su Čačak, Užice, Valjevo, koje verovatno samo zahvaljujući Bošku Đukanoviću odoleva. Razgovarao sam sa svim relevantnim ljudima. Lokalna samouprava nema dinara, nema ničega. Trenutno je situacija takva da ako se obratiš opštini Zvezdara, gde je najveće sportsko društvo na opštini Radnički, oni ti kažu: ‘Pa, mi nemamo para’. Zato sportisti Radničkog treniraju trenutno na nula stepeni! Jedno sportsko društvo, za koje s ponosom mogu da kažem da je pre 40 godina od 12 sportskih grana imalo sedam prvaka one države i jednog evropskog. Ako sredstva iz javnih preduzeća budu usmerena samo prema dva kluba, to će biti kraj! Govorim o NIS-u, Telekomu i o svemu ostalom. To je kraj sporta. Privrede nema, postoje zabrane reklamiranja kroz sport, dakle ostala su javna preduzeća koja su očigledno usmerena u dva pravca".

Zna se da većina mladih i talentovanih igrača, reč je o momcima ne starijim od 15 godina, odlazi u inostranstvo. Može li se to sprečiti?
"Teško. Dolazimo u situaciju da to postaje socijalni problem. Mnoge petočlane, šestočlane porodice ne mogu da iškoluju svoju decu i za njih je veliko olakšanje da se njegovom detetu ponudi da ode negde umesto da bude na ulici. I kako da se onda odbrane? Tu su i bivši košarkaši koji hoće da zarade svoj neki dinar i sad tu najtalentovaniju decu vode po kampovima u Španiji i Italiji. Rekao sam skoro već jednom novinaru, da smo došli u jedno janjičarsko vreme, gde se deca odvode u tom uzrastu u inostranstvo".

AUTOBIOGRAFIJA

Šta kažete na dokumentarni film ‘Visokoletač’?
"Ne znam kada će biti emitovan taj dokumentarac. Još nije bila premijera, koliko ja znam. Zahvalan sam tim ljudima. Film je izuzetno profesionalan. Mnogi detalji su snimani na nekim utakmicama, a da to nisam ni znao. Baš me zanima kako će da izgleda... Film će mi na izvestan način olakšati posao jer je tu u jednom satu manje-više obeležena moja trenerska karijera. Ne bih rekao da je i životna, a zašto kažem da će mi olakšati posao? Razmišljam da uradim knjigu, ne klasično autobiografsku. Knjigu u kojoj želim pre svega da moja deca shvate kako se nekada živelo i odrastalo u Beogradu. Da imaju podatke o svojim korenima. To bi bila na određen način prenosna knjiga očeva, a takve knjige su nekad bile često pisane. Mislim da bi trebalo da to ostavim iza sebe, ali ne da bude bazirano na tome čime se profesionalno bavim celog života, već na drugim, životnim stvarima".