Ž. MutavdžićVreme odgovornosti i kraj generacije koja bi ipak mogla da iznedri tri A reprezentativca
Vreme čitanja: 3min | ned. 12.07.26. | 12:22
Šokantan poraz od Turske velika mrlja Dalibora Čuture i Orlića. Svako leto novi selektor, bez sistema i kontinuiteta kakav je bio kod devojaka i njihovog učitelja Zorana Barbulovića
Teško je naći pravu reč za ono što se dogodilo u subotu našim mladim rukometašima, rođenim 2006. godine i mlađim, na Evropskom juniorskom prvenstvu u rumunskom Klužu. I pored debakla od Švajcarske u četvrtak (25:35), imali smo zicer protiv najvećeg autsajdera šampionata, Turske, koja je pre toga na dva meča sa Švajcarcima i Faranima imala gol-razliku “minus 30”. Umesto da rutinski dobijemo, doživeli smo tešku blamažu, sramotu, krah, fijasko…
Nije izboren Top 12, pa smo ostali i bez plasmana na Svetsko prvenstvo naredne godine u Makedoniji. Vreme odgovornosti je pred svima, pre svega selektora Dalibora Čuture. Ni prošle godine se nekadašnji srpski reprezentativac, srebrni iz Beograda 2012. godine, nije proslavio na klupi sa dve godine starijom generacijom koja je bila tek 17. na Svetskom prvenstvu.
Izabrane vesti
Opravdanje za krah može da bude odsustvo trojice najboljih igrača ove generacije - Đorđa Draška (Vojvodina), Ognjena Cenića i Andrije Stankova (obojica će igrati u hrvatskom Nekseu naredne sezone). Nisu se očekivala čuda od Orlića, ali posle pobede nad Farskim Ostrvima na premijeri (32:31), širom su bila odškrinuta vrata druge faze gde bismo odmerili snage s rukometnim silama, Nemačkom i Francuskom i borili se za četvrtfinale.
.jpg.webp)
Ovako, težak je ovo udarac za srpski rukomet koji daje znake života u poslednje vreme. Plasman seniora na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2027, eliminacija Mađara posle drame u Vespremu, Partizan u Ligi šampiona posle 13 godina, zapljusnuli su nas talasom optimizma.
Ova generacija je “pretila” da bude i bolja od one najbolje u poslednjih petnaestak godina, 2002. i mlađih, koja je pod komandom Đorđa Teodorovića bila treća na Evropskom prvenstvu u Portugaliji 2022. i četvrta na svetu godinu dana kasnije u Berlinu. Iz te generacije već imamo nosioce reprezentacije Srbije, Stefana Dodića i Miloša Kosa, a povremeni reprezentativci su i Marko Tasić, Nikola Zečević, Luka Rogan, Mateja Dodić i Luka Krivokapić.
Rezultatski je ova generacija dobro krenula – šestim mestom na Evropskom prvenstvu u kategoriji kadeta pre dve godine, kada je bombarder Vojvodine Đorđe Draško bio proglašen za najboljeg levog beka šampionata. Od njega, Cenića i Stankova očekuje se da budu budući reprezentativci i kod Raula Gonzalesa. Lucidni Leskovčanin Cenić bio je u sastavu u dvomeču protiv Mađarske u maju, osetio je igranje u seniorskoj reprezentaciji.
Jedan loš dan i neshvatljiv poraz od Turaka (29:30) u subotu ugasili su čitavu generaciju koja je završila svoj status u mlađim kategorijama. Osim ove trojice, prethodne dve godine perjanica tima bio je desni bek Partizana Uroš Stanković. Nije dobio šansu u Partizanu pored Nikole Crnoglavca i Rusa Sergeja Ivanova, a prošle sezone bio je ključni igrač beogradskih Lavova koji su prvi put u istoriji izborili ARKUS ligu. E sad, pitanje je kako neko može da napreduje ako igra drugu ligu?! Ostali reprezentativci nisu dobijali veliku priliku u svojim klubovima.
Ono što se ispostavilo kao velika greška i propust Rukometnog saveza Srbije jeste česta promena selektora. Ova generacija startovala je sa Darkom Trivkovićem 2024. godine kada je osvojeno šesto mesto u Evropi. Posle promena na Tošinom bunaru kormilo je predato u ruke Zoranu Todiću, treneru beogradskih Lavova. Malo je falilo proteklog leta za četvrtfinale Svetskog prvenstva, ali je napravljen korak unazad sa najjačim sastavom, sa Cenićem i Stankovićem, kao i rovitim Draškom koji je upravo tada pogoršao povredu ramena zbog kojeg je morao na operaciju prethodne jeseni i propustio je čitavu sezonu.
Todić je podneo ostavku, a Čutura je kao profesionalac u RSS-u (pre toga je radio kao selektor najboljeg tima u vakumu posle smene Borisa Rojevića i dolaska Raula Gonzalesa, kada je sa Orlovima izborio plasman na Evropsko prvenstvo u Herningu) preuzeo generaciju 2006. i nije se proslavio.
Kontinuitet i sistem su te čarobne reči koje su falile. Kao što je, recimo, kod devojaka Zoran Barbulović imao četiri godine da radi s generacijom 2006. i mlađim, te ih doveo dva puta do šestog mesta na svetu, predvodeći ih i u kadetskoj i u juniorskoj uzrastu, kod Orlića to nije bio slučaj.
Sledi vreme odgovornosti i izvesno novo rešenje na klupi juniorske reprezentacije Srbije, kao i pouka čelnicima na Tošinom bunaru da česte promene selektora ne donosi dobro klincima.