Sudbonosna ‘91, Pepov anđeo čuvar i najbolje skrivane tajne Barselone, Bajerna i Sitija

Manresa i Santpedor su katalonska mesta udaljena dva kilometra. U njima su rođena dva vizionara – najbolji španski trener i najbolji vaterpolista svih vremena. Pep Gvardiola i Manuel Estijarte. Veliki prijatelji, saradnici i ljudi čiji su životi isprepletani. Taj čvor deceniju i po niko ne može da razmrsi.

Manuel Estijarte stajao je uz Pepa Gvardiolu kada je u igračkim danima osvojio prvvu titulu sa Barselonom. Bio mu je anđeo čuvar od prvih trenerskih dana na Kamp Nouu, potpisnik Lige šampiona sa katalonskim klubom. Stajao je uz njega i kada je sa Bajernom tri put uzastopce podizao salataru u Nemačkoj, pa i Mančester Sitiju i kada je konačno doneo toliko željeni “ušati pehar”. Biće i večeras na Marakani.

Anđeo čuvar i najodaniji saradnik uvek je bio tu za Pepa Gvardiolu, jer blistavi trenerski um iz Santpedora bio je tu za njega u trenucima velike krize. Najbolje je razumeo tešku priču i osećao kakav teret nosi “El Maradona del agua”. Sve je počelo sudbonosne ‘91.

Iako su im kuće bile nedaleko jedna od druge, godine su prošle do prvog susreta i stvaranja neraskidivih veza. Pep je bio dečak koji se kroz odaje La Masije probija ka prvom timu Barselone, imao je velike snove, a njegov sadanji pomoćnik u to vreme bio je velika zvezda u bazenu. Tada vaterpolo nije bio tek neki kolektivni sport, tada se vrteo daleko veći novac nego danas. Sav slobodan prostor kraj i u bazenu zauzimali su sponzori, a transfer Igora Milanovića iz Partizana u zagrebačku Mladost bio je veći no što je Davora Šukera iz Osijeka u Dinamo.

Osamdesetih godina u svetu vodenih sportova pojavilo se čudo od deteta. Malog rasta, slabašan, ali sa topom u ruci i velikog srca. Manuel Estijarte je već sa 15 godina debitovao za špansku reprezentaciju, tri godine kasnije na Olimpijskim igrama u Moskvi bio kapiten i najbolji strelac turnira. Traku je nosio dve decenije i obeležio jednu epohu.

Vaterpolo Maradona. Što je Dijego činio na terenu, to je Manel u vodi.

Manuel Estijarte (©Reuters)

Šest puta učestvovao je na Olimpijskim igrama – niko više od njega – dao je čak 127 golova, osvojio srebro i zlato, skoro šesto puta nosio kapicu Crvene furije i prema nekim statistikama postigao skoro 1.600 golova. U raznim izborima proglašavan je čak sedam puta najboljim na svetu. Obeležio je jednu epohu, obeležio je kraj drugog milenijuma. Spadao je među najprepoznatljivije sportiste na globalnom planu.

Ali, do osvajanja prve medalje sa Crvenom furijom poprilično se napatio. I prolio mnogo suza. Što zbog stvarivezanih za bazen, što van njega.

Individualna priznanja su bila tu, krenuo je u pravu žetvu još od tinejdžerskih dana. No, odličje sa državnim timom činilo se kao nemoguća misija. Uvek je malo nedostajalo, činilo se kao da je reprezentacija sa Iberijskog poluostrva ukleta, kao da je na nju bačena anatema. Važilo je da su večiti luzeri.

Prvu svetsku medalju stavio je oko vrata tek kada je hrvatski trener Dragan Matutinović, poznatiji kao splitski tiranin, preuzeo kormilo. Poraz u Pertu od Jugoslavije i prvi susret sa Pepom Gvardiolom obeležili su ‘91 za Estijartea. Te godine Barselona je prekinula post, poveo ju je Johan Krojf do titule u prvenstvu, a španski vaterpolista i fudbaler su izgradili konekciju. Godinu dana kasnije zajedno su šetali na ceremoniji Olimpijskih iagara u Barseloni. Plodonosni dani za španski sport…

Fudbalska reprezentacija je očekivano tukla Poljake u velikom finalu, vaterpolisti su zadobili još jedan teđak udarac. Manuel Estijarte je u završnici dao gol za vođstvo od 8:7, no Italijani su uveli meč u produžetke i trijumfovali. Zlato je otišlo na Apeninsko poluostrvo, vaterpolo Maradonu tešio je Pep, a nekoliko meseci ranije najbolji španski vaterpolista svih vremena je sa njim proslavljao osvajanje Lige šampiona na Vembliju.

Svi ti porazi u finalima bolni su bili za Manuela Estijartea, bili su poput sipanja soli na ranu. Stalno se otvarala i pekla sve do Olimpijskih igara u Atlanti, kada se Španija konačno okitila zlatnom medaljom. Možda i najjače Igre, jer su sankcije završena, Jugoslavija i Hrvatska našle su se u dve kolone. Dubravko Šimenc je presudio je momcima sa kojima je nekoliko godina ranije delio svlalčionicu, a Barakude su kasnije učinile veliku uslugu Crvenoj furiji – eliminisale su Italijane.

Najveći suparnik Španije je ispao, i niko, počev od Manuela Estijartea, nije sumnjao kako će se finale završiti.

“U finalu protiv Hrvatske smo bili sigurni da ćemo pobediti”, rekao je Estijarte.

Napokon je bio pobednik. Gubitnički oreol više mu nije lebdeo iznad glave.

“Ceo život sam sanjao o ovom trenutku. Ovo je bio najjači olimpijski turnir svih vremena, to je učinilo našu pobedu još većom. Od 1992. nije prošla niti jedna jedina noć da nisam sanjao poraz od Italijana, ovo je posebna emocija koju sam osetio”.

Manuel Estijarte (©Reuters)

Pokušao je i 2000. godine, nije se oprostio medaljom od kapice sa državnim grbom. Na Olimpijskim igrama u Sidneju nosio je barjak, odlučio je u poznim igračkim godinama da pomogne reprezentaciji. Kvaliteta za postolje nije bilo, Jugoslavija je uzela bronzu, a Manuel Estijarte stavio je tačku na neverovatnu karijeru koju je obeležila porodnična tragedija.

Već je postao svetska zvezda, jedan od najboljih u svom zanatu. Bila je 1985. kada je njegova sestra Rosa u porodičnoj kući izvršila samoubistvo. Najveća uzdanica, osoba koja mu je bila oslonac, koja se starala o njemu dok je bio dečak. Bila je to tema koja se ne pokreće, ni reč Manuel Estijarte nije rekao dok nije izdao autobiografiju “Todos mis hermanos” za koju je predgovor napisao Pep Gvardiola.

Uveliko je bio saradnik Pepa Gvardiole u Barseloni, a u predgovoru stoji: “Ne znam postoje li anđeli, i ako postoje, da li nam pomažu. Još manje znam da li postoje anđeli čuvari. Ako postoje, Manuel je moj anđeo čuvar”.

Do dan-danas Manel je ostao pepov anđeo čuvar. To je kroz čitavu njegovu karijeru.

Iako su svi očekivali da će se po okončanju karijere dati vaterpolu, da će postati trener – nije to učinio. Na poziv velikog prijatelja se 2008. pridružio Barseloni.

„Ponekad mi neko kaže da sam mogao mnogo da dam vaterpolu. A ja pitam: Zar nisam dovoljno dao vaterpolu? Od svoje pete godine kada sam počeo da plivam pa do penzionisanja sa 40, sve sam dao vaterpolu. Osetio sam zasićenost i stavio tačku na taj deo života. Sve sam ostavio iza sebe i krenuo dalje. Nešto kasnije, stigla je ponuda od predsednika Barselone Đoana Laporte kao predsednika i Pepa Gvardiole kao trenera da se pridružim fudbalskom klubu i ja sam je iskoristio. Ni sanjao nisam da će ova priča trajati godinama“, pričao je Estijarte i uživao u danima provedenim na Kamp Nouu:

“Bila je to fantastična situacija i neverovatna povlastica, dobio sam priliku da budem u klubu koji oduvek volim, da budem uz jednog od najboljih prijatelja i sportiste kojima se divim”.

Manuel Estijarte i Pep Gvardiola u pozadini (©Reuters)

Svoju ulogu u katalonskom klubu nikada nije pominjao, čak ni u autobiografiji. Bio je najbolji čuvar tajni. Dve je video, ništa nije prenosio. Ostajale su zapečaćene. A, za štošta je Gvardioli sugerisao. Da proda Samjuela Etoa, kao i kasnije u Mančester Sitiju da pusti Džoa Harta. Takođe i na konferencijama kako da se ponaša, na koje pitanje da odgovori, koje da preskoči.

Pogotovo kada je na klupi Real Madrida bio Žoze Murinjo. O tome je i Pep izustio nekoliko puta…

“Znao je da mi kaže: ‘Ne, stani, ne tako’. Mnogo mi je pomogao da razumem sport, da stvari gledam iz drugačije perspektive”.

Nisu samo prijatelji, Estijarte je najuticajniji pepov saradnik. Sve drži pod kontrolom, gleda nekoliko poteza unapred, a na Etihadu ga oslovljavaju sa šefe. To mu je i funkcija – šef protokola. Posreduje između igrača, stručnog štaba i uprave kluba.

Igrači sa Pepom Gvardiolom razgovaraju o fudbalu, sa Manelom o životu. Još kako ima šta od lekcija da im udeli. I veruju mu. I Pep mu veruje, kao nikome.

“Kada naiđete na problem, morate da znate kome možete da verujete. Najviše cenim njegovu odanost i podršku”.

Najlojalniji saradnik i prijatelj. Učitelj. Jedan od najvećih vaterpolista svih vremena iz grada gde se vaterpolo nije igrao. I u velikoj meri kovač Barseloninih, Bajernovih i Sitijevih uspeha. Manuel Estijarte – vodeni Dijego Armando Maradona.