Inspirativna životna priča Alireze Berjanvanda: Pastira, beskućnika i iranskog heroja

Najugnjetavaniji tim Mundijala, potpuna organizaciona katastrofa. Tako nekako su Iranci opisivali doček u SAD. Ali sve su to Iranci izdržali i evo ih posle dva kola na drugom mestu na tabeli Grupe G, sa dva boda i šansom da u slučaju pobede nad Egiptom izbore plasman u nokaut fazu Svetskog prvenstva.

Nije ni čudo. Oni su zbog rata na Bliskom istoku svašta preživljavali ovih meseci. Autobusom išli do Turske da bi igrali prijateljske utakmice. Ostajali bez važnih članova stručnog štaba kojima američke vlasti nisu htele da izdaju vizu. Na granici su svi čekali satima. I na kraju dva puta odigrali nerešeno. Prvo protiv Novo Zelanda – što je možda bio i neuspeh, ali razumljiv posle svega – a zatim i Belgije što je veliki uspeh.

Igrali su Iranci kao da se bore za život i smrt, a u apsolutnog junaka utakmice izrastao je Alireza Bejranvand, 33-godišnji golman Traktora, iranskog velikana. I čovek koji je karakter gradio ne samo krijući se od bombi, već i mnogo pre. Jer Alirezina životna priča zaista bi mogla mnogima da posluži kao inspiracija. Otkrio ju je iranski novinar Behnam Džafarzadeh pišući za britanski Gardijan još pred Mundijal 2018.

Bejranvand je rođen u Sarabijasu, u Lorestanu, u nomadskoj porodici koja je uvekila u pokretu kako bi pronašla što zeleniji pašnjak za svoje stado ovaca. Alireza je bio najstariji sin i naravno da je radio od najranijeg doba kako bi pomogao porodici. Bio je pastir naravno, a kada bi ugrabio nešto slobodnog vremena trčao je da sa prijateljima igra fudbal i Dal Paran, lokalnu igru u kojoj se, između ostalog, baca kamenje u daljinu. Nije tada verovatno ni slutio koliko će mu to značiti u životu, ali shvatiće u međuvremenu.

Tek kada je napunio 12 godina porodica se skrasila u Sarabijasu gde je počeo da trenira fudbal za lokalni tim, isprva kao napadač, ali kada se golman jednom povredio Alireza je stao među stative i posle jedne briljatne parade nikada se nije pomerio.

(©Reuters)

Istina, otac Morteza Bejranvand umalo se isprečio na putu ka ostvarenu sinovljevih snova. Kao čovek starog kova, fudbal je smatrao igrom, ne pravim poslom.
“Moj otac nije voleo fudbal uopšte. Tražio je da radim. Čak mi je pocepao dres i rukavice, pa sam nekoliko puta branio s golim šakama”, govorio je Alireza za Gardijan.

Nije se obeshrabrio. Kada nije imao kud, pobegao je od kuće i otišao u Teheran da proba. Pozajmio je novac od rođaka da bi imao za autobus. I već tu upoznao fudbalskog trenera Hoseina Fejza, koji je vodio malo lokalni klub. Fejz mu je rekao da će ga pustiti da trenira za nadoknadu od 30 dolara. Ali mladi fudbaler nije imao ni taj novac, ni krevet u kome bi mogao da spava.

Noći je tako provodio u okolini Azadi tornja, gde spavaju mnogi siromašni migrant. Jedne noći mladi prodavac je Bejranvandu ponudio sobu u svom domu, Alireza je prihvati, ali se brzo predomislio kako bi mogao da nastavi da dolazi na treninge lokalnog kluba gde je danima bio na probi.
“Spavao sam ispred vrata kluba. Kad sam se jednog jutra probudio primetio bih da su mi ljudi ostavljali kovanice novca. Mislili su da sam prosjak. Tada sam prvi put posle dugo vremena imao valjan doručak”, prisećao se Bejranvand.

Iran ide u osminu finala Mundijala - kvota 4,50

Fejz je na kraju prihvatio da Bejranvandu pruži šansu bez finansijske nadoknade. Zamolio je kapitena da ga podrži. Bejranvand je dve nedelje spavao kod sagrača, a onda počeo da radi u fabric haljina kod oca drugog saigrača. I tu je uveče spavao.

Sledeći posao bio je u perionici automobile. Sa visinom od 195 centimetara postao je specijalista za džipove. Jednom je čak prao automobile iranske legende Aliju Daeiju – samo su Kristijano Ronaldo i Lionel Mesi na reprezentativnom nivou dali više golova – ali iako su ga kolege molile da mu priđe i zatraži pomoć, Bejranvand nije to učinio.
“Znao sam da bi pomogao, ali bilo me je sramota da mu ispričam svoju situaciju”.

Potom je Bejranvand prešao u nešto veći Naft, tamo je isprva mogao da spava u sobi za molitve, ali to nije potrajalo. Pa se zaposlio u piceriji i tamo uveče spavao. Nije mu se dopalo kada je tamo na picu došao njegov trener. Gazda mu nije dozvolio da se sakrije, morao je da ga usluži, pa je nekolio dana kasnije napustio radnju.

Radio je potom kao čistač ulica, uveče nekada sam čistoo ogroman park u centru Teherana, nije baš bio odmoran za utakmice. Ali entuzijazam ga nije napuštao, pa je simultano čak trenirao u drugom klubu, gde se i povredio zbog čega je dobio otkaz u Naftu. Prešao je u Homu, ali nije imao ugovor. I baš kad je mislio da je vreme da odustane, trener U23 ekipe Nafta ga je zvao i rekao da može da se vrati.
“Možda je bila sudbina to št u Homi trener nije hteo da mi da ugovor. Da jeste, možda nikada ne bih dostigao ove visine”.

*******

Jedan gol menja sve! ⚽Zaokruži 3+ u prvih 10 minuta! ⏱️

*******