Dva susreta sa Peleom... Iz putopisa jednog šahovskog majstora

Vreme čitanja: 11min | pet. 30.12.22. | 08:40

On voli brazilsku narodnu muziku, voli i brazilskog pisca Žorža Amada, njegove knjige. Voli da gleda na teniskom terenu Brazilku Mariju Bueno, a u bokserskom ringu Kasijusa Kleja. Voli filmske zvezde Romi Šnajder i Alena Delona...

(Srpski šahovski majstor, pisac i novinar, vlasnik dva rekorda u Ginisovoj knjizi - Dimitrije Bjelica, imao je jedinstvenu privilegiju da u dva navrata razgovora sa Peleom. Prvi put u Barseloni, drugi put u Beogradu. Kralj fudbala ga u jednoj posveti čak oslovlja sa 'dragi prijatelju'... Kroz delove jedne od priča iz njegovih čuvenih putopisa da se zaključiti koliko se zapravo razlikuju 'ovo i ono' vreme. Da se zaključiti kako se pristupalo životu, sportu, slavi; kako se nekad pisalo o svim tim velikašima i koliko su svi oni bili pristupačniji i novinarima i običnoj raji; koliko su ustvari i sami bili obična raja)

Barselona, 1960. godine. Utakmica Barselona – Santos. Bilo je kasno veče, 23 sata. Obično se u Španiji utakmice igraju u to vreme. Gostovanje Santosa i njegove zvezde Pelea najavljeno je kao događaj sezone. Iako u to vreme Pele nije bio slavan kao danas i tada je bio kralj nogometa. To se videlo i po reagovanju foto-reportera onoga trenutka kada su na travu, sa 15 minuta zakašnjena, izašli igrači Santosa.

Izabrane vesti

Njih 19 je snimalo Pelea, a samo jedan ostale igrače brazilskog sastava. Bilo je to zlatno doba Barselone u kojoj su igrali Kubala, Suarez, Martinez. I ta velika ekipa uspela je u prvom poluvremenu da povede sa 4:0. Pala je kiša, ali provala oblaka nikoga nije naterala da ode sa stadiona, jer je u tim trenucima na scenu stupio nezadrživi čarobnjak fudbala. Svi gledaoci su ustali. Pele se razigrao i samo 15 minuta kasnije rezultat je već bio 4:3. Dao je dva gola, to je bilo njegovo veče. Iako je Barselona na kraju pobedila tim rezultatom, oduševljeni Španci pozdravljali su Pelea uzvikujući njegove ime dugo, dugo.

Sledećeg dana u hotelu ,,Manila'' u Barseloni mogao sam izbliza da upoznam tu najsjajniju zvezdu iz nogometne galaksije. Prvo iznenađenje bilo je sa kakvom srdačnošću je započeo naš razgovor. Ko bi rekao da taj mladić, koji je u stanju da satima priča o nogometu – a tada je imao samo 19 godina - na stadionu izvodi sve one bravure. Njegov mali rast odavao je više nekog brzog atletičara nego fudbalera. U velikim crnim očima kao da je uvek bila prisutna radost. Takav je bio i posle onih trenutaka kada mu je 100.000 gledalaca aplaudirao.

Zašto vas zovu baš Pele? - bilo je, sećam se, jedno od prvih pitanja prilikom tog susreta. On se glasno nasmejao i rekao da ni sam ne zna kada je dobio taj nadimak, a onda je počeo da priča priču svog detinjstva:

Moja priča je jednostavna - rekao je Pele. - Slična je mnogim pričama mojih vršnjaka koji su kao i ja imali siromašno detinjstvo i isto kao ja dobijali nadimke. Rođen sam 21. oktobra 1940. u gradu Tri Srca, Tres Cores. Imao sam dve godine kada je porodica preselila u drugi grad. Ništa se osobito nije događalo u mojoj mladosti izuzev što sam kao osmogodišnji dečak maštao da jednog dana postanem pilot. Ta mi se želja nije ostvarila. Presudnu ulogu za buduću karijeru odigrao je moj otac Žoao (Joao) Rasmos Nasimento, zvani Dondinjo. Sa njega je ljubav prema fudbalu prešla na mene. On mi je pokazao prve korake u taj lepi nogometni svet. Sa deset godina postao sam član malog kluba Baura u kome je igrao otac.

Postoje razne priče, kako ste, zapravo počeli da igrate u Santosu...

Posle ovih reči Pele se opet nasmejao i priznao da su najlepše priče iz njegovog detinjstva stvorili novinari, a onda je objasnio da je prava istina o njegovom dolasku u Santos ovakva:

Očev prijatelj Valdemar de Brito bio je trener malog kluba. Njemu se sviđao način moje igre i stalno mi je govorio da će me povesti u Santos. Za sve nas dečake, koji smo jurili za loptom po plažama i ulicama, Santos je bio gotovo nestvaran san, ali Valdemar me zaista poveo jednog kišovitog dana na trening Santosa. Tada sam imao 15 godina.

Gledao sam zadivljeno u igrače Santosa. Nisam verovao svojim očima da sam se našao na istom igralištu gde su Zito, Pepe, Dorval, Vaskonselos i druge zvezde o kojima sam samo slušao. Sećam se kako mi je prijateljski prišao Vaskonselos i rekao: "Kako te zovu? I ja ću te zvati Pele". Ništa nisam osobito pokazao na prvom treningu, ali shvatate da još nisam imao dovoljno snage u 15. godini. Šta sam mogao sa mojih 60 kilograma težine... Trener Lulu mi je posle treninga rekao da moram još dosta da učim, međutim ubrzo me je obradovalo kada je izgovorio sledeće reči: 'Već danas možeš da potpišeš profesionalni ugovor'. I tako se ostvarila moja velika želja. Potpisao sam prvi ugovor sa Santosom, a među uslovima je stajalo da ću dobijati platu 2.000 kruzeirosa i da će mi klub omogućiti dalje školovanje. Tako je sve počelo...

Nije dugo prošlo od prvog susreta sa igračima Santosa a Pele će postati sinonim tog kluba, njegova zvezda.

Ali vratimo se na započeti razgovor u Barseloni...

Bilo je to vreme kada se govorilo o njegovom prelasku u Real Madrid. Pitao sam ga da li će on zaista napustiti Santos i može li Santos bez njega.

Moj ugovor je takav da bih mogao da pređem u Real. Ipak, ugovor je jedno, a publika drugo. Kada su navijači čuli da se može dogoditi da odem iz Santosa, priređene su prave demonstracije. Osim Reala, interesovali su se Juventus i Inter. Da li ću otići? Ne. Fudbal mi je u Santosu dao sve. Od siromašnog dečaka postao sam bogataš. Imam dva automobila, premije.

A kakva je bila nagrada kada ste osvojili prvo prvenstvo sveta?

Dobili smo po jedan automobil, kuću i neke manje stvari. A te manje stvari su bile: namešstaj, televizori i slično.

Rastali smo se u Barseloni kao prijatelji. Pele je sa svojim Santosom i reprezentacijom Brazila obilazio svet, davao golove i dobijao velika priznanja. U sećanju su mi ostale njegove reči da je naučio kako fudbalska igra naizmenično donosi radost i tuge...

Njemu je fudbal doneo malo razočarenja. Pele je verovao u velike pobede i nezaboravne golove. I oni su došli. Kralj je iskusio divni teret slave. O tome mi je pričao Pele prilikom našeg drugog susreta, kada je gostovao u Jugoslaviji i zadobio opšte simpatije. Setio se našeg razgovora u Barseloni i napisao mi posebnu posvetu: "Dragom prijatelju od Pela".

To je odavalo onu toplu ljudsku vrlinu i jednostavnost kakvu imaju samo velikani. Sa svakim je bio takav, jer je već navikao da ga širom sveta uvek okružuju ljudi i da mu se dive. Pričao mi je o nezaboravnim golovima. O onom trenutku kada je na svetskom prvenstvu u Švedskoj 1958. godine postigao jedan od najdražih, protiv Velsa. Bio je to jedini gol utakmice i Brazilci su prošli dalje, jurišali su do titule prvaka.

A u atomskoj navali Brazila 1958. godine nije bilo mesta za budućeg Kralja fudbala. Igrali su: Garinča, Didi, Macola, Vava, Zagalo. Pele je imao sreće. Povređen je Macola i tada je sa klupe na scenu stupio čovek koji će kasnije postati legenda. Među dragim golovima bio je i onaj protiv Francuza u Parizu pre nekoliko godina. Nije se radilo o svetskom prvenstvu, nego jednostavno, Francuzi su želeli po svalku cenu da ga zadrže nepropisnim udarcima. On je tužno čekao nekoliko minuta u svom kaznenom prostoru, primio je loptu od golmana i pošao prema protivničkom golu. Prešao je tako čitavo igralište i postigao gol!

Jedan detalj pred ovu utakmicu pokazuje kolika je njegova ljubav prema fudbalu. Dok su ostali igrači Brazila otišli bezbrižno u šetnju, on se dva sata igrao pred hotelom sa lokalnim dečacima i razmišljao kako je sa takvom malom loptom i on neumorno igrao dok je čekao da mu se ostvari san.

Nudili su mi milion dolara da pređem u tim Amerike iz Meksika. Nisam otišao. Dobio sam mnogo dragih trofeja i nagrada, ali najdraži mi je od svega bio zagrljaj majke Seleste posle osvojenog prvenstva sveta 1958. godine. Brazil je danima slavio povratak svetskih prvaka. Mi smo bili smešteni u vatrogasna kola. Otpozdravljali smo hiljadama ljudi koji su nam klicali...

Inter je davao dva miliona dolara Santosu, a jedan milion Peleu za prelazak. Nije otišao. Možda zbog toga što je jednom i predsednik Brazila rekao da nema govora o njegovom odlasku iz nacionalnih interesa. Postao je ponos Brazila.

Ali taj fudbal osim bogatstva, slave i divnih trenutaka, razdvaja me od porodice, priča dalje Pele. - Često dok putujem svetom setim se svoje dece i zavidim sestrama što ne moraju kao ja da toliko putuju, što žive tihim, porodičnim životom.

Govorili smo o zvezdama svetskog nogometa i Pele je za svakoga imao da kaže nešto posebno. Bobi Čarlton je za njega veliki igrač, snalažljiv, prodoran; Best mu se sviđa zvog brzine i njegovog posebnog stila igre; za Jašina kaže da je najbolji golman koga je ikada video, a za Euzebija uz sve komplimente dodaje i malu tajnu: 'Čim sam ga video, rekao sam da će to biti jedan od najvećih igrača sveta'...

Među najbolje igrače koje sam gledao ubrojao bih Di Stefana, Jašina, Euzebija, Bekenbauera, kaže Pele i onda bira navalu po svom ukusu:

- Garinča, Didi, Puškaš, Euzebio, Džajić! Nažalost, to je nemoguće sastaviti. Svako vreme ima svoje junake...

Dok razgovarate sa Peleom jedno pitanje se neminovno postavlja: šta je to čime ovaj veliki igrač osvaja ljude, osim velemajstorskih poteza na terenu? Njegova skromnost, srdačnost, njegov pristup ljudima. Ta velika zvezda, rekorder po broju postignutih golova... Na jednoj utakmici protiv Botafoga, dao ih je čak osam!

Od 30.000 dolara, koliko Santos dobija za utakmicu, Peleu sleduje trećina, a on odigra i do stotinu utakmica godišnje. Veliki i nedostižni Kralj nogometa tako je zaradio milione. Njegov otac je igrao za 90 kruzeirosa, nije ni sanjao da će sin sa tim čudnim nadimkom jednog lepog dana postati prvi igrač sveta; da će mu Rio sa svim svojim ludostima pripremiti karneval u čast hiljaditog gola postignutog na Marakani, koja je uzvikivala: "Viva Brazil, Viva Pele"!

Tada se Pele sećao trenutka kada je sa 15 godina debitovao u Santosu i kada su mu govorili: 'Imaćeš 2.000 kruzeirosa mesečno. Time ćeš moći da kupiš sladoleda koliko hoćeš'.

Prijatelji su mi govorili na stadionima Južne Amerike: Pele je legenda, Pele je jedinstven. On nije samo najbolji od svih igrača u istoriji, on je mezimac čitavog kontinenta. Santos je velika luka odakle brodovima kafa odlazi u svet. Santos, Velide Vapington Mis Hegras. To je ulica u kojoj stanuje kralj najlepšeg kraljevstva, fudbalskog, u broju 556. To je avenija bez kraja, duga, široka i blještava. Možda će se jednog dana zvati Avenija Edsona Arentesa do Nasimenta i opet će imati dugo ime. Na desetom spratu velike zgrade žive Pele, njegova supruga Rozmeri, kćerka Keli Kristina i sin Edson. Sin je dobio ime po ocu, četiri godine je mlađi od kćerke. Možda će i on poći stopama oca i dede...

Reč-dve o privatnom životu? Nije problem. Pele mi priča kako nije želeo veliku svadbu:

Da je sve bilo javno ne bi nam bio dovoljan ni najveći stadion Brazila. Odlučili smo da venčanje bude tiho, jednog ponedeljka u vreme karnevala. Tada su svi ljudi na ulicama, svi se raduju. U mojoj kući bilo je desetak prijatelja i sveštenik koji nas je venčao. Obećao sam supruzi da ćemo na svadbeno putovanje ići u Evropu i odmah smo otišli.

S porodicom je došao i taj osećaj da mu je svega dosta...

Želeo sam na vreme da se oprostim od reprezentacije da bi ostalo vremena da se nađe dostojna zamena za mene. Verujem da će Brazil u Nemačkoj 1974, na Svetskom prvenstvu, slaviti svoju četvrtu krunu.

- Ljudi govore da sam u afektu doneo odluku da napustim fudbal. Ali ne. To sam odlučio kad sam osnovao porodicu. Jednoga dana se moralo prestati. Ne može se čitav život šutirati lopta. Mnogi prestaju da igraju i onda postaju treneri. To mene nije privlačilo. Umesto toga prihvatio sam ponudu jedne brazilske banke da postanem njihov direktor za reklame. Prihvatio sam i pozive da snimam gramofonske ploče, filmove... Dok sam snimao film, pravio sam poređenja sa fudbalom. Divno je biti na stadionu, gde hiljade ljudi aplaudira, gde ih osećate, čujete. Ali ako tamo pogrešite, to se više ne može ispraviti. U filmu je drugačije.

A taj oproštaj na Marakani protiv Jugoslavije?

- Tada sam skinuo majicu, držao je u ruci i trčao oko igrališta koje mi je donelo toliko radosti. Ljudi su mahali maramicama i plakali, izgledalo je kao da se na železničkoj stanici opraštaju sa čovekom koji odlazi. Sve je bilo tako dirljivo, nemoguće odoleti suzama. Učinilo mi se u tom trenu da je lakše bilo doći nego otići. Da, još sam mogao da igram. I govorili su mi: igraj još, potreban si nam! Ali isto tako znao sam da je bolje da odem u času kad me cene i vole, na vrhuncu slave, nego da mi kažu: vreme ti je da se povučeš, s tobom je gotovo.

Predsednik Brazila lično je tražio od Pelea da ostane u reprezentaciji. Odbio je. Ostao čvrsto pri odluci da se penzioniše u 30. godini.

- Život na fudbalskim terenima donosio mi je uglavnom radost. Samo ponekad tugu. Najteže mi je bilo na Svetskom prvenstvu u Čileu kada sam se povredio protiv Čehoslovačke...

Najviše se radovao, kaže, kada je njegov Brazil po treći put uzeo svetsku titulu, u Meksiku 1970. Bila je to i Peleova treća titula.

- Da, imao sam veliko poverenje u tu ekipu. Ona nije bila bolja od one iz 1958, međutim lakše se prilagođavala zahtevima modernog fudbala.

Tako govori igrač kome je fudbal ostao uvek igra njegovog života. On voli i brazilsku narodnu muziku, voli i brazilskog pisca Žorža Amada, voli da čita njegove knjige, voli da gleda na teniskom terenu Brazilku Mariju Bueno, a u bokserskom ringu Kasijusa Kleja. Voli filmske zvezde Romi Šnajder i Alena Delona, ali naravno, najviše od svega voli tu zagonetnu čarobnu igru zelenih stadiona, igru koja mu je donela slavu i bogatstvo.

"Sa velikanima fudbala”

Dimitrije Bjelica, 1974.


tagovi

Pele

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara