Geneza argentinskog fudbala (V deo): Clásico del Río de la Plata

Svet se oprostio od druge decenije 20. veka koja je osim zastrašujuće hladnoće brojeva ostavila važnu lekciju. Lekciju, koju nažalost, nećemo naučiti. Prvi svetski rat je završen, deset miliona mrtvih, dvadeset jedan milion ranjenih i sedam miliona nestalih bila je računica koliko tragična toliko i neverovatna za pomisliti da će se godinama kasnije vratiti sa besom krvi i vatre kako bi pokrenula Drugi svet rat.

Argentina, u međuvremenu, ulazi u 1920. godinu na čelu sa predsednikom Hipolitom Urigojenom i sa populacijom nešto većom od 8.400.000 stanovnika, od kojih preko 1.400.000 živi u glavnom gradu savezne države i konzumira po osobi i godišnje u proseku 75 kilograma mesa. To je bitna činjenica, jer Gaučosi postaju jedna od vodećih zemalja sveta po izvozu govedine i goveđeg mesa.

U fudbalskom svetu, kao rezultat podele napravljene 1919. godine, Boka Juniors nastavlja sa svojim nastupima Argentinskom fudbalskom savezu (AFF), dok sa druge strane River Plejt učestvuje u Amaterskoj fudbalskoj asocijaciji (AAF), gde je posle 34 odigrane utakmice osvojio 56 poena, te bio ispred Rasinga sa dva boda, što ga je dovelo do prve titule u istoriji. Možda i najvažnija figura novopečenih Milionera bio je golman Karlos Izola, sa nadimkom "Čovek od gume" dobijen zbog svoje izuzetne agilnosti. Tim su između ostalih činili i par bekova Hasinto Hidise i Mudito Čoperena, vezista Nikolas Rofrano koji se pojavljuje kao najkreativniji igrač ekipe i centarfor Kandido Garsija, koji je bio toliko zastrašujućeg skoka u vazduhu da su ga prozvali „Zlatna glava“, jer je svaki put u suparničkom golmanskom prostoru bio glavna pretnja.

Sa druge strane, Boka je dominirala u paralelenom šampionatu sa svojim izvanrednim igračima, kako u odbani tako i u napadu. Jedna od glavnih figura tima, bio je tada nadaleko poznati golman Ameriko Tesorijere, mršav, uglastog lica, uvek obučen u svoj sivi džemper sa stalno zasučenim rukavima, čija je najveća vrlina bila pozicioniranje. Jedan od članova ekipe bio je i Pedro Bleo Žurnal, igrač na poziciji desnog krila kojeg je kao dete usvojila porodica Kalomino, zbog koje je u istoriji argentinskog fudbala zapamćen kao Pedro Kalomino.

Buenos Ajres nastavlja da prima imigrante iz Evrope i njegova nova konfiguracija kosmopolitskog grada ga predstavlja kao zaista atraktivnu prestonicu za život. Tačno 30. maja 1919. godine, rođen je najpopularniji argentinski sportski časopis “El Grafico”, a 26. jula iste godine pojavila se prva fudbalska naslovnica posvećena Ameriku Tesorijeru golmanu Boke Juniors, ali ovoga puta u odorama argentinske reprezentacije na meču protiv Urugvaja. Naredne godine, otvorena je buduća velika scena kreolskog fudbala u Buenos Ajresu, danas mistični stadion San Lorenca, započet sa izgradnjom 1916. završen 1920. godine. Istorijski i odavno nestali Gasometro, izdizao se na aveniji La Plata.

Geneza argentinskog fudbala (I deo): Ti ludi Englezi

Geneza argentinskog fudbala (II deo): Nastanak klubova, uticaj železnice, prvi šampioni i početak Alumni ere

Ali, u oktobru 1921. godine teren Barakasa bio je centar fudbalski događanja, a Argentina je organizovala novo izdanje prvenstva Južne Amerike. Zemlja gaučosa je u to vreme doživljavala jaka politička previranja, državom je upravljao Hipolito Irigojen, ali ništa nije umanjilo rast popularnosti fudbala. Publika je prepunila stadion Barakasa na utakmici između Argentine i Urugvaja, a legendarno zdanje vibriralo je kao nikada pre kada je Hulio Libonati postigao gol za pobedu. Libonati je bio zvezda tima, igrač Njuela, gde je bio šampion u svim kategorijama, postigao je po gol u sve tri utakmice na prvenstvu, a publika ga je nosila od terena do Obeliska na trgu Majo, gde je do danas ostala tradicija da se navijači okupljaju i proslavljaju uspehe svoje reprezentacije. Između ostalog, Libonati je imao je čast da bude prvi Argentinac koga je angažovao neki italijanski klub, u ovom slučaju bio je to Torino.

Iste 1921. godine, Rasing je ponovo osvojio šampionat Amaterske asocijacije, dok je Urakan pobedio u fudbalskom savezu, tako donoseći prvu titulu u svom komšiluku Parke Patrisiosa. Klub iz Aveljanede se etablirao pobedivši u 30 od 38 utakmica, remizirajući šest i izgubivši samo dva puta, uz 66 postignutih i samo 15 primljenih golova. River je završio drugi sa dvanaest bodova zaostatka, a Independijente treći. La Akademija u svom sastavu imala je nekoliko figura koje su već blistale u prethodnoj deceniji kao legendarni napadač Alberto Ohako, snažni centralni vezista Fransisko Olazar, defanzivac Armando Rejes i golman Markos Kroče.

Godina 1922. označava debi još jedne velike budućnosti i šampiona koja će ući u istoriju. Independijente, do tada jedino poznat kao Rasingov sused u Aveljanedi, afirmirao se u Savezu amatera osvojivši 65 poena u 40 utakmica, sa 30 pobeda, pet remija i pet poraza, uz 89 postignutih golova. Drugoplasirani, opet je bio River sa četiri boda zaostatka. Iza njih se pojavljuju San Lorenco, Rasing i Platense.

Treće mesto postignuto 1922. godine bilo je samo uvod u prvenstvo koje je osvojeno godinu dana kasnije i ponovljeno 1924. godine, kada se San Lorenco uzdiže na fudbalskoj mapi Ajresa. Njihov legendarni “napadački front”, činili su Karikaberi, Lindolfo Akosta, Huan Maglio, Velente i Delor, protkan žestinom čuvenog Luisa Montija. Titulu iz 1923. postižu sa 35 poena u 20 utakmica, što predstavlja zaista spektakularnu stopu efikasnosti od 15 pobeda i pet nerešenih, bez i jednog poraza. Prate ih Independijente i River sa 31, a zatim Rasing sa 29 osvojenih bodova. Sa današnjeg aspekta, decenije dvadesetih godina prošlog veka, bila je ključna za pojam koji će se izroditi dekadu kasnije, poznatu kao “Los cinco grandes” iliti Velika petorka argentinskog fudbala. Svih pet velikana do 1923. godine, bar jednom su podizali pehar namenjen šampionu države, baz obzira kom savezu je klub u datom momenutu pripadao.

Argentina je 1922. godine sa titulom poslednjeg šampiona kontinenta stiže na prvenstvo Južne Amerike koji se tada održavao u Brazilu. Gaučosi nisu uspeli da ponove uspeh iz prethodnog izdanja, šta više, imali su veoma loš plasman završivši kao četvrti od pet učesnika, dok je zemlja domaćina, po prvi put ponela fudbalsku titulu Zelenog kontinenta. Godinu dana kasnije, Montevideo je bio mesto novog izdanja Kopa Amerike u kojem je zemlja domaćin još jednom osvaja titulu, dok su Gaučosi završili na drugom mestu. Te godine Argentinu je pokrenuo još jedan sport. U boks meču održanom 14. septembra 1923. Luis Anhel Firpo savladao je svetskog šampiona Džeka Dempsija. Borba se odigrala u Njujorku i zemlja je zastala u iščekivanju vesti o ishodu.

Dok je fudbal povećavao svoju popularnost u Argentini, prvo finale engleskog FA kupa odigralo se na nedavno inaugurisanom Vembliju. Bilo je to aprila 1923. godine i zvanično je na tribinama stadiona bilo 126.074 gledalaca, a po pojedinim izveštajima i nezvanično blizu 150.000 posmatrača. Pre početka utakmice, radari su morali da sklanjaju publiku koja je stajala duž bočnih i krajnjih linija polja za igru, čineći ljudski kordon. Bio je to meč u kojem je Bolton Vonderers pobedio Vest Hem Junajted sa 2:0. Iste godine, 25. maja uz prisustvo engleskog kralja Džordža V, River Plejt je otvorio svoj novi stadion u aristokratskoj oblasti Palerma. Bio je to fundamentalni korak za klub rođen u La Boki, koji je do tada imao svoj teren pored reke Riačuelo, u bloku koji su omeđivali Brandsen, Kaboto, Pinson i Pedro de Mendosa u neposrednoj blizini stadiona, kasnije će se ispostaviti, njihovog najvećeg rivala Boke Juniors.

Godine 1924. na predlog Škotske fudbalske asocijacije, usvojeno je pravilo izvođenja udarca iz ugla, koji je morao jednim potezom da se realizuje, a igrač nije mogao ponovo da dodirne loptu dok to ne uradi drugi igrač, dok je direktan gol iz ugla postao validan. Vest o ovoj regulatornoj inovaciji stigla je u Rio de la Platu poslednjih dana septembra 1924. godine i jedan od retkih koji su za nju znali bio je urugvajski sudija Rikardo Valarino. Te nedelje arbitar je krenuo za Buenos Ajres gde je imao zadatak da sprovodi pravdu na međunarodnoj utakmici između Argentinaca i Urugvajaca, doskorašnjih olimpijskih šampiona.

Očekivanja argentinaca protiv urugvajskih olimpijaca bila su toliko velika da je javnost bukvalno upala na teren, utakmica nije mogla da se održi i odložena je za četiri dana kasnije. Dana 2. oktobra 1924. godine, da bi sprečili moguće upade na teren, organizatori meča postavili su žičanu ogradu koja je okružila polje za igru. Činjenica da se tog popodneva igra protiv šampiona sa Olimpijskih igrara, odredila je da će se od tada ova linija razdvajanja zvati Olimpijska ograda. Prvi gol na utakmici označava istorijski događaj, postigao ga je Čezareo Onzari, levo krilo Urakana i to na kakav način. Lopta je poslata iz ugla sa leve strane i dok se približavala bližoj stativi, jedan od argentinskih igrača zasmetao je pri intervenciji golmanu Mazaliju, a lopta je tom prilikom direktno završila u mreži urugvajaca. Jedan od retkih prisutnih na stadionu Barakasa koji poznaje nove propise bio je sudija Valarino, koji dosuđuje gol usred opšteg iznenađenja. Igrač Boke, Domingo Taraskoni postigao je pobedonosni gol za 2:1, pošto su Urugvajci u međuvremenu izjednačili.

Domingo Taraskoni (©Wikipedia)

U dalekim počecima fudbal je bio burna borba između dvadesetoro ljudi koji su zajedno trčali za loptom, a ona dvojica čudno odevenih između dve prečage bili su golmani. Da bi se sprečilo da se igra ograničena na koncept lopti upućenih slobodnim igračima napred, a koji bi mogli da iskoriste svoju poziciju da završe akciju golom, stvoreno je pravilo ofsajda. Pravilo u fudbalu koje određuje da igrač ekipe koja napada, u trenutku kada mu se upućuje lopta od njegovog saigrača, mora biti u liniji ili iza najmanje dva protivnička igrača, u tadašnjim pravilima najmanje tri protivnička igrača, od kojih je jedan najčešće protivnički golman.

U svakom slučaju, igra je postajala sve teža za napadače, jer su odbrambeni igrači pribegli taktici da ih ostave u ofsajdu jednostavnim načinom izlaska jednog od svojih defanzivaca. Godine 1925, na predlog Škotske fudbalske asocijacije, Međunarodni odbor je primenio reformu koja je bila predodređena da smanji broj protivnika neophodnih da napadač ne bude u ofsajd poziciji sa tri na dva. Pravilo ofsajda revolucioniše taktiku, a efekat novog pravila u Engleskoj bio je spektakularan i neposredan. U prvenstvu Lige 1924/1925 postignuto je 1.192 gola. Na sledećem turniru, ta cifra je porasla na 1.703 postignuta gola. Kao anegdotska činjenica, prvog dana kada je primenjeno izmenjeno pravilo, Aston Vila je pobedila Barnli sa 10:0.

Za to vreme u Argentini, Bokina turneja po Evropi 1925. godine, dala je Hurakanu šansu da osvoji titulu Argentinskog saveza. Iste godine Rasing je postao neporaženi šampion u drugom savezu, Amaterskom. Svoju poslednju amatersku titulu za kraj neverovatnog ciklusa, slavna La Akademija postiže sjajnom kampanjom u kojoj su osvojili 39 bodova u 24 utakmice uz 15 pobeda i devet remija. Njegovom timu se svi dive i osim što hvale golmana Markosa Kročea, ističe se napadački tandem koji blista sa dva kvalitetna člana Pedrom Očoom i Nataliom Perinetijem. Te 1925. prvenstvo Južne Amerike ponovo se igra u Buenos Ajresu u kome učestvuju samo tri reprezentacije. Argentina osvaja turnir sa sedam bodova, a prati je Brazil sa pet i Paragvaj bez osvojenih bodova.

Iako je zbližavanje dva posvađana saveza počelo 1925. godine, oni su se ujedinili tek na kraju sezone 1926. Te godine Boka je dobila turnir Argentinskog saveza, a Independijente se etablirao na turniru koji je organizovalo Amaterska fudbalska asocijacija. Dvojica pobednika, Boka i Independijente, suočila su se na Gasometrau kako bi proslavili ujedinjenje dva saveza, ali prvobitan meč nije uspeo da se realizuje jer je javnost preplavila tribine i izašla na teren. Utakmica se odigrala sutradan i završena je nerešenim ishodom bez postignutih golova.

U oktobru 1926 godine, Santjagu de Čileu igralo se prvenstvo Južne Amerike. Urugvaj je ponovo postao šampion, a Argentina je zauzela drugu poziciju. Ali osveta Gaučosa nije dugo čekala. Ujedinjeni, sastavljen od najboljih fudbalera iz dva saveza, argentinski fudbal blista na kontinentalnom turniru u Peruu 1927. Reprezentacija osvaja titulu neporažena pošto je postigla sedam golova protiv Bolivije, tri protiv Urugvaja i pet protiv Perua. Po povratku, masa navijača se okupila na železničkoj stanici Retiro, odakle su zajedno sa igračima otišli na trg Majo da proslave novu titulu.

San Lorenco je bio prvi fudbalski šampion u okviru potpuno novog ujedinjenog argentinskog amaterskog saveza. Napad čuvenih Gavranova postigao je 84 gola naspram 26 primljenih, što je elokventan pokazatelj njegove efikasnosti. Boka je završila kao druga sa samo bodom zaostatka, a iza njih su bile dve, tada skromne institucije u usponu Lanus i Fero Karil Oeste. Dve kontrastne figure isticale su se u odbrani šampiona, desni bek Pedro Omar, trezven i samouveren, obličje sportskog viteštva, i centarhalf Luis Monti, prozvan „Dvokrilni ormar“ zbog svoje impozantne fizičke građe. U ofanzivi su se isticali desno krilo Pedro Karikaberi i centarfor Huan Maglio, sin istoimenog bandoneonista, kompozitora i reditelja, zvanog „Pačo“, autora čuvenog tanga „Sabado ingles“.

Luis Monti (©Wikipedia)

Na ovom prvom prvenstvu koje okuplja ekipe iz dva saveza učestvuje čak 34 kluba. Kompletan spisak, po redosledu plasmana na konačnoj tabeli: San Lorenco, Boka, Lanus, Fero Karil Oeste, Urakan, Independijente, Estudijantes de La Plata, Barakas, Palermo, Rasing, River Plejt, Kilmes, Argentinos de Kilmes, Platense, San Fernando, Čakarita Juniors, Argentinos Juniors, Sportivo Buenos Aires, Baracas Sentral, Banfield, Almagro, Taljeres de Remedios de Escalada, Liberal Argentinas, Velez Sarsfild, Himnasija La Plata, Argentinos Sur, Estudiantil Portenjo, Hikers, Atlanta, Tigre, Defenders de Belgrano, San Isidro, Estudijantes iz Buenos Ajresa i Porteno.

Uz Portenjo, potonji, iz šampionata su već naredne sezone nestajali klubovi poput Sportivo Palerma, San Fernanda, Sportivo Buenos Ajresa, Liberal Argentina, Argentinos del Suda, Estudijantil Portenja i San Isidra. Svi su oni, u nekom trenutku, bili deo ove bogate istorije, a pojedini od navedenih i danas postoje, ali u nekim drugim sportovima poput kriketa, ragbija ili hokeja na travi.

U to vreme je rođen zvučni bioskop. U Ajresu premijerno se prikazuje film "El Cantor del Jazz" sa Alom Džonsonom, u produkciji Varner Bros.

U sezoni 1928. titulu šampiona osvojio je Urakan, susedski rival San Lorenca. Posle uzbudljive borbe, Patrisijevi ljudi zabeležili su 58 poena u 35 nastupa, jedan više od Boke Juniors. Treći, sa jednako vrednom kampanjom bio je Estudijantes de La Plata sa 53, a Independijente četvrti sa 52 boda. Šampion je slavio u 28 utakmica, sa dva remija i samo pet poraza. Njegova izuzetnu napadačku liniju činili su Loizo, Prato, Stabile, Čiesa i Onzari sa 73 postignuta gola. U odbrani blista Bartoluči, a društvo mu pravi još jedan dobar igrač, Flako Federici. Iste godine rođen je još jedan veoma važan stadion, Libertadores de Amerika. Independijente je imao taj luksuz da ga izgradi potpuno od betona, sa procenjenim kapacitetom od 100.000 ljudi, nešto zaista neverovatno za to vreme. Deceniju će to biti najveća pozornica u Argentini i jedna od najvećih u Južnoj Americi.

Te 1928. godine održane su Olimpijske igre u Amsterdamu. Argentinska fudbalska reprezentacija prisustvuje ovom turniru sa maksimumom svog tadašnjeg potencijala. Većina igrača je istao kao godinu dana ranije u Limi kada su osvojili prvenstvo Južne Amerike, a kojima je ovog puta priključen i Roberto Čero, nova zvezda Boke Juniorsa, koji će zameniti nikog drugog do Manuela Seoanea legendarnog napadača Juventusa. U preliminarnim rundama dve južnoameričke ekipe bile su neprikosnovene. Argentina je savladala Sjedinjene Američke Države sa 11:2, a zatim i Belgiju sa 6:3, dok je Urugvaj tukao domaćina Holandiju sa 2:0, a potom i Nemačku sa 4:1. U polufinalu Gaučosi su ubedljivo savladali Egipat rezultatom 6:0, dok je Urugvaj imao teži zadatak, ali je uspeo da eliminiše Italiju 3:2.

Geneza argentinskog fudbala (III deo): Rađanje velikana

Geneza argentinskog fudbala (IV deo): Podele, opklada na konja i La Akademijin fudbaler-ubica

Prvo finale završava se nerešeno 1:1. Tri dana kasnije, 13. juna, održalo se drugo finale. Pun stadion aplaudira demonstraciji fudbalske nadmoći južnoamerikanaca. Argentina je početku dominirala, ali se iznova i iznova sukobljava sa odličnim golmanom Mazalijem. Napad Gaučosa činil su Perineti, Taraskone, Manuel "Nolo" Fereira, Roberto Čero i Mumo Orsi. Ipak, gol za vođstvo argentinaca postiže centralni bek Luis Monti. Ipak, Urugvaj je na kraju došao do preokreta golovima Hektora Skaronea i Roberta Figeroe. Treba naglasiti i to da se tada osvajač Olimpijskih igara u fudbalskoj discipline, smatrao prvakom sveta.

Najvažnija stvar u vezi naredne 1929. godine na međunarodnom nivou jeste nova argentinska osveta na prvenstvu Južne Amerike koje se održava u Buenos Ajresu. Kampanja je bila idealna sa tri odigrane utakmice i sve tri dobijene. Peru, Paragvaj i Urugvaj su deklasirani od ekipe koja je postigla devet, a primila samo jedan gol. Međunarodna aktivnost prekinula je prvenstvo te godine, a savez za vreme trajanja kontinentalnog prvenstva odlučuje da održi pripremni turnir, koji je najviše doprineo uigravanju ekipe Himnasije iz La Plata, koja je po nastavku prvenstva završila kao pobednik, prvi i do danas jedini put u svojoj istoriji. Krajem 1929. godine, varncie ponovnog raskola sve češće su izbijale u sukobima između klubova koji su težili ka usvajanju profesionalizma i onih koji su želeli da fudbal ostane isključivo na amaterskom nivou.

Za narednu 1930. godinu, FIFA je najavila revoluciju u do tada poznatom sevtu fudbala. Oragnizovaće se prvo prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu. Destinacija, Montevideo! Argentina je imala svoju neporaženu seriju, savladavši Francusku sa 1:0, Meksiko 6:3 i Čile 3:1. Ovi rezultati katapultiraju Gaučose u polufinale, gde su se suočili sa Sjedinjenim Američkim Državama koje su pobedili rezultatom 6:1. Giljermo Stabile, tadašnji najbolji strelac šampionata sa 8 golova, postigao je tri na tom meču. Sa druge strane, Urugvaj je pobedio u svojoj grupi i savladao Jugoslaviju u drugom polufinalu rezultatom 6:1 i ponovo će se večiti rivali iz Rio de la Plate suočiti i odigrati još jedan nezaboravan meč, po čijem će završetku ovo reprezentativno rivalstvo dobiti I zvaničan naziv Clásico del Río de la Plata.

Potpuno novi stadion Sentenario proključao je kada je 30. jula belgijski sudija Langenus, u neobičnoj odeći koja uključuje kačket i pantalone za golf, označio početak borbe. U Buenos Ajresu se javnost okuplja ispred redakcije “El Grafika” kako bi preko zvučnika slušala prenos iz Montevidea. Golovima Karlosa Peukelea i Giljerma Stabilea, Gaučosi sun a odmor otišli ​​sa prednošću od 1:2, ali je u drugom poluvremenu pritisak domaćina postao nepodnošljiv i Urugvaj je pobedio sa 4:2. Tako je fudbalska planeta dobila je svog prvog vladara!

(Piše: Đorđe RADONJIĆ)