Intervju zbog kojeg ćete zavoleti Đija Simeonea: Drugi su igrali jer su bili gladni, ja sam se zbog fudbala tetovirao sa 13

Stereotipi se lepe za sve, posebno za fudbalere, a šta tek reći za fudbalere koji su sinovi slavnih fudbalera. Međutim, Đovani Simeone je sasvim drugačiji tip čoveka. Jeste fudbaler i jeste sin još čuvenijeg Dijega Simeonea. Ali je sasvim svoj, potpuno drugačiji od drugih, ne toliko na terenu, koliko van njega. Pa tako u opširnom intervjuu za Gardijan napadač Kaljarija otkriva da se zanima i za astrologiju, arhitekturu, istoriju, medijaciju i još mnogo toga.

Za fudbal ipak najviše, pa tako otkriva...

“Bilo mi je 13 godina kad sam se prvi put istetovirao. Toliko sam voleo Ligu šampiona da sam sa 13 istetovirao njen logo. Otac nije želeo. Majka je pitala: ’Zašto?’. Rekao sam: ’Zato što ću jednog dana da je igram i kad mudem dao prvi gol...“, priča Simeone dok zavrće rukav...

“... Onda ću da poljubim tu tetovažu. Imao sam 13 godina i samo sam mislio: Evropa, Evropa, Evropa“.

Tada je inače Simeone junior, iako je rođen u Madridu, a kasnije živeo i u Italiji, već bio u omladinskom pogonu River Plejta u Buenos Ajresu. I nije uvek bilo lako.

“Drugačiji je socijalni kontekst. U omladinskoj školi Rivera bilo je deca koja zaista nisu imala dovoljno da jedu. Velika razlika. Pokušao sam da pokažem da sam samo još jedno dete koje samo pokušava da uspe, ali je bilo teško. Isprva me nisu prihvatili. Govorili bi: ’Zašto igraš fudbal kad imaš plata (novac, prim.aut)? Mnogo njih je igralo samo zbog novca, to je bio izlaz za njihove porodice. Meni je fudbal bio samo strast. I njima je, ali imali su i porodice, menadžere, ljudi koji su ih savetovali.... Samo: plata, plata i plata. Neki su zaista poverovali da su tu samo zbog novca, pa bi završili čim bi stigli do prve lige. Samo o parama slušaju. Ja taj pritisak nisam imao“.

Naravno, otac mu je bio uzor, pa je želeo da bude vezista, ali ga je baš Čolo nagovorio da bude napadač, jer je imao jak šut. Divio se i drugima, Radamelu Falkau posebno, ali trudi se da bude svoj. Možda nikad neće biti kalibar oca, ali u dresu Đenove, Fjorentina i Kaljarija već je prebacio brojku od 50 golova u Seriji A. Međutim, nije mu samo fudbal u glavi.

“Studirao sam za fitnes trenera, ali volim i druge stvari. Volim da studiram zvezde, volim istoriju, da čitam, gledam dokumentarce, volim biografije, psihologiju, da pecam, šetam, meditiram... Pitate se da li imaš još fudbalera koji vole da meditiraju? Iskreno, ne, ne mogu da se setim nijednog. Ali kad im bude teško neki saigrači me okrenu i pitaju kako da meditiraju. Ja to radim samo da bih se osećao dobro“.

A najbolje se oseća kada živi. I taj fudbal i sve drugo.

“Fudbal brzo prolazi. Ne fudbal, život. Imaš 24 časa na dan i oni ti iskliznu i pre no što shvatiš. Uhvatiš se za telefon i ode pola sata, zamisli tek kako je kad prestaneš da igraš... Zato mi se sada dešava da ostanem na terenu i onda mi priđe ekonom i kaže: ’Zar ne ideš?’. Ne, pusti me još malo, zabavno mi je. Ovo je ono što sam uvek želeo. Tamo sam gde sam uvek želeo da budem. Imam još samo 10 godina pred sobom, onda ti je 35 i kraj. Pusti me da uživam“, kaže Simeone.