Vošin Stokholmski sindrom

Ili ih niko neće, ili oni ne žele da idu. Treća opcija ne postoji, ne može da postoji nakon onoga što iz nedelje u nedelju gledamo na mečevima Stare dame. Biće da je pomalo od oba, jer su priče o astronomskim ponudama iz Rusije, sa Kipra i iz Izraela sada već u domenu onih o tituli u prvom mandatu aktuelne uprave. Jer, ko bi držao igrače sa godišnjom platom od preko 300.000 evra u ekipi ako iz utakmice u utakmicu ne isporučuju ono što se od njih očekuje, a pritom na stolu imaju milionske ponude iz inostranstva? Ili da postavimo stvari drugačije: koji bi igrač ostao u klubu u čijem dresu iz meča u meč izgleda vidno zasićeno, za duplo manju platu, ako mu preko granice nude basnoslovne uslove?

Ko tu koga drži u talačkoj poziciji i ko pati od takozvanog „Stokholmskog sindroma“ – stanja svesti koje su švedski psiholozi sedamdesetih godina prošlog veka opisali nakon čuvenog slučaja pljačke banke u Stokholmu, kada su taoci razvili empatiju i privrženost prema svojim otmičarima?

Možda je nekome ova terminologija pregruba, ali činjenica je da pojedinci u ovom timu Lala svojim prezimenom na leđima, ugovorima ili ciframa za koje su dovedeni na neki način koče ekipu da napreduje, pa i šefa struke da implementira svoj sistem. Na njegove zahteve pojedini igrači su se evidentno oglušili, jer je Marko Savić kritikovao pristup tima već drugu utakmicu zaredom. A startnih 11 se ne menjaju, dok čelnici uveliko štancaju nove ugovore.

Međutim, deo kolača za ovakvu situaciju mora da pripadne i 42-godišnjem strategu, jer kada se torta sekla pre nešto manje od mesec dana za pregovaračkim stolom, Savić je morao da predoči Dragoljubu Zbiljiću i njegovim savetnicima da će biti potrebni određeni „veći rezovi“ kako bi ova ideja o dugoročnom projektu, sa modernim pristupom fudbalu, mogla da funkcioniše.

Ne znamo kako su tekli ti razgovori, ali po onome što smo videli od dolaska doskorašnjeg pomoćnika Slaviše Jokanovića na Karađorđe, niti su svi fudbaleri Stare dame voljni da se u potpunosti privrže idejama novog šefa struke – neki nisu ni sposobni za to, jer su prosto igrači drugačijeg sistema – niti je Savić spreman da se prilagodi ekipi koju ima, a ustručava se iz kola u kolo da napravi određene rezove. I onda je rezultat ovaj koji smo sinoć videli u Novom Pazaru, gde, uz svo poštovanje domaćinu koji je pristupio sa više želje i agresivnosti, Vojvodina gubi meč koji ne bi smela ukoliko želi da ponovi prošlosezonski uspeh.

Na sreću novog stručnog štaba, igrača, uprave i svih ostalih u klubu, još je rani deo sezone i šteta može da se sanira. Nije završen ni letnji prelazni rok, do kraja kojeg bi Lale morale više da se pozabave izlaznim nego ulaznim transferima, jer ovo što smo videli do sada – ne obećava.

Kako je jednom prilikom tokom svog mandata na Malom Kalemegdanu košarkaški trener Duško Ivanović rekao: „Crvena zvezda nije socijalna ustanova“. E pa, nije ni Vojvodina, bar ne bi trebalo da bude stanica na kojoj prevaziđeni i zasićeni igrači dolaze u potrazi za novim ugovorima, bez dovoljno goriva u rezervoaru da pruže ono što se od njih očekuje na terenu. Novi strateg Novosađana je pričao skoro koliko voli da gleda košarku, konkretno Evroligu, evo mu i reference iz iste.

Nije u idealnoj poziciji ni on, ni njegovi pomoćnici, niti će uprava, niti će svlačionica neke rezove prihvatiti blagonaklono, ali njemu teče ugovor koji je potpisao do kraja aktuelne sezone, a igra u ova četiri meča otkako je došao nije ništa bolja od one koju je Voša prikazivala pod Miroslavom Tanjgom.

Naprotiv. Istina, potrebno je vreme, ali su potrebni i igrači drugačijeg profila, ili barem gladni, željni dokazivanja i voljni da se adaptiraju na postavljene zahteve. Neki takvi u Vojvodini greju klupu nauštrb skupljih, renomiranijih, ali ne nužno i boljih fudbalera, barem ne za ovaj sistem koji Savić pokušava da implementira.

U redu je potrošiti bezmalo 5.000.000 evra na letnjoj pijaci, u redu je zameniti trenera sa ograničenom fudbalskom vizijom onim koji je svakako poseduje i ne odstupa od nje. Ali nije u redu ne dati mu odrešene ruke. Nije u redu da ugovori i plate diktiraju startnih 11 na terenu, a pogotovo nije u redu da pojedinci drže klub u talačkoj poziciji i da još za to budu nagrađivani.