Životne lekcije Andreja Barne: Prezir prema lenjosti, jači i od tumora

U svetu vrhunskog sprinta, trka na 50 metara traje tek jedan jedini, duboki udah. Ali za Andreja Barnu, tih 21,37 sekundi u pariskom finalu i srebrna medalja oko vrata na nedeljnom Evropskom prvenstvu, predstavljaju čitav jedan život sabijen u trenutak. Put od dečaka iz Subotice do heroja nacije bio je sve samo ne lak, ispleten od teških dijagnoza, sumnji, ali i nepokolebljive vere u rad.

Još 2015. godine Barna je privukao pažnju svetske plivačke javnosti izborivši finale na prvim Evropskim igrama. Veliki iskorak napravio je odlaskom u Sjedinjene Američke Države, gde je na Univerzitetu Lujvil (poznat po vanserijskom košarkaškom programu) stasao u plivačku silu, osvojivši četiri titule ACC konferencije i čak 17 All-American priznanja. Prva velika seniorska kruna stigla je 2018. na Mediteranskim igrama u Taragoni, kada je sa Velimirom Stjepanovićem, Urošem Nikolićem i Ivanom Lenđerom u štafeti 4x100 slobodno uzeo zlato vremenom 3:15,76.

A onda, u trenutku kada je karijera trebalo da doživi vrhunac, stigao je najteži udarac. Tokom 2019. godine, na rutinskom pregledu pred Svetsko prvenstvo, dijagnostikovan mu je tumor bubrega. Barna u prvi mah vest nije ozbiljno shvatio zbog priprema, ali su dodatna ispitivanja u SAD potvrdila reč od koje svima staje dah. Na sreću, stanje nije zahtevalo hemioterapiju, a Univerzitet Lujvil organizovao je operaciju uz najsavremeniju robotsku asistenciju.
"Nisam znao da li ću moći da plivam ponovo, bilo je mnogo stvari koje sam morao sam da otkrijem. Hvala Bogu, sve je prošlo sjajno. Uspeo sam da ustanem na noge i da se vratim u bazen već nakon mesec ili dva", prisetio se Barna tog perioda koji bi mnoge slomio. Njegov oporavak trajao je svega mesec dana uz male rezove, bez poteškoća, vođen samo mislima o povratku. Za tu nadljudsku istrajnost, Lujvil mu je 2020. dodelio specijalno priznanje za povratak na stazu.

© AFP

I već na Olimpijskim igrama u Tokiju 2021. doneo je ponos Srbiji. U trci na 100 metara slobodno stigao je do polufinala i postavio državni rekord od 47,94 sekunde, dok su ga stotinke delile od finala i devetog mesta, uz nastup u štafeti 4x100 metara. Upravo te 2021. prvi put je pomislio da odustane kada se zaposlio, ali je našao način da spoji nespojivo. Eksplozija je usledila pred domaćom publikom na Evropskom prvenstvu u Beogradu 2024. godine: osvojio je bronzu na 100 metara popravivši državni rekord na 47,66 (za čak 28 stotinki), a samo dan kasnije u epskoj završnici štafete 4x100m doneo je Srbiji zlato (3:12,90), odplivavši vanzemaljskih 46,86 sekundi u poslednjoj deonici, što je posebno istakla i Evropska plivačka federacija.

Sledile su Olimpijske igre u Parizu 2024. gde je izborio polufinale na 100 metara, dok je na 50 metara zauzeo 30. mesto sa 22,19. Te godine upisao je master studije i ponovo se našao na prekretnici. Ali odustajanje nije bilo opcija. U Singapuru stiže do svetskog finala i šestog mesta na 50 metara, uz novi nacionalni rekord u kvalifikacijama od 21,44 sekunde. Uvertira za novi evropski šampionat bila je silovita: na mitinzima Mare Nostrum uzeo je srebro u Monaku (21,48), zlato u Kanu (21,57) i novo srebro u Barseloni.

I onda — Pariz. U kvalifikacijama 21,84 sekunde za sedmo vreme, u polufinalu još bržih 21,52 za treće mesto u grupi, a u velikom finalu fantastičnih 21,37 sekundi! Podelio je srebro sa Rusom Egorom Kornejevim, dok je zlato pripalo Ukrajincu Nikiti Šermetu (21,13).

Iza ovog uspeha stoji čovek retkih moralnih vrednosti koji otvoreno govori o onome što ga pokreće.
"Ne volim lenjost i nemotivisanost, to me najviše razočara. Cenim ljude koji se trude, stalno pokušavaju da postignu više i nadmaše sebe. Mislim da toga fali u današnjem društvu, pogotovo otkad je sve digitalizovano i svi su na društvenim mrežama. I u sportu vidim sve manje dece, a to je definitivno nešto što treba da se popravi. Prvi put sam mislio da ću odustati 2021. godine, kada sam se zaposlio, ali sam našao način da sve uklopim. Godine 2024., isto tako, tada sam upisao master. Uvek sam imao nešto osim plivanja, pa nisam bio sto odsto siguran da li ostajem. Ali sad sam maksimalno motivisan i usmeren ka planovima za Olimpijske igre 2028. godine", rekao je ranije u intervjuu za Telegraf.

To je Andrej Barna. Momak koji je pobedio bolest, nadmašio sebe i pokazao kako se bori za grb i zastavu. Los Anđeles 2028. je sledeća stanica, a Srbija u svojim redovima već ima šampiona čija priča prevazilazi granice sporta.