PRELAZZI: Your football is sh*t – najturobnija priča Čempionšipa

Odigrao se najzad prošle nedelje taj neverovatni “Superklasiko”, postoji naravno i “El Klasiko”, jedina utakmica koja može da se meri sa Bokom i Riverom, a za vikend smo videli i utakmicu koju duhovitiji navijači nazivaju “El Plastiko”, duel Čelsija i Mančester Sitija, dva tima prema kojima se animozitet gaji iz finansijsko-fudbalskih razloga.

Kad smo kod tih ironičnih nadimaka, znamo da u Škotskoj postoji “Old Firm”, ali da li ste čuli za derbi po imenu “Old Farm”?

Nije mu to zvaničan naziv, ali neka vas sprdnja – nastala zbog toga što je ovaj deo Britanije krcat plodnim poljima, pa time i zemljoradnicima – ne zavara, posredi je možda i najžešće, po intenzitetu, ne po uspesima, regionalno rivalstvo u Engleskoj.

Ne, susret najvećih timova Norfoka i Safoka, jedinih pravih fudbalskih klubova u svojim okruzima – što ih čini čak i upečatljivijim od onog recepta “grad sa samo jednim klubom”, zbog čega su na glasu Napoli, Marsej, Njukasl, Lids, koji ne znaju šta je lokalni derbi, ali vrlo dobro znaju šta je strast – neće se odigrati ovog vikenda, neće ga biti sve tamo do februara, ali ako pogledate tabelu Čempionšipa, svaka će utakmica do kraja sezone biti pomalo baš taj derbi.

Norič, trenutno uspešniji i bolje organizovani klub, iako u međusobnim duelima za čast Istočne Anglije kaska, baš kao i u istoriji (nema nijednu titulu, niti je ikada bio evropski faktor, za razliku od svog rivala), trenutno se nalazi na prvom mestu možda i najjače druge lige sveta i boriće se za ulazak u Premijer ligu.

Ipsvič, 24 godine stariji i tradicijom bogatiji klub, na samom je začelju, sa sedam bodova zaostatka čvrsto drži metonimijski fenjer i ne samo da gleda u provaliju Lige jedan, nego izgleda kao Pera Kojot kojem samo nisu javili da mu je tlo izmaklo ispod nogu, posle čega sledi neizbežno i blentavo survavanje.

Često kada posrću velikani – a Ipsvič to jeste, kao klub koji ima posleratnu titulu prvaka, kao osvajač Kupa UEFA i kao klub koji nikada u evropskim odisejama nije na Portman roudu, zdanju što se na istoj lokaciji nalazi od 1884. godine, izgubio od mnogo jačih kontinentalnih marki, Barsu i Real uključiv; Ipsvič to jeste ponajpre jer je na njegovoj klupi, trinaest punih godina, sedeo nenadmašni gospodin i ser (nije pleonazam!) Bobi Robson – često kada posrću velikani, u šok-sobi treba da se okupi ceo konzilijum ne bi li raščivijao anamnezu i odgovorio na pitanje koje se, uz psovku, otme svakom vernom tipu na tribini: “Kako smo dovde došli?”

U slučaju Ipsviča, stvar je mnogo jednostavnija, a razlog je dozlaboga jednostavan. Ima sedu kosu, izgleda kao da bi mogao da glumi negativca u “Ostin Pauersu”, ne vole ga novinari, još manje ga voli Roj Kin, tera fudbal na svoj način i ne haje za to šta ko misli o njemu, a navijači ponajmanje.

Mik Mekarti, stari-novi selektor Republike Irske, koji je započeo drugi mandat šesnaest godina nakon što je na Svetskom prvenstvu u Koreji i Japanu doveo selekciju na rub četvrtfinala, i to uprkos tome što je tada najboljeg igrača, lidera i nepobitnu zvezdu, asa Mančester Junajteda, poslao kući noć uoči prvog meča.

Mik Mekarti je isključivi “krivac” što je Ipsvič Taun ove duge zime toliko loš.

Navodnici su tu jer je Mik Mekarti zapravo jedini čovek koji im je držao glavu iznad vode koliko je znao i umeo, a niko mu nije rekao ni “Hvala”. Zapravo, kada je vrlo javno obznanio da će zbog pritiska navijača, koji su mu godinama zamerali što Ipsvič igra defanzivno, otići iz kluba na kraju protekle sezone, na Portman roudu su maltene napravili vatromet, nadajući se da će ih neko drugi – izbor je pao na Pola Hersta – odvesti u plave daljine i napokon vratiti u Premijer ligu.

Auf, koliko su se samo prevarili: ispostaviće se da je Mekarti štapom, kanapom, kocem i konopcem uspevao da iz limitiranog igračkog kadra za šest sezona izvuče najviše, toliko da je pod njegovim vođstvom Ipsvič uspeo i da se dokopa onog okrutnog plej-ofa, i nikada nije bio u opasnosti od ispadanja.

I sve to sa ulaganjem koje se meri desetinama, ne čak ni stotinama hiljada funti, oslonjen na pozajmice...

Kada su ga zvižducima, negodovanjem i praznim stolicama najurili, ljubomorni na stil igre koji je, posebno prošlog proleća, gajio Fulam Slaviše Jokanovića, ta kula od kartonskih karata se urušila poput tla Safoka koje uporno nagrizaju erozija i more.

Nešto slično se, recimo, dogodilo Stouku, sinonimu za mušku, čvrstu, beskompromisnu, pretvrdu igru. Želeli su da probaju nešto što nije Toni Pjulis i sada su ukotvljeni duboko u nedoderini Čempionšipa...

No pre dijagnoze i terapije koju možda može, a možda i ne može da donese Pol Lambert – u očaju, navijači su prihvatili njegov pojas za spasavanje, iako je legendarni borbeni Škot čak tri sezone sedeo na klupi najljućeg rivala – vratimo se nešto ranije u prošlost, u poslednju godinu koju je Ipsvič proveo u Premijer ligi.

Bila je to lekcija koju “Tractor Boys” (i ovaj nadimak oslikava agrikulturnu povest Istočne Anglije) nisu savladali; bila je to i jedna od najluđih priča u cirkusu Premijer lige, sve dok se nije pojavio Lester.

Ipsvič Taun je mogao da bude Lester pre Lestera, s tom razlikom što nisu imali benevolentnog gazdu prostranog gubera, i što su ukupno u ekipu koja je trebalo da se domogne Premijer lige – dobro je proučio tu istoriju Mik Mekarti – u leto 1999. uložili svega dva-tri miliona funti, sve od prodaje najpotentnije zlatne poluge, lokalnog momka i al-raund nevaljalca Kijerona Dajera.

Trener je bio, već duži niz godina, Džordž Barli, opet Škot – garant i zato sada Pol Lambert – i sa njim je Ipsvič uspeo da se izbatrga iz Čempionšipa i da se dokopa rajskih vrata i miliona funti Premijer lige. Ali, nisu ni tada mnogo ulagali: najveće pojačanje bio je zapravo još jedan lik tu iz kraja, Tajtus Brembl, koji će pre nego što svi krenu da mu se sprdaju u Njukaslu, biti izvikan makar koliko Rio Ferdinand, a najviše novca izdvojeno je za proverenog Hermana Hrajdarsona.

Ostatak su bile praktično drugoligaške snage, od Meta Holanda i Džermejna Rajta u sredini do nezadrživog – tada i nikada više – špica Markusa Stjuarta.

Ipsvič je igrao lep fudbal, napadački i poletan, jurili su kao pušteni s lanca u prvih dvadesetak minuta i vrlo često bi već vodili i sa dva razlike pre nego što se rival osvesti (recept koji će upravo Lester upotrebiti skoro deceniju i po docnije), Ipsvič nije izgubio od Mančester Junajteda, pa je pobedio na Eland Roudu moćni Lids, polufinalistu Lige šampiona narednog proleća, pa je remizirao sa Arsenalom, pa je tukao Everton 3:0 u gostima, a istim rezultatom u decembru je savladan i Totenhem.

“Traktor bojsi” su se sve do februara motali u prva tri mesta u Premijer ligi, a kada su na izmaku zime vezali tri poraza zaredom, novinari su velikim slovima odštampali naslove kako je san gotov i kako će taj kočoperni mali izazivač da se vrati u besmisao sredine tabele. Hah, Barnli i škvadra nisu tako hteli.

Od sredine marta pa sve skoro do maja Ipsvič nije doživeo poraz, i pred poslednje kolo Premijer lige 2000/01. i dalje su se borili za povratak u Ligu šampiona posle skoro četiri decenije i titule koje su se sećali samo najstariji paori u Safoku.

Na kraju je u Derbiju bilo samo 1:1, Ipsvič je završio kao peti, izborio ipak Evropu, ono takmičenje koje su sa Bobijem Robsonom i osvojili. Džordž Barli je uzeo nagradu za najboljeg menadžera u Engleskoj, Markus Stjuart je bio drugi najbolji strelac, i to ispred imena kao što su Anri, Oven i Tedi Šeringem (samo je Džimi Flojd Haselbenk bio produktivniji), a bajka je postala još veća dogodine, kada je “sindrom druge sezone” probo Ipsvič pravo kroz srce.

Milioni potrošeni na likove kao što su Džordž Finidi i Markus Bent nisu doneli ništa, i kada ih je Liverpul počistio sa 6:0 na Portman roudu, bilo je jasno da će se Ipsvič vratiti u ono što je tada bila Divizija jedan, a sada je Čempionšip.

... Da se nikada, ili makar ne do 2020, iz njega ne vrati, s tim što bi sada zapevali da zadrže i takav status.

Pod Mikom Mekartijem – nasledio je baš neuspešnog menadžera Roja Kina! – Ipsvič je napokon zaličio na onaj stari, ali njegova zadrtost i nepristajanje na bilo kakav dijalog sa navijačima i medijima što bi stali na njihovu stranu (prenosivši uzvike i transparente na kojima je pisalo “Your football is shit”) brzo je od inače plahovitog Irca stvorilo nepoželjnog gosta, i na bizarnoj konferenciji za novinare prošlog proleća, nekoliko kola do kraja, Mik je izgovorio doslovno “Ma, odoh ja odavde”.

Ima ono o tome da treba da paziš na sopstvene želje, jer kad se ostvare, može da nastane opšti kalabaluk; jedna pobeda, jedna jedina, u 21 dosad odigranom kolu Čempionšipa, prikovala je Ipsvič za dno, ma ispod dna, bacila ih u kriptodepresiju, i sada mnogi, sem što piju tablete za smirenje, uzimaju i lekove protiv bolova, pošto i najtvrđa glava zna daleko da odzvanja kada svake subote udaraš od muke njome u zid.

Lambert je došao da vadi kestenje iz vatre, pogleda uprtog ne samo u haos koji je zatekao, već i skroz na vrh, tamo gde su nekada njegovi “Kanarinci”.

Mrski rivali iz dugovečnog “Old Farma”, tog “Superklasika Ist Anglije” ove sezone će se boriti sa velikanima i bogatim klubovima za ulazak u Premijer ligu, a Ipsvič će, počev od ove subote, kada na Portman roud stiže Vigan Atletik, igrati finale plej-ofa iz kola u kolo, sa neizvesnim ishodom.

I sa neizbežnim osvrtanjem preko ramena – ono obično eskalira kada je sadašnjost tužna – tamo gde su bili majstori iz 1962, pa puleni ser Bobija Robson, pa Džordž Barli i jednokratni hit Premijer lige na početku ovog milenijuma, pa sav onaj “shit football” kojim je Mik Mekarti uspevao da sačuva velikana od propasti.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters