J. TerzićBrod koji tone kapetan poslednji napušta, a ne prvi
.JPG.webp)
_Cropped.jpg.webp)
Vreme čitanja: 6min | sre. 12.08.26. | 09:54
Nije smeo Dejan Stanković da dozvoli sebi onakvo ponašanje kraj aut-linije
Da li su igrači Crvene zvezde mogli bolje u dvomeču sa Hapoel Ber Ševom? Jesu. Da li je prelazni rok na Marakani mogao da bude bolje odrađen? Verovatno da jeste. Da li je trener smeo sebi da dozvoli onakav izliv besa? Nikako.
Brod koji tone prvo napuštaju deca i žene, a kapetan poslednji. Ako ništa drugo, makar zbog toga nije Dejan Stanković smeo da ostvi ekipu na cedilu u revanšu sa izraelskim prvakom. Nije smeo da toliko žustro prigovara sudiji na diskutabilan pad Abu Fanija u kaznenom prostoru. Sve i da je bio očigledan penal, morao je Stanković da se sudrži emotivnog ispada koji je uticao da njegov tim više od pola sata igra sa igračem manje. A da njegov status klupske legende bude poljuljan zbog pljuvanja ka sudiji, a onda i ironičnog gestikuliranja ka publici na zapadnoj tribini.
Izabrane vesti
U tom trenutku je Crvena zvezda i dalje imala dostižnih 0:1, ali se brzo po trenerovom izbacivanju ekipa potpuno raspala i doživela eliminaciju iz kvalifikacija za Ligu šampiona.
Stanković se posle utakmice oprostio od igrača i čeka se hitna sednica Upravnog odbora zakazana za sredu u podne, pa možda nije fer kritikovati odlazećeg trenera, ali zbog onoga što je Dejan Stanković dozvolio sebi u utorak uveče na stadionu Rajko Mitić, zaslužio je da bude negativno ispraćen.
Vrlo dobro zna Dejan Stanković veličinu Crvene zvezde, u kojoj je svojevremeno bio najmlađi kapiten ikada i koja ga je lansirala među igračke asove evropskog fudbala, da bi psovkama, pljuvanjem, a onda i ironičnim gestikuliranjem dozvolio sebi da naruši i svoj i klupski ugled. Nije smeo u toj meri da se prepusti emocijama i na takav način, ma koliko mislio da švedski sudija Glen Niberg nije u pravu.
Izabrao je Stanković da svojim potezom napusti brod koji tone, iako je i dalje bilo sasvim dovoljno vremena za spas. Možda je njegova želja bila da burnom reakcijom trgne ekipu i probudi joj ratnički duh. Ako jeste, morao je to drugačije da pokuša.
Morao je Stanković da proba da promeni nešto u igri svog tima u odnosu na prvi meč sa Hapoelom. Jeste zamenio trojicu startera, ali taktički se ništa nije promenilo. Ponovo je rival agresivnim presingom pojeo vezni red crveno-belih, ponovo je špic bio odsečen od ostatka tima i ponovo je odbrana bila nesigurna, sa limitiranim kretanjem Seola i Tiknizjana unapred.
Imao je Dejan Stanković kao igrač izražen šampionski gen, ali kao trener ne uspeva da ga prenese na svoje igrače. Nije uspeo u prvom mandatu na klupi Crvene zvezde protiv Omonije, Šerifa i Makabi Haife, a ni sada u drugom, protiv još jednog objektivno slabijeg i zvanično nepovlašćenog rivala na putu ka Ligi šampiona. Stajaće to kao velika mrlja na njegovu trenersku karijeru.
Poraz u Mađarskoj pripisao je lošem danu, ali ovaj utorak je bio još gori od prošlog. A kada je tako, nisu krivi samo igrači. Stručni štab je taj koji treba da ih trgne posle slabe partije, da im pronađe odgovarajuće pozicije i upari prave tandeme. U hvalospevima se pričalo o svakom novom dolasku na Marakanu, Marko Arnautović je imao doček za pamćenje, ali negde je u međuvremenu ozbiljno zapelo, pa će Crvena zvezda drugi put uzastopno ostati bez projektovanog plasmana u Ligu šampiona i pozamašne sume novca na računu.
Morao je Dejan Stanković da bude svestan, kada je pozivao navijače da u što većem broju ispune tribine Marakane, rizika da će se u slučaju još jedne slabe partije i negativnog rezultata deo publike okrenuti protiv njega. Ispostavilo se da taj deo nije mali, ali morao je (zvanično i dalje) trener Crvene zvezde da bude spreman na taj pritisak. Nije bio i dopustio je sebi da se ponese vrlo ružno.
Da nije, da je stoički dočekao kraj i čestitao kolegi Ranu Kožuhu na boljoj igri i pripremi utakmice, možda bi se danas makar malo više pričalo o padobranu koji Crvena zvezda ima u vidu dvomeča sa Viktorijom Plzenj za plasman u Ligu Evrope i već obezbeđenoj desetoj uzastopnoj jeseni na međunarodnoj sceni kroz eventualnu Ligu konferencije.
Decenijama su Zvezdini navijači mogli samo da maštaju o tome i zaslužuje taj učinak pohvale. Ali, kao što treneri i čelnici crveno-belih redovno istuču - apetiti na Marakani su uvek najveći, a za evropskog prvaka to je igranje u Ligi šampiona.