Buongiorno Italia: Zidanova reprezentacija vredi duplo više od Manćinijeve

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Slučaj je hteo da Italija bude protivnik Francuske na debitantskom meču na domaćem terenu novog selektora Trikolora Zinedina Zidana, odnosno reprezentacija protiv koje je Zidan završio svoju igračku karijeru na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine.

Sukob Zidana sa Markom Materacijem, završen udarcem glavom u grudi italijanskog defanzivca, neizbežno je isplivao na površinu pred okršaj dve selekcije na stadionu Sen Deni. Od neslavnog oproštaja Zidana i poraza Francuza u finalu Svetskog prvenstva mnogo toga se promenilo. Azuri od tada nisu prošli grupnu fazu na mundijalima, štaviše, na poslednja tri se nisu ni plasirali, dok su Francuzi na poslednja tri bili stalno na pobedničkom postolju, prvi u Rusiji, drugi u Kataru, treći u SAD.

Igrači na raspolaganju Zidanu vrede duplo više od Mančinijevih, sudeći po tarifama reprezentativaca dve zemlje na specijalizovanim sajtovima. Primera radi, najbolje kotirani igrač Azura je Sandro Tonali, čija se vrednost procenjuje na 80 miliona, dok u redovima Trikolora čak petorica igrača vrede sto ili više miliona evra, od najskupljeg Mbapea (200 miliona) – neće igrati zbog povrede – Olisea (170), Duea (120), do Salibe i Dembelea, procenjenih na 100 miliona. Više od Tonalija vredi i Barkola (90 miliona).

Imajući pomenute podatke na umu, jasno je zašto su Francuzi na pobedničkom postolju svih poslednjih mundijala, a Italijani tu gde jesu. Pomenuta razlika je i plod specifičnosti francuske selekcije koja postaje sve više pravilo u zapadnoevropskim selekcijama. Reč je o multietničnosti. Postoje selekcije koje su po svojoj prirodi multietničke, tipa Španija, Belgija, Švajcarska, iz istorijskih razloga.

Francuski fudbalski „melting pot“ je vezan za demografska kretanja posle Drugog svetskog rata, a posebno u poslednjih 50–60 godina. U čuvenoj selekciji Francuza koju je predvodio Mišel Platini tokom osamdesetih godina jedina dva igrača poreklom sa afričkog kontinenta bili su Tigana i Trezor. Već u sledećoj deceniji prvu titulu prvaka sveta Francuzi su podigli sa osam igrača poreklom iz Afrike ili sa prekomorskih teritorija (Zidan, Desaji, Vijera, Diomede, Tiram, Karembe, Anri i Lama), plus Juri Đorkaef jermenskog porekla i Baskijac Lizarazu.

©Reuters

Kada su drugi put stigli na fudbalski krov sveta u Rusiji 2018. godine, u selekciji Didijea Dešana 14 od 23 reprezentativca bila su afričkog porekla. Među igračima koji su pozvani za meč sa Italijom samo četvorica imaju roditelje etničke Francuze rođene u Francuskoj: Rabio, Lepol, Bute i Lakroa.

Kao što smo rekli, Francuska nije izuzetak, naprotiv, postaje pravilo i primer uspešne priče kojim su krenuli i drugi fudbalski savezi. Italija je dugo vremena bila jedina velika fudbalska reprezentacija sastavljena od pripadnika jedne etničke grupe, sa eventualno po nekim fudbalerom italijanskih korena iz Južne Amerike (Kamoranezi, Tijago Mota, Žoržinjo, Retegi).

Mario Baloteli je bio prvi reprezentativac Italije čije poreklo vuče korene iz Afrike, budući da je otac Fabija Liveranija bio etnički Italijan. U poslednjih par godina je došlo do značajnih promena i u Italiji. U mlađim selekcijama Azura igrači afričkog porekla su već prilično zastupljeni, a počinju da osvajaju teren i u A selekciji.

Prvi selektor koji je pružio šansu većem broju igrača poreklom sa afričkog kontinenta bio je Lučano Spaleti, dok je Roberto Mančini na početku svog drugog mandata mogao da iskoristi dugogodišnji rad selektora mlađih kategorija, zaključno sa Silvijom Baldinijem.

©Reuters

Majkl Kajode je bio najbolji u redovima Italije na debitantskom nastupu protiv Turske, a u prethodnih sedam dana su debitovali u dresu Azura i Muhamed Zoma i Isa Dumbija. Vrlo je verovatno da će i Honest Ahanor i Edi Kouadio imati svoje vatreno krštenje u A selekciji nakon prolaska kroz mlađe kategorije. Mojze Ken je već jedan od stubova Azura.

I to je samo početak transformacije fudbalske Italije. U selekciji U21 već su nosioci igre mladići kao što su Ndur, Koleošo, Ekator, Fini. Čelnici fudbalskog saveza se nadaju da će „novi Italijani“ biti dobitna karta, kao što je to bio slučaj sa atletikom. U krugu od deset godina Italija je postala evropska atletska sila, što se videlo i na poslednjem kontinentalnom prvenstvu u Birmingemu. Dobar primer je i ženska odbojkaška reprezentacija, a na dobrom putu je i košarkaška selekcija da pokupi dividende od demografskih promena na Apeninskom poluostrvu.

Paralelno, u FS Italije su postali mnogo koncentrisaniji i na mlade igrače čiji su roditelji Italijani, ali su ih životne odluke ili posao odveli u druge delove Evrope ili sveta. Alesandro Romano, nova rađajuća zvezda Kalča, oko koga se već lome koplja između Juvea i Intera, je švajcarski državljanin. Talentovani defanzivac Borusije Menhengladbah Fabio Čarodija rodio se i odrastao u Nemačkoj, u Italiju je dolazio samo tokom školskih raspusta, ali je izabrao otadžbinu svojih roditelja.

Dakle, neće biti iznenađenje da Italiju nakon 16 godina na Mundijal u Portugalu, Španiji i Maroku odvedu „novi Italijani“, a da u startnoj postavi postanu čak i većina. Uostalom, ne treba izmišljati toplu vodu, pogotovo u sportu, dovoljno je primeniti sisteme koji već uspešno funkcionišu. Francuska, Engleska pa i Španija, sa „novim Špancima“, pardon, Baskijcima i Kataloncima, Nikom Vilijamsom i Laminom Jamalom, su dobar primer, a vrlo brzo će im se pridružiti i Nemačka, sa svojim „novim Nemcima“, uključujući i one koji su poreklom Srbi.