Jedina veća vest

Viđali smo to po svim redakcijama u kojima smo svi mi radili. Nisu krivci samo klinci, i mi matori konji počesto dozvolimo sebi luksuz da zaboravimo na one osnovne stvari.

Pomisliš da si nešto bitan ako umeš da napišeš lep tekst, ubediš sebe da će neka reportaža moći da promeni nečiji stav, i onda svako od sebe napravi imaoca mišljenja, dežurnog smatrača i nazovi-kolumnistu, i onda u drugi plan padne ono što je jedino važno.

Njeno veličanstvo Vest.

“Ima li tu vesti?”, pitaće te prvi urednik, jer matorci znaju da je svako leporečje prolazno.

“Super ti je ovo”, reći će dok ti gužva prvi duži tekst koji si ponosno predao i baca ga u kantu koja se sada zove Recycle Bin, “super ti je ovo, ali šta je tu vest?”

Vest je ono što uzdrma planetu, vest je ono što izbaci iz ležišta, što promeni narativ za samo jedan dan, ili samo devedeset minuta.

Ne mora ni devedeset, dovoljno je pet, u drugom poluvremenu, pitajte one momke u zelenom...

U utorak, negde iza podneva po ovdašnjem, čuli smo jednu takvu vest. Još bolje, prisustvovali smo joj u prenosu uživo, i znali smo odmah da ćemo taj dan pamtiti zauvek.

Gde si bio kada je Mesi patio protiv Saudijske, da, Saudijske Arabije?

Poraz Argentine od Saudijske Arabije ovih će se dana naširoko analizirati, biće svih tih smatrača i imaoca mišljenja koji će pokušati da objasne sebi i drugima kako je to moglo da se dogodi, i koji sigurno neće uspeti da predvide šta će se dalje desiti.

Mesi ponižen, sa spuštenom glavom i rukama koje nevešto kriju suze, napušta najveću pozornicu bez najveće nagrade, na sebe preuzima i svu krivicu i svu zluradost ovog sveta?

Ili Argentina ovog puta uspeva da se otrgne od sopstvenih strahova – jer ničim drugim, sem panikom od neuspeha, ne može se objasniti ona praznina u njihovim očima u poslednjih pola sata duela sa upornim i disciplinovanim momcima Ervea Renara – i kao Španija onomad, dobija sve do kraja, sve do mitske krune?

Ne znamo, naravno, ne zna niko, jer sve je to u domenu mašte i predviđanja, a ništa u domenu onoga što se desilo.

U domenu, je li, vesti.

Otkako se dogodila ta Vest, kao da niko više ne priča o ljudskim pravima – a jedan će mudar čovek ovih dana primetiti da je pravo na fudbal osnovno i najveće ljudsko pravo, i time staviti tačku na sva razglabanja – kao da smo napokon dobili Mundijal koji su svi, od Katara i FIFA pa nadalje, želeli da nam otmu.

To je snaga velike vesti.

Da izazove seizmički potres, da zaljulja ovu kuglu što jezdi kroz svemir oponašajući fudbalsku loptu; dva obična šuta u stanju su da rasplaču milione i da kod drugih izazovu neradni dan i državni praznik.

I jeste, decenijama će se, šta god da bude kasnije – a posebno ako ovo Argentincima bude otrežnjenje pred nešto veliko – pisati i pričati o Saudijskoj Arabiji i Argentini, biće za vazda na svim onim listama najvećih iznenađenja na svetskim prvenstvima, ali ne mora, i tu se sada pitamo malo i mi, ne mora to da bude najveća vest za koju smo čuli.

Pa dobro, šta ima veće od toga da Argentina izgubi na otvaranju Svetskog prvenstva, i to od tima kojem, ni protiv njih ni inače, nisu davane velike šanse?

Ima veće, ima.

Da na otvaranju Svetskog prvenstva izgube i Argentina i Brazil...

E, tek to bi oborilo aplikacije, zaustavilo štamparske prese, internete, saobraćaj i razigralo prolapse srčanog zaliska od Enkoridža do Oklenda, gde god ima šačice milijardi ljudi što su zaljubljeni u ovu igru.

Da najveći favoriti Mundijala, najstrastveniji ljubavnici fudbala, dve najnaloženije nacije, dva naroda gde je fudbal uvek naslovna strana, ostanu sa dve nule u prvom kolu, da moraju da se vade, da onaj crv sumnje koji su mnogi gajili postane Šai-Hulud što preti da pojede sve njihove snove?

O tome bi se pričalo vekovima. Dok se kotrlja lopta, dok ima dece što i dalje jure za njom i udaraju je nogama vičući ime svog omiljenog igrača, dok postoji Mundijal, pa makar ga igralo i 313 reprezentacija u 75 zemalja sveta, bilo bi onih koji bi podsećali na ta tri čudesna novembarska dana u nekom Kataru.

Gde ste bili kada su ono i Argentina i Brazil izgubili u prvom kolu, i to od tamo nekih autsajdera?

Krenite junaci svi!

Pokušavamo, znajući da nas odnekle gledaju svi naši urednici, pokušavamo da ovaj tekst bude koliko-toliko objektivan; čitamo redove pa ubeđujemo sebe da bismo isto, ma skroz isto, pisali i da Brazil večeras igra protiv Kostarike, Kanade, Engleske, Nemačke.

Matrak, verovatno ne bismo.

S druge strane, ne igra Brazil večeras protiv Kostarike, Kanade, Španije, Meksika, niti je bilo kojoj od tih drugih nacija dato da može da ispiše najveću vest u istoriji fudbala u ovom veku.

Nekima od nas, istina je i to, preskočilo je srce u onom 113. minutu, ili kad je već sviran kraj meča Argentina – Saudijska Arabija, pesimisti među nama odmah su se prepali da će sada “favoriti” da se uozbilje, a onda smo se setili, čoveče, kakav glup tok misli, pa valjda zavisi nešto i od nas. Od Srba i Dragana Stojkovića. Od momaka koji su već umeli da tuku Brazil.

Kao što je zavisilo svašta od Saudijaca i Ervea Renara.

Jeste da je poraz Argentine bio glavna vest u čitavom svetu, ali treba biti pošten pa priznati da nije Argentina samo izgubila, nego je i Saudijska Arabija pobedila.

To je, od svih žalopojki za Mesijem, nekako gurnuto na dno stranice, kao da su se oni tu desili slučajno.

Ali neka im bude. Neka bude vest da je poražena Argentina, pa i neka bude vest, jedina veća, da je samo dva dana poražen i Brazil.

Baš neka tako piše, da su u dva dana na otvaranju Svetskog prvenstva izgubili i Argentina i Brazil, što je dovelo do preispitivanja čitavih nacija i tektonskih poremećaja na plavoj planeti; baš tako neka piše, narednih godinu dana, deceniju, vek ili dva, tako, nema veze, stvarno, a ne da su pobedili Saudijska Arabija i Srbija.