Postoje oni trenuci u kojima se stvarnost podeli, iza nas ostaje ono što je moglo da bude, ispred je samo ono što već znamo, kao auto-put kojim si prošao već mnogo puta i više se ne raduješ kilometrima, samo destinaciji.

Jedan takav trenutak u večnosti bio je prvog junskog dana 2019. Liverpul i Totenhem igrali su finale Lige šampiona, i nije ni važno, ne pamti se mnogo, što su ta dva po svemu spektakularna tima upriličila, u nedostatku bolje reči, jednu odvratnu utakmicu; pamti se ono što je bilo posle.

A moglo je, tako lako, to "posle" da bude drugačije.

Totenhem je i dalje bio klub u usponu, sa ganc novim stadionom, sa Poketinom koji im je davao i šmek i privlačnost i kompas za horizont; Liverpul je te sezone na Ostrvu ostao praznih ruku u trci sa Mančester sitijem, ali im je trijumf na Metropolitanu dao impetus da zgrome sve rivale i već u novembru overe onu dugo čekanu titulu.

Tih 90 minuta koje će, sasvim prikladno, overiti Divok Origi, imalo je mnogo veće posledice nego što bi jedna utakmica, pa bilo i finale Lige šampiona, moglo ili smelo da ima.

Voleo bih da kažem da sam bio svestan tog procepa koji će se dogoditi, da sam mogao da predvidim šta će Madrid doneti Totenhemu – Murinja? Rišarlisona? Nuna? Izgubljeno finale Liga kupa? Sedamnaesto mesto u Premijer ligi – ali bejah previše pijan od sreće i jeftine votke u nekom madridskom bircuzu da bih brinuo o njima.

Istina, zagrlio sam debelog Engleza i nešto manje debelog Crnogorca u dresovima Spursa i rekao im "Vidimo se opet", samo što niko od nas nije u to verovao.

I nismo se videli.

Šest godina kasnije, Totenhem je opet u finalu, samo što nikome, pa verovatno ni onim mojim prijateljima iz Madrida, ne izgleda kao da je u usponu.

(©Reuters)

I jedino čemu se nadaju je da ovo može da bude nova vododelnica, novi trenutak od kojeg se vreme meri drugačije.

O, rekli bismo to i za njihove rivale, ali Mančester je junajted imao previše tih lažnih zora da bi im iko više verovao. Pa ne veruje, izlazi to iz svakog njegovog nastupa, ni Ruben Amorim, poslednji u nizu upravnika živog blata na Old Trafordu: što se više mrdaju, čini se, to više propadaju.

U onom paralelnom univerzumu, doduše u nekom u kojem bi Glejzeri bili drugačije gazde, Junajted i Totenhem bi 2025, ako ne i ranije, igrali finale Lige šampiona; sada deluju kao bivši odlikaši koji su upali u loše društvo – društvo Ipsviča, Lestera i Sautemptona, za početak, najbližih komšija ovih dveju ekipa od kojih će jedna već za tri-četiri meseca igrati najvažnije evropsko takmičenje – i imaju jednu poslednju priliku za popravni.

Ne znam da li ste imali tu nesreću da nekada budete na popravnom ispitu u avgustu, ali niko tu nikada nije došao da ga razvali – važno je samo provući se, nekako, kako god, pa ćeš od 1. septembra, obećavaš, biti bolji.

A opet, previše je na internetu fora na temu dva pajaca koja se tuku, da bi ovo finale bilo nezanimljivo.

(©Reuters)

Uostalom, nije uloga – reći će vam i Divok Origi nešto o tome, taman koliko i Musa Sisoko, koji pravi onaj glupavi penal i usmerava utakmicu i budućnost na drugu vodenicu – nije uloga finala da bude zanimljivo, ni veliko, nego da preokrene istoriju.

Ili, ponekad, da odsvira njen kraj.

Oba večerašnja rivala gradila su mitove o sebi; Junajted ih je davao lako, na rasprodaji, i one minhenske i one iz Barselone i svaki Fergijev, a Spursi su se toliko navikli na kostim večitog mladoženje da im je teško da zamisle trenutak u kojem napokon stiže torta.

Neko je već jednom rekao da je Liga Evrope ono što na bračnom savetovanju zovu "rad na sebi". Nešto što ne radiš jer ti prija, nego jer nemaš više kud, priteran uza zid. A svašta bi iskusnom psihoterapeutu, samo kad bi počeli da otvaraju taj prtljag, pričala ova dva tima. (Nego, šta bi onda bilo finale Lige konferencije?)

Doskora najtrofejniji engleski klub zna da mu ovih 90 ili 120 minuta ne predstavlja samo priliku da osvoji pehar. To je, pre svega, šansa da makar nakratko zaboravi šta su sve mogli da osvoje, i ono što su osvajali drugi.

A Totenhem? Londonci putuju u Bilbao sa koferom punim pesimizma – drugo u svojim ormarima ni nemaju – i spremnošću da u kolevci uguše nadu da bi, jednom jedinom utakmicom, preokrenuli ovu katastrofalnu sezonu i, ako ništa drugo, u njoj postali uspešniji od Arsenala i Čelsija.

Jer, zna se to, nada kod Totenhemovih navijača umire prva; oni se svakog jutra posle onog Madrida, kada su se usudili da sanjaju, bude sa očekivanjem da će dan biti užasan, i do podneva im se uglavnom potvrdi taj stav.

Najmanji veliki klub u Engleskoj ili najveći mali klub u Engleskoj, kako god, brdo anksioznosti i planinski venac samosabotaže, ove sezone nije imao niti jednog igrača za kojeg bi se moglo reći da je briljirao. Ako bi neki i zaigrao dobro makar dve-tri utakmice u nizu, povredio bi se, i onda bi opet nastupilo bledilo.

Jesu tri puta savladali Junajted, ali su i gubili od Ipsviča i Lestera kod kuće, i niko nije bio bolji niti pametniji posle toga.

Samo, da li bi i trijumf promenio sudbinu Angea Postekoglua? Junajted je sa Ten Hagom napravio istu grešku, pali su na emociju jednog važnog trofeja, produžili mu ugovor i mesec dana kasnije osvestili svoju grešku.

Danijel Levi nikada nije delovao kao da mu je (sa)osećanje jača strana ličnosti, a i govor tela Australijanca sve više upućuje na to da su mu dani odbrojani.

I ne bi bilo većeg obrta nego da tim koji ne liči ni na šta, sa trenerom koji je već bivši, sa sećanjima na poraze i samo poraze, da taj tim makar na jednu noć, makar na jednu nedelju, učini nešto veliko.

Bila bi to najtotenhemovskija stvar koju su uradili u ovom veku, a bilo ih je onoliko...

Ko god da pobedi, zapravo, moći će da se nada da je dostigao onaj trenutak u kojem se stvari menjaju, u kojem se zaboravlja šta je bilo i ucrtava nova destinacija.

A ko god da izgubi, makar će moći da kaže da je ova prokleta sezona gotova.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Nada umire prva: Bračno savetovanje u Bilbau

Uživo

Fudbal

Tenis

Kosarka

Najava mečeva