Očeve suze, obećanje bratu, doktor mentalnih igrica i odbrana veka u 123. minutu finala Mundijala

Kada je Argentina 1986. godine osvojila drugu svetsku titulu, sva slava je otišla u ruke Dijegu Maradoni, ali ogromne zasluge za taj trijumf pripadale su i golmanu Neriju Pumpidu.

Četiri godine kasnije Maradona i Kaniđa su vukli Gaučose, ali ih je do finala doveo Serhio Gojkoečea, penal majstor, koji je u igri sa bele tačke pobedio Jugoslovene i Italijane.

Lionel Mesi je apsolutni junak argentinske krune 2022. godine, međutim, čovek koji je ništa manje zaslužio da mu navijači spevaju pesmu i nose ga na ramenima je Emilijano Martinez, golman Albiselesta, sada već krunisani doktor mentalnih igrica na terenu, pogotovo kada su penali u pitanju.

Martinez je poslao Holanđane kući u penal seriji, pobedio je i Francuze, a pre toga je u 123. minutu imao jednu od najvažnijih, najboljih odbrana u istoriji Mundijala.

Verovatno su stala srca milionima Argentinaca širom planete i svim ostalim navijačima ovog tima kada je Kolo Muani u 123. minutu izbio sam ispred Martineza. Gol je bio neminovan, činilo se. Realizacija rutinska. Napadač Francuske je zapeo iz sve snage, kao da je želeo da tim udarcem izbaci sve iz sebe, da pocepa mrežu rivala. Doduše, tako lepo mu je i lopta pala. A, onda kao da je iznikao iz trave, kao kad vaterpolo golman odjednom izroni metar i kusur iznad vode, Emilijano Martinez je nogom, spektakularno, sprečio siguran gol Trikolora. Sačuvao je svoj tim u igri, da bi mu potom kod udaraca s bele tačke doneo krunu.

I posle toga je pravio brdo gluposti u svlačionici i na pobedničkom postolju, ali to je već neka druga, već ispričana priča posle finala.

Priča o Emilijanu Martinezu je tipična argentinska. Ili južnoamerička. Siromašna porodica, u kojoj često nije bilo za sva tri obroka dnevno. Jedna od scena koje su se trajno urezale u glavu današnjeg junaka nacije je iz dečačkih dana, kada je usred noći čuo oca kako plače, jer se teško nosio sa surovom svakodnevicom za porodicu.

Tada je mali Emilijano rekao sebi da će učiniti sve da izbavi familiju iz tog pakla, da joj stvori sve što može sa svoje dve ruke i dve noge. I vrlo rano se našao na pravom putu, jer je kao tinejdžer skrenuo pažnju na sebe čudesnim odbranama pred golom Independijentea.

Sa 16 godina postao je mladi reprezentativac Argentine, da bi ga potom put odveo u Arsenal. Najpre na probu, gde je oduševio nadležne, koji su insistirali da se dovede trajno u klub. Independijente ga je prodao za 1.300.000 evra. Ipak, ni među Tobdžijama nije išlo lako, Martinez je išao sa pozajmice na pozajmicu po nižim ligama Engleske, od Oksforda, preko Šefild Venzdeja, Roterama, Vulvsa, pa kasnije do Hetafea i Redinga. A, onda po onoj narodnoj: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Povreda Bernda Lenoa otvorila je prostor Martinezu da stane na gol Arsenala. I šansu je zgrabio sa obe rukavice. Argentinac je bio jedan od najzaslužnijih za osvajanje FA kupa. Samo koji mesec kasnije Aston Vila je iskeširala 20.000.000 funti, što je nešto malo više u evrima i dovela “jedinicu” Argentine u svoje redove. Danas je Emilijano jedini igrač u istoriji kluba iz Birmingema koji ima trofej Svetskog prvenstva.

Kada je reprezentacija u pitanju i tu je Martinezova priča neobična. Debitovao je – prošle godine.

“Kada se igrao Mundijal 2014. pravio sam roštilj i gledao utakmice. Kada se igralo u Rusiji 2018. godine bio sam sa bratom na tribinama i tada sam mu rekao da ću na sledećem Svetskom prvenstvu biti na golu Argentine”, ispričao je Martinez na jednoj konferenciji za novinare tokom šampionata u Kataru.

Priču je potvrdio i njegov brat Alehandro na tviteru, objavljujući fotografije sa Mundijala u Rusiji, gde su njih dvojica na tribinama.

Emilijano Martinez je šansu da brani za Argentinu dobio na Kupu Amerike prošle godine. I odmah je, kao iskusniji debitant, stekao naklonost Lionela Mesija, koju mu je bio najveća podrška. Dibu, što je nadimak koji je dobio po liku iz argentinskog crtaća, je na tom prvenstvu branio sjajno, a na svu pomoć najboljeg igrača Gaučosa je i te kako znao da odgovori.

“Život bih dao Mesiju, umro bih za njega! Želim da mu donesem tiulu prvaka sveta. Najviše bih voleo kad bih mogao i u klubu da budem sa njim, to bi napravilo od mene boljeg golmana i pomogao bih mu da osvoji još više trofeja”, pričao je Martinez.

I uspeo je. Radovali su se sinoć zajedno. Nakon što je Emilijano još jednom dokazao da je majstor prljavih trikova kod penala. Ponovo je ušao u glavu rivalima i sitnim provokacijama ih nadigrao. Kao, recimo, kada je u polufinalu Kupa Amerike na isti način izludeo Kolumbijce. Ali, cilj je opravdao sredstvo. Treba i to znati...

Zato je Emilijano danas heroj Argentine. A, nema ništa lepše od toga nego kada te cela nacija slavi, jer si je vinuo u nebo. Sa 26 je gledao Gaučose kako pate na šampionatu u Rusiji, četiri godine kasnije u rukama ima ona najveća reprezentativna trofeja u svetu fudbala.