Nekad vam se čini da svet gori. A nekada stvarno gori. Kada upalite vesti, kada pogledate mapu plave kugle, od naših prostora pa sve do bliskih i daljih Istoka i Zapada, od gradova koji plamte u besu do onih na koje padaju dronovi i rakete, pomislićete, sigurno – i možda ćete biti u pravu – da ovo neće na dobro izaći.

Davno smo se, valjda, okanili one lažne mantre da sport i politiku ne treba razdvajati, ali igra, a fudbal najviše, i dalje ima snagu. Snagu da vam skrene misli, da postane, tih nekoliko sedmica tokom leta, prva stvar o kojoj ujutru razmišljate, svakako važnija od one "Ma hoće li ovo sve da napokon ode dođavola?".

Fudbal može da bude izlaz. Spasenje, ako i kratkoročno. Veliki odmor od svega, magija koja vas zaludi,

Ali samo ako je dobar. Samo ako je bitan.

Ako nije... Eh, onda baš imamo problem, i mi što volimo fudbal, i ova planeta koja mu često podilazi.

Postoje, ugrubo, dve škole mišljenja uoči ovog 15. juna: jedni će vam reći "Eh, da je ovo druga godina, samo bi se o fudbalu i ovom turniru pričalo", dok će drugi – možda i s pravom – odgovoriti "Da je to neki turnir, ništa drugo ne bi bilo važno".

I jedni i drugi imaju argumente.

Počinje nešto što se zove "Svetsko prvenstvo", a nema "hajpa", nema drame, nema iskrene emocije, nema dogovora gde se gleda otvaranje, taj toliko važan datum po kojem ponekad ravnamo vreme, nema računanja vremenskih zona, nema kupovine novog televizora...

Ništa ovom svetu ne treba u leto 2025. više nego jedan dobar fudbalski turnir, da nas zabavi, da nas zaludi, da nam promeni biološki i svaki drugi sat. Ali to ne može na silu, ne biva samo zato što je neko ponudio X novca; to može samo ako fudbal bude dobar i bitan.

Svetsko klupsko prvenstvo, ta zvanična predigra onoga što će se – ako nas bude – dogoditi narednog leta u Severnoj Americi, zapravo je opklada onih koji upravljaju fudbalom (i koji mu o glavi rade) da se nismo zasitili, ni pažnje ni lopte ni novca, da će krčag ići zauvek na vodu, da guska može da leže zlatna jaja čak i kada je prethodno izdinstate.

Infantinov probni balon, s ozbiljnim potencijalom da pukne...

Švajcarac je dobio svoje, lik koji je opterećen sve većim i sve bogatijim i sve češćim svetskim prvenstvima, sve dok se ne budu igrala svake godine i na njima budu učestvovali i Nauru i Vatikan, napravio je turnir po svojoj meri i svojoj ideologiji. On dobija glasove i novac, mi dobijamo fudbal svakog leta – samo ne, avaj, uvek onaj sposoban da nam pomuti pamet – i videćemo ko će u toj trampi bolje da prođe.

Ronaldo i Đani Infantino (©AFP)

Ako smo se svih ovih godina pitali kako izgleda brak kapitalizma i najpopularnijeg sporta na planeti, evo nam crno na belo: ne samo da su otišli u Vegas da ih venča debeli Elvis, nego su posle toga sišli u kazino da stave sve na crveno.

U vegaskim kazinima, znamo, nema časovnika na zidu, igra nikada ne prestaje, nema odmora, nema slobodnih dana, i koliko god da su igrači umorni, gledaoci su možda umorniji.

Da li će iko, da se vratimo "samo" na sport, zaista nazvati pobednika ovog takmičenja "svetskim prvakom" u naredne četiri godine? Da li će se iko sećati, u jesen 2027, trećeg gola u četvrtfinalu ovog turnira, pogleda golmana nakon što je odbranio penal ili neke cure na tribinama sa mobilnim telefonom što viri iz nedara?

Jer svako od nas ima mali milion takvih sećanja na svako veliko takmičenje koje nam je značilo...

Ključna reč je "značilo": trenutno – i držimo oznojene palčeve da će se to promeniti – ne deluje da postoji ništa organski, ništa iskreno, ni kod onih koji nastupaju, ni kod onih koji su iza svega, ni kod onih koji će ga (a hoćemo) gledati.

Deo problema je, naravno, i u samom izboru timova, i tu ne govorimo samo o diskrecionoj odluci da Inter Majami zaigra jer znamo zašto je morao da zaigra. Na terenu neće biti zaista najbolji timovi – sem Pari Sen Žermena, naravno – ni u svojim zemljama, a kamoli na kontinentu. Bez prvaka Engleske, Italije, Španije, Portugala, Argentine, bez aktuelnog šampiona Afrike, Azije ili KONKAKAF-a...

Neki mudri ljudi na Tviteru kao krunski dokaz istakli su primer Urave. Japanski klub jeste osvojio Ligu šampiona Azije 2022, ali su poslednji put bili šampioni svoje zemlje 2006, a od 2015. nisu završili iznad četvrtog mesta na tabeli – u sezoni za nama su zapravo bili na 13. mestu.

Isto bi se moglo reći za Čelsi, a nemojte da počinjemo o Red Bul Salcburgu...

Sve ovo neće biti bitno ako, kada se fudbal zakotrlja, on bude bitan, on bude neophodan.

Kada vidimo Mesija i Luisa Suareza pa nam to vrati sve one trenutke sa Mesijem i Suarezom, kada se pojavi neki Brazilac ili Argentinac po imenu Estevao ili Delgado za koje do juče nismo ni čuli i koji su se usudili da budu rođeni 2007. ili kasnije; kada kakva latinoamerička ekipa snagom volje i srca sruši blede Evropljane, ili se neki Afrikanci i Azijci drznu da naprave iznenađenje.

To je i najveća zamka Infantinovog prvenstva: ako mu prođe, ako nam podvali, ako stadioni budu puni a mi prikovani za TV, ako opet padnemo na foru, eto nama za četiri godine – ili manje! – turnira od 48 timova, i novih priča o milijardama.

A to će biti samo početak novog kruga.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

PRELAZZI: U fudbalu je spas (ako je bitan)

Uživo

Fudbal

Tenis

Kosarka

Najava mečeva