Košarkaški um Željka Obradovića: Nije mi se malo puta dogodilo da odsanjam akciju

Od rodnog Čačka i čuvenog terena Želovo preko Partizana i devet evroligaških titula, sve do povratka u crno-beli tabor. Svašta je preko glave preturio Željko Obradović da bi se izborio za status najboljeg košarkaškog trenera Evrope da bi na kraju svo to znanje vratio u Partizan. I u velikom intervjuu za Nedeljnik – koji bi danas morao da kupi svaki Partizanov navijač – podelio sa čitalačkom publikom.

Svega tu ima, od priče o tome zašto se NBA toliko plaši evropskih trenera, do setnih prisećanja kako se bi se u Čačku svako krio od komšija ako bi promašio trojku na basketu, pa i nešto malo analize srpskog društva i silnih podela u nas. O tome ipak naširoko u Nedeljniku, mi ćemo se fokusirati na košarkaška razmišljanja legendarnog Žoca. Jer toliko je on opsednut njome da boljeg sagovornika za igru nećete naći. Kako sam kaže...

“Nije mi se malo puta dogodilo da odsanjam akciju. Da je odsanjam bukvalno. Imam problem, razmišljam kako da olaškam igraču da postigne koš i legnem da spavam. Sanjam terene, igrače, postavku i tu akciju. Probudim se, nacrtam je i počnemo da treniramo i igramo. Mnogo mi se puta to dogodilo. Ili se brijem. I negde tamo u ogledalu iza mene, vidim nešto, neki oblik koji me asocira na nešto i tako se rodi nova ideja“, kaže Obradović za Nedeljnik.

Ono što ipak posebno oduševljava je to što Obradović ne pokušava da od košarke napravi nuklearnu fiziku. Naprotiv.

“Košarka je, kako smo rekli, da igrač ubaci loptu. To mu je potrebno olakšati, a najjednostavniji princip je da mu omogućiš da to radi protiv igrača nad kojim ima prednost. Znači potrebno je da izazoveš preuzimanje u odbrani i da brži igrač igra protiv sporijeg ili viši protiv nižeg. Sad, tu postoji mnogo načina. Ja sam uvek znao kako želim da mi igraju ekipe... Način na koji igram odbranu i način na koji slušam svoje igrače u napadu. Jer ne postoji ništa u košarci što nije izmislio igrač. Trener koji to prepoznaje pobeđuje“.

JANIS, JOKIĆ, STEF KARI I ALEN SMAILAGIĆ

Primer 1, Janis Adetokunbo u Milvoki Baksima i reakcija trenera Majka Badenholzer.

“On je uradio nešto važno za košarku. Dobio je šansu da trenira igrača koji je dominantan, fizički, po veštinama. Protivnici su ispred Janisa Adetokunba počeli da podižu zid, a Badenholzer je počeo da pronalazi rešenja. Da daje poverenje svojim igračima, pa tako centar Milvokija šutira najviše trojki u ekipi. Okružio je velikog igrača ljudima koji mogu da ubace. Jednostavno, zar ne?“, pita se Obradović.

Primer 2, Nikola Jokić u Denveru.

“Često se potcenjuje njegov trener Majk Meloun. On je čovek koji je prepoznao ono što većina nas nije – da Jokić može da prenese loptu, da bude glavni čovek u napadu. Dao mu je poverenje koje verovano nigde drugde ne bi dobio. A Nikola je genije. Najbolji dodavač NBA lige i to je naplatio i nadogradio. Tako su sada visoki igrači počeli da razvijaju svoje sposobnosti, izašli su iz kalupa.., Samo da vam kažem, bio je jedan čovek koji je takve ideje imao i u Jugoslaviji, još odavno“.

Ko?

“Dule Vujošević. On je u Partizanu krajem 80-ih koristio Divca kao trojku i oko njega gradio igru. Pričali su da on nije normalan sa takvim asimetričnim napadom, da eksperimentiše. Ljudi uvek pričaju... Tako se priča i da veliki igrači ne mogu da se kopiraju“.

Željko Obradović (©Starsport)

A mogu li?

“Naravno da mogu. Modeli igre ne mogu da se kopiraju jer nemaš 12 istih igrača ili istu petorku, ali igrači mogu. Pa košarka se tako razvila. Veliki igrači su kopirani, a drugi veliki su na to dodavali svoje nove poteze. Ne može da se kopira Džordanova završnica, ali Medžik i njegova dodavanja mogu. Ne može da se kopira Janisovo telo ili Jokićeva brzina razmišljanja, ne može ni šut Stefa Karija, ali njegove kretnje, to kako Kari namešta stopala, naravno da može. Druga je stvar što Alen Smailagić priča da je samo jednom došao pre Karija da šutira. I tad mu je Stef rekao da više nikada neće doći pre njega. Alen dođe u sedam ujutru, ovaj već tamo. I posle, kao, što je najbolji šuter svih vremena?“.

Nažalost, ne može u Srba ni košarka bez politike, pa je moralo da bude malo reči i o tome. O pričama da je Željko Obradović došao u klub jednog stranačkog funkcionera i to na insistiranje predsednika države. Obradović na takve spekulacije stavlja tačku tvrdnjom: “Moja stranka je Partizan“.

“Nikakav pritisak na mene nije vršen i odluka da se vratim u Partizan je bila samo moja. Ne može Željka Obradovića niko ni na šta da natera... Ja sam samo svoj. Imam iza sebe godine u kojima se nikada nisam krio iza bilo koga, jer za tim nisam imao potrebu, sve sam u životu uradio tako što nisam pripadao nikome. Svoje političko opredeljenje iskazujem tako što zaokružim neki broj na glasačkom listiću i ubacim ga u kutiju“.

Uostalom, da nije na sasvim istoj liniji sa politikom govori i to što je Obradović otvoreno za privatizaciju klubova.

“Voleo bih da se klubovi privatizuju i to po španskom modelu. Mislim na model po kom bi navijači donosili odluke ko im vodi mklub. Odredi se kriterijum po kom neki navijač može da bude vlasnik jednog dela akcija i odrede se kriterijumi po kojima se bira ko od navijača može da glasa. Šta mislite, kako je izabran Florentino Perez? Ili recimo, kada sam bio u Istanbulu, bili su klupski izbori i na njih je izašlo 28.000 navijača, da zaokruže svog kandidata. Kada navijači izaberu jednog čoveka, na osnovu svega što je obećao da će doneti klubu, na osnovu njegovih reči se vrši redovna evaluacija. Pa ako si slagao ili nisi sposoban – doviđenja, majstore, neka dođe neko drugi“.