„Dosadni“ Nikola Jokić „ubija“ činjenicama i još više će

Svaki veliki šampion ima svoje „hejtere“. I nikada ništa neće biti dovoljno da imaju stopostotnu podršku cele sportske planete. Imao ih je i Majkl Džordan.

U redu je da su ukusi različiti, da svako ima svog favorita, ali činjenice i pogotovo rezultati su empirijski nepromenjivi. Uostalom, Ričard Džeferson je u analizi Nikole Jokića pokazao kako činjenice mogu biti ubitačne ako se gledaju samo iz samo jedne dimenzije. Poentirao je poređenjem Jokića sa velikanima poput Medžika, Dankana, Karija ili Duranta. Da li je Nikola bolji plejmejker od Džonsona? Nije. Bolji šuter od Karija? Nije. Ali Džefersonov ugao je bio da se činjenicama i podacima može baratati i na razne načine. I to je OK. Sve dok je nešto činjenica, ima podlogu...

Pre nekoliko dana je isplivao neki tip sa Gardijana i zaradio etketu šaljivdžije dana sa tezom da Novak Đoković ne može biti najveći svih vremena jer je fizički dominantan?! Ispao je smešan jer nije baratao činjenicama. Srećom, Novak je postao imun (da ne kažemo vakcinisan) na slične otrovne strelice tokom karijere jer ih i nije shvatao ozbiljno. Štaviše, učinili su mu uslugu, punili mu moralni rezervoar kada je trebalo. Što ga više napadaš, on je sve jači.

Ne u toj meri, ali i Nikola Jokić je morao da ruši stereotipe i predrasude otkako mu je zvezda zasijala na američkom košarkaškom nebu. Ove sezone je to bilo očiglednije nego ranije. Kendrik Perkins ga optuži da je „statističar“ i još ubaci rasizam pride da je Nikola u prednosti jer je belac. Mark Džekson ga ne stavi ni među petoricu najboljih u glasanju za MVP igrača sezone. Obojica su kasnije uputili izvinjenja, ali ona su prošla mnogo manje zapaženo nego optužbe i nipodaštavanja. O „novinarima“ poput Stivena Smita, Nika Rajta, Skipa Bejlisa ne treba ni trošiti reči i vraćati se na budalaštine koje su promovisali komentarišući najboljeg košarkaša planete.

Naravno, treba razdvojiti ozbiljne analitičare poput Džej Džej Redika, Ajzee Tomasa ili Ričarda Džefersona od dežurnih zabavljača koji honorar ne mogu da zarade drugačije osim širenjem kontroverzi tamo gde ih nema. Famozno „pravo na mišljenje“. Svako nađe svoje publiku i svaka publika zaslužuje da veruje u ono što voli da gleda i čita.

Kada Stiven Smit kaže (pri tome ga očevici hvataju kako zuji po dvorani i ne gleda ni polovinu utakmica) da Nikola Jokić nije dominantan centar u reketu i da nije dobar u tome, neko će mu poverovati. Dok ne dođe odgovor Džej Džej Redik koji uživo u programu „sahrani“ Smitovu tezu sa dve rečenice. 

„Analitički podaci se mere u poslednjih deset godina. Znaš li koji je najefektniji napadački segment na postavljenu odbranu u tih 10 godina? Jokićeva igra u reketu. Bum!“, zapečatio ga je Redik.

Stiven Smit je jako popularan „stručni komentator“, ESPN-a ali najviše se ističe paljenjem masa. Džej Džej Redik je bivši NBA koašrkaš čije analize su duboke, potrkepljenje činjenicama i tačne.

Džamal Kroford je takođe zvučno ime i spada u neku zlatnu sredinu košarkaških analitičara. Ume da ubode neke dobre komentare.

„On je toliko dobar da i ne igra protiv košarkaša Majamija već protiv Erika Spolstre. Njegov košarkaški IQ je ono što ubija Majami“, rekao je Kroford koji utakmice komentariše u tandemu sa legendarnim Ajzeom Tomasom, velikim poštovaocem Jokićevih kvaliteta.

Sećom, na svakog Smita ide makar jedan Redik. Na svakog Perkinsa, dođe makar jedan Ajzea Tomas. Na svakog Marka Džeksona ima jedan Čarls Barkli. Na svakog Kevina Garneta ide jedan Trejsi Mekgrejdi. Srećom da je Americi u medijima mnogo više ovih drugih. I da većina zapravo ume da gleda košarku i ceni kvalitet. Da zasita postoji neka velika zavera i da ga „Amerikanci mrze jer je Srbin“, Jokić ne bi dobio ni one prve dve MVP nagrade.

Dok je igrao jednu od najverovatnijih finalnih serija ikada viđenih u istoriji NBA lige i rušio rekorde, Jokić je kritičarima izbio bukvalno sve adute iz ruku. Ostala im je još samo mantra o „dosadnom Denveru i Jokiću“. Navodno, Nikola i saigrači nisu bili atraktivni. Istina je da su manje prepoznatljiva franšiza i da manje zanimaju manje od timova iz Los Anđelesa, Bostona, Njujorka ili Majamija. Ali daleko od toga da su dosadni. Pomalo ta priča liči na onu mantru o Đokoviću koji igra defanzivan tenis i Federerovom elegantnom jednoručnom bekhendu.

Međutim, činjenice su i tu odradile svoje. Plej-of serija ove sezone je najgledanija u poslednjih pet godina. Peta utakmica između Denvera i Majamija sa 13.084.000 gledalaca (po Nilsenu) je bila gledanija od pete utakmice prošlosezonske finalne serije izmeu Karijevih Voriorisa i popularnih Seltiksa koju je gldalo 13.030.000 gledalaca. Jokić i Nagetsi su i te kako zanimljivi. Finalna serija Nagetsa i Hita je na Ej-Bi-Siju je sa rejtingom 6,1 i prosekom od 11.640.000 gledalaca bila druga najgledanija u poslednjih pet godina. Tek sa šest procenata manje gledana od prošlogodišnje a mnogo gledanija od finala u kojima su igrali Baksi i Sansi, odnosno Lejkersi i Hit.

A bez dileme najpopularnije ime cele priče je bio Jokić. Prošle sezone je Srbin bio 18. na listi najledanijih igrača na zvaničnim NBA video platformama. Ove sezone se uoči plej-ofa popeo na deveto mesto, a posle plej-ofa je „najgledaniji“ igrač NBA lige sa 316.000.000 pregleda. Saopštila je to NBA liga. Ona trojka preko Dejvisa je imala skoro 1.000.000 pregleda samo na Tviter platformi. Onih pravih pregleda, ne ovih lažnih koji kupuju naše pevačice.

Ljudi žele da gledaju Jokića, premotavaju po pet puta njegove poteze, koševe, asistencije i uživaju. Na Instagram profilu NBA Evropa, video snimci sa Jokićem su imali 88 odsto više interakcija nego ostali. Da dodamo i podatke iz Srbije. Prenosi na Areni su gledaniji duplo više nego prošle sezone, a broj ljudi u našoj zemlji koji su kupili NBA „pass“ se povećao za 21 odsto.

Nikola Jokić je kao zaštitno lice Denvera i najbolji igrač lige dobio čast od onih koji se najbolje razumeju u marketing, popularnost i naravno zaradu. Našao se danas na velikom bilbordu u Njujorku sa ličnim Džoker logom i porukom „nema šale“. Najki je gigant koji vrlo dobro zna da odmeri nečiju popularnost. Znali su to i u Denveru kada su verovali u njega i kada su 2022. sa njim potpisali najveći ugovor u istoriji NBA lige vredan 270.000.000 dolara. Njegova vrednost na terenu se ceni maksmalno. Ono van terena ga ne interesuje.

Jokić je najpoznatiji aktivni sportista na svetu (Majk Džordan je ipak najpoznatiji) koji nema naloge na društvenim mrežama. Odlukom da ne bude prisutan na društvenim mrežama, nanosi finansijsku štetu najviše sebi, potom i klubu, ligi, agentu... Mogao bi da zaradi mnogo više. Ali očigledno da ima neke druge rezone. Kao što je često isticao da ga statistika i individualna priznanja ne zanimaju previše.

„Košarka nije najvažnija stvar na svetu“, rekao je posle titule nestrpljivo iščekujući povratak kući u Sombor.

U vreme zavisnosti sportista od imidža na društvenim mrežama, Jokić je „jednorog“ kako Amerikanci vole da kažu za unikate u svetu sporta. Očigledno da neverovatna košarkaška inteligencija ima veze i sa onom van terena.

„Igrao sam u NBA timovima u kojima saigrači bukvalno ne progovore reč na večeri. Vidite samo šestoricu momaka kako sede za stolom, jedu i gledaju u telefone“, rekao je 2018. godine Džej Džej Redik dok je delio svlačionicu Filadlefije sa Benom Simonsom i Džoelom Emdiom koji su bili magnet za pratioce na društvenim mrežama.

„Mislim da imam najbolje profile na društvenim mrežama od svih u svlačionici“, pohvalio se tada Embid.

Jokić je incident koji se desio u svetu profesionalnog sporta u Americi. Od košarkaškog umeća do profila ličnosti. Van svih šablona. A originalnim stilom samo još više dobija na popularnosti. Doneo je NBA ligi nešto drugačije.

Hteo ne hteo, biće i narednih godina tema prozivki i zamerki u celom tom marketinško-medijskom cirkusu. Još žešćih jer će postajati sve veći i veći. Pobeđivaće, rušiti rekorde, nizati priznanja i samo će da raste. Majk Džordan je sa 28 godina osvojio prvi NBA prsten i do tada imao jednu NBA titulu. Nikola Jokić ima prsten i dve MVP titule. Sa Džordanom ga niko ne poredi ali je jasno koliko vremena još ima ispred njega i stvari koje može da uradi. Naprimer, da stavi tačku na priču o najboljem Evropljaninu koji je igrao košarku. Da posle američkih, reši i kritičare u svojoj zemlji. Može i da uđe među pet najboljih centara svih vremena gde su sada Džabar, Rasel, Čemberelen, Šakil i Hakim. Malo mu fali. To su neki pragovi na koje nikada niko iz Evrope nije zakucao.

Možda bi jednog dana, ako ga budu shvatili u njegovoj zemlji, mogao poput Lea Mesija u Argentini da dobije okruženje kakvo zaslužuje i sa kojim će pokoriti planetu. Valjda neće morati da čeka do 36. godine poput Mesija da svi shvate njegovu genijalnost i povinuju joj se.