Imamo golmana, karakter i pobedu! Kad promašiš, raspali opet – tako i u svetskom klasiku

Znali su da budu onaj kamičak u cipeli što žulja, da naprave ranu i da dugo treba da zaceli. Bolelo je i ostala su ružna sećanja od Splita, ali od te Dalmacije i kraha iza Poljuda, ama baš nikakvih muka srpski vaterpolisti nisu imali protiv Francuza. Barem ne onih "izistinskih" i onda kada je bitno. Nisu ni ovoga puta, bili su u Beogradskoj areni hladni kao špricer i sigurni u sebe – 14:10.

Ima i do toga što ova Francuska nije ona od pre dve ili četiri godine, dosta se izmenila i sada veći teret pada na Tomu Vernua. Jeste majstor, jeste neko koga je uživanje gledati, ali sada je opterećenje znatno veće nego ranije. A, ima i još nešto – promenila se i Srbija. Nabolje. Od početka turnira u Beogradu, a tek da se ne govori od perioda kada su obrazi brideli.

Mirnija je nego pre nekoliko dana. Razloga je nekoliko, jedan je Milan Glušac. Imamo golmana! Prvog golmana. Stabilnog, hladnokrvnog, onog koji diže saigrače i doprinosi da im samopouzdanje raste. Odbranjen peterac na početku – odmah nalet energije. Takav detalj toliko toga menja.

Imamo golmana, imamo i pobedu (četvrtu od početka), a imamo i karakter. Ogleda se to možda i najbolje u situaciji kada je Strahinja Rašović uzeo da izvede penal, Ugo Fontani ga je pročitao i poslao loptu u korner, a levo krilo srpske reprezentacije je već u sledećem napadu zatreslo mrežu.

Kada promašiš – drži glavu visoko. I opet raspali.

(©Starsport)

Baš to radili su srpski vaterpolisti protiv Francuza. Kada je i bilo nešto lošijih perioda, kada su Toma Vernu i Roman Marion Vernu uspevali da iščačkaju poneku loptu, neku i da pošalju iza leđa Milana Glušca, stizao je odgovor. Nikola Dedović, Miloš Ćuk, Nikola Jakšić ili Radomir Drašović. Potonji ponajviše. Pogotovo kada su sa druge strane Trikolori.

Bilo je trenutaka kada sa rvao sa Tomom Vernuom, nije mu davao da se odvoji, pa ni da se vrati nakon toga u odbranu. Držao bi ga u stisku, omogućavao saigračima da igraju pet na pet. Kroz napad ili dva bi Radomir Drašović tukao sa distance i nemoćan bi bivao Ugo Fontani.

Neodoljibvo je ova izvedba Radomira Drašovića podsetila na onu sa Evropskog prvenstva u Zagrebu protiv Francuza. Po odbrani (u globalu je bila više nego dobra kod srpske reprezentacije, više puta gol nije primljen sa dvojicom igrača manje), po šutu sa centralne pozicije.

(©Starsport)

Srbija je bez po muke napravila pozamašnu prednost, nije imala problem sa ritmom francuskih vaterpolista i nije im dopustila da se vrate u utakmicu. Dobra igra od prvog minuta, što nije bio slučaj sa slabašnim Izraelom. I to ohrabruje, kao i povratak Dušana Mandića. Večeras ga nije bilo, kroz dva dana hoće – u svetskom klasiku sa Mađarima. Odradio je drugu utakmicu suspenzije i ponovo će selektoru Urošu Stevanoviću biti dostupan.

A, u tom klasiku, najvećem u vaterpolu, sve isto kao i danas. Moraće tako, jer biće daleko teže, a plasman u polufinale umnogome zavisi baš od toga šta će Srbija uraditi protiv Mađara. Bod predosti imaju, pobeda menja sve. U tom slučaju bi na pol-poziciju izbio olimpijski šampion.

FRANCUSKA – SRBIJA 10:14
(2:4, 2:5, 2:3, 4:2)

Beogradska arena

Sudije: Frank Ohme (Nemačka), Mihaj Balanesku (Rumunija)

FRANCUSKA: Ofner, Bres Fernandes, Barnat, Bue 2, Drae, Vernu 4, Vitran 1, Geran, Marion Vernu 3, Kanovas, Karpentas, Fontani (13 odbrana), Mas, Soton.

SRBIJA: Filipović (2 odbrane), S. Rašović 2, Ranđelović, Ćuk 2, Lazić, Drašović 3, N. Jakšić 2, Vico 1, Dedović 2, P. Jakšić, V. Rašović 1, Glušac (6 odbrana), Martinović, Lukić 1.