S. TanasićSrpski apsurd: Klubovi nestaju, bazeni se ne grade, a medalje očekuju
Vreme čitanja: 3min | sub. 12.09.26. | 11:40
Na jedan kraj glavnog grada Srbije stiže finalni turnir Lige šampiona, a na drugom se stavlja ključ u bravu i ko zna kada će ta vrata ponovo biti otvorena
Naizgled su Olimpijske igre daleko, jer tako deluje kada se kaže leto 2028. godine. Ali, do njih je ostalo manje od dve godine i polako se ulazi u period kada treba ispuniti normu i(li) izvaditi vizu. Računaće se broj sportista, krenuće se i sa proračunima koliko bi Srbija mogla, pa i trebalo da ima medalja i gde će biti na onoj tabeli kada se odličja stave na tas.
I na onoj kvantitativnoj, a i na onoj kvalitativnoj tabeli. Gledaće se i šta su uradili ostali u regionu, ima li koga od suseda ispred, koliko je odmakao. Vazda je to bila omiljena disciplina. U svim tim kalkulacijama, a njih će kao i uvek biti, biće onih koji će unapred zavesti medalje u nekim sportovima, na stranu da li je to realno ili ne. Jer, ponegde se očekuje da dođu, kao u vaterpolu.
Izabrane vesti
Reći će da vaterpolo nije „prodao“ nijednom na Olimpijskim igrama. I nije otkako igramo pod imenom Srbija. Bronza u Pekingu i Londonu, pa zlata u Rio de Žaneiru, Tokiju i Parizu. Najuspešniji srpski kolektiv. Takav niz u drugim sportovima nemamo i otuda to da se uspon na pobednički podijum podrazumeva, a treba li?
Apsolutno ne.
Jer, toliko je apsurda u srpskom vaterpolu. To je sport u kome klubovi nestaju, kao Crvena zvezda, ili godinama vegetiraju, kao Partizan. To je i sport u kome beležimo najbolje rezultate, a u Beogradu decenijama nije izgrađen bazen (ponešto je rekonstruisano ili prolazi kroz tu fazu, kao Sportski centar „Milan Gale Muškatirović“, a sve ide brzinom zidanja Skadra na Bojani), dok funkcionalnih zatvorenih bazena baš i nema u svim većim gradovima u zemlji (u poslednje vreme nikao u Futogu, gde je održan završni turnir Kupa Srbije). Tamo gde ih ima, vaterpolo klubovi se za termine bore sa građanstvom.
I, opet, pored svega toga, vatepolo je sport u koji Srbi polažu nade i očekuju medalje. Sve pobrojano nije od juče, nego to traje. Od pre koji mesec je da oni koji su ta odličja donosili, konkretno zlato sa Evropskog prvenstva i zlato sa Olimpijskih igara u Parizu, njih 11, do daljeg neće igrati za reprezentaciju. Progutalo se i to, prešlo se preko toga.
Sve ostalo se rasteglo, provukao je koju o tome Andrija Prlainović još posle zlata u Rio de Žaneiru. Od njega je prošlo već deset godina.
„Ovih osam ili devet medalja ovde (na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru prim. aut) nisu rezultat programskog ulaganja u sport, nisu proizvod sistemskog ulaganja. Znamo da u Srbiji praktično više nema profesionalnih vaterpolo klubova, svi su pred stečajem. Nemam šta da dodam na to“, poručio je 2016. godine jedan od najvećih koje je srpski vaterpolo imao i koje i dalje ima.
Prethodnih godina jeste bilo ulaganja, ali da li pametnih? Da li planskih? Da li su išla tamo gde je potrebno, da li se mislilo drugorošno ili se išlo na instant rezultate? Biće da se sredstva nisu mudro koristila…
Gro igrača koji su bili deo reprezentacije i koji su učestvovali u uspesima u protekle dve godine – bili su deo sistema. Vaterpolo i pored olimpijskih medalja nije dobio na popularnosti, infrastruktura je neznatno unapređena, državni tim nije dobio obećani centar, mesto za koje bi mogao da kaže da je njegov dom i da je tu svoj na svome i da niko ne može da ga remeti.
Priča oko klubova svela se na tri činioca: kragujevački Radnički, Novi Beograd i Šabac, koji najbolje koristi uslove koje ima (orijentisan je ka radu sa mladima, ne zaleće se i ne ulazi u velike finansijske rizike, Evrokup mu je po meri). Partizan duži vremenski period nije ozbiljan faktor, Crvena zvezda dogurala je dotle da ne bude licencirana za srpsku ligu i evrokupove, iako ih je u bazenu izborila. Ostali se bore da prežive.
Koliko veliki je srpski apsurd govori i to da na jedan kraj glavnog grada Srbije stiže finalni turnir Lige šampiona, a na drugom se stavlja ključ u bravu.
Nelogičnosti ima na izvoz.