INTERVJU – Nikola Meljanac: Vidi se da mi je ostao 'tarzanski gen', moje emocije su mač sa dve oštrice

Dovoljno je samo zakoračiti u dvoranu na Banjici kada Zvezda igra odbojku i odmah ćete ugledati baš njega. Dugačka kovrdžava kosa vezana u rep. Izuzetno gusta brada odaje utisak da je stariji nego što jeste. Snage ima za trojicu, energičan je i veoma emotivan. Kad udari loptu najjače što može – verovatno bi teško priznali – ali protivnici požele da ih ipak promaši. Nije samo vizuelno upečatljiva pojava, nego nosi i prezime koje se teško zaboravlja - Nikola Meljanac (23).

„Zanimljivo, moja mama se preziva Atanasijević (prim. aut. kao korektor reprezentacije Srbije Aleksandar), pa smo se često šalili da sam mogao da uzmem njeno prezime i da se prodajem na foru da sam njegov mlađi brat. Ali, ne ipak... Meljanac je unikatno. Vodi poreklo iz Knina. Priča je valjda da su nekada mleli pšenicu na vodenici i da je tako nastalo prezime. Nikada nisam bio tamo, ali voleo bih da odem“, kaže na početku razgovora za Mozzart Sport Meljanac, odbojkaš koji je obeležio poslednju sezonu na domaćoj sceni u dresu Crvene zvezde.

Na parketima u Srbiji je zablistao, poziv za pripreme reprezentacije je stigao. Tek treba da se dokazuje na inostranim terenima, u jačim ligama, na nekim težim ispitima, da uči kako se osvajaju trofeji, da raste kroz nacionalni tim... Ali, nije teško zaključiti da ima dobre preduslove da bude zvezda.

Meštani Zlatice su već ponosni na dečaka koji je do skoro istraživao zabačene puteljke svog sela. A kako i da ne budu... Iako ga je život, tačnije sport, odveo put Beograda, snažni korektor ne zaboravlja odakle je i kako sve krenulo.

„Rođen sam u Zrenjaninu, ali sam odrastao u selu Zlatica. Nalazi se na putu ka Vršcu, u severnom delu. Strava mi je bilo detinjstvo. Koliko god je mesto malo, tada mi je bilo tri puta veće i zanimljivije nego sada. Pentrao sam se po drveću, igrao sa životinjama koje je baba gajila, nisu mogli da me uhvate. Imali smo bagrenjake, koji su retkost po Vojvodini. Jednom umalo da nisu zvali vatrogasce da me skidaju sa grane. Na kraju sam uspeo da se spustim sam. Ali, vidi se i danas da mi je ostao taj 'tarzanski' gen, očigledno“.

(©Starsport)

Tokom najranijeg doba nije delovalo da će Nikolu privući sport.

„Tata mi je profesionalno igrao fudbal, a ja nikada nisam bio sportski tip. Voleo sam prirodu, dinosaurse, vojnike. Međutim, nekako sam ipak u podsvesti želeo tati da se dokažem. Bio sam najjači, najbrži, najkrupniji u društvu, ali i najsmotaniji, što bi ljudi rekli 'dve leve noge. Onda sam iz inata želeo da pokažem da mogu i na sport. I danas nekad taj bes i ljutnju koristim za motivaciju. Prvo sam krenuo na plivanje, međutim bilo je skupo za jednu samohranu majku. Moralo je da se putuje svakog dana i nismo mogli da isfinansiramo, pa sam posle tri meseca prestao. Prešao na košarku...“.

Igra pod obručima je brzo osvojila njegovo srce i postala sastavni deo života. Tako je bilo sve do jednog trenutka.

„Pitali su me da li ću da igram odbojku na školskom takmičenju. Naravno odmah su krenule priče da je to sport za devojčice. Klasika, svi su smarali. Ali, ja sam prihvatio poziv i otišao jer im je bio potreban neko visok. Posle sam počeo da treniram, tokom celog šestog razreda sam išao uporedo na dva sporta. U sedmom me je kontaktirao Klek za odbojku, a Proleter za košarku. Za školu sam mogao da igram oboje i dalje, ali za klub više ne. Voleo sam stvarno i jedno i drugo. Odbojka mi se baš svidela, a opet sa drugarima sam igrao napolju basket. Svi su me cimali onda – aj na košarku, ima više para, bolja je. Kao da sam ja znao sa 13 ili 14 godina šta su pare. Ali, pošto su me svi zvali tamo, onda sam po svojoj prirodi iz inata otišao na odbojku“.

Odlučio je da obuče dres Kleka i tako uplovi u nešto ozbiljnije vode. Sedmi i osmi razred je proveo igrajući u tom klubu.

„Tu sam već video da od mene nešto može da bude i da mogu da iskoristim odbojku da se izdignem iz proseka. Ložio sam se na reprezentaciju, sanjao sam da dajem neke poene na utakmicama. Posebno sam voleo Ivana Miljkovića i zbog njega sam tražio da nosim broj 14. Mami je bilo bitno da treniram, svejedno koji sport. Nije mislila da ću nešto da uradim, bila je više za školu. Međutim, ispalo je drugačije“.

NE KAJEM SE ŠTO SAM DOŠAO U CRVENU ZVEZDU

Dobre partije nisu prošle nezapaženo, pa je vrlo brzo mladi Meljanac bio na meti najvećih srpskih klubova.

„Stigle su ponude Zvezde i Vojvodine. Gledali smo gde ćemo i šta ćemo, mama je bila za Novi Sad, jer su želeli i njoj da plaćaju putne troškove, pa ne bih išao sam. Ona je bila u fazonu – gde će moja beba sam? Ja stvarno nisam imalo pojma, bilo mi je svejedno. Znao sam da Voša ima ogromnu istoriju, ali mi je i Zvezda zvučala „vau“. Nisam mogao da prevagnem. Posle nekog vremena shvatili smo da je možda bolje da to bude Novi Sad. Međutim, jedno vreme nas niko iz Vojvodine nije kontaktirao, a Zvezda je bila uporna. Mi smo prihvatili ponudu crveno-belih, dok još nisu odustali. Kada smo se dogovorili zvali su iz Vojvodine da kažu da me nisu zaboravili, nego da su jurili sponzore, pa se odužilo. To je stvarno bila istina, ali je već bilo kasno“.

(©Starsport)

Sa 14 i po godina iz svog sela krenuo je ka glavnom gradu. Obukao je crveno-beli dres i započeo neki novi život...

„Možda bih u Vojvodini imao bolje uslove, posebno tokom srednje škole, jer mi je taj period u Beogradu bio veoma težak. Od 15. do 20. godine nije uopšte bilo jednostavno. Zvezda nije bila na finansijskom nivou kao što je sada... Ali, ne kajem se što sam došao. Prijalo mi je zbog stvari van odbojke, Beograd je stvarno čudo. Sam sam živeo, upoznavao ljude, svašta radio sa saigračima, koji su me lepo prihvatili. Mama sad kaže da ne zna kako je mogla tad da me pusti. Ali, imala je poverenja. Stvarno je bilo super, svaka ulica je za mene bila doživljaj, svašta sam radio – ništa loše. Kad pogledam šta je moglo da se desi detetu od 15 godina samom u velikom gradu, stvarno sam ponosan kako sam ja sve to izgurao. Išao gde hoću, vraćao se kad hoću, treninge nisam propuštao. Ako mi padne na pamet da šetam u dva ujutru, onda to i uradim. Zajedno sa momcima koji su došli u klub u isto vreme iz manjih sredina sam se družio, istraživali smo i upoznavali svet oko nas. Zbog drugara i Beograda mi je mnogo drago što sam izabrao Zvezdu“.

Sada svi Meljanca znaju kao ubojitog korektora, ali u mlađim kategorijama mu je bilo namenjena pozicija srednjeg blokera.

„Još u Kleku sam kao najviši naravno bio srednjak. Najgore što sam bio dobar, to mi nije išlo u prilog jer mi se nije igralo na tom mestu. Bio sam već tada pozvan u reprezentaciju, iako sam 1999. godište, zvali su me za dve godine stariju selekciju. Posle sam stigao u Zvezdu, nastavio na istoj poziciji. Zapravo nisam bio srednji bloker, nego srednji napadač“, smeje se glasno Meljanac. „Vidi se i danas koliko sam „talentovan“ za blok. Radim na njemu, ali nikako da mi uđe u nervni sistem. Ali, u napadu sam bio dobar. Kad god sam bio sa reprezentacijom, uvek sam pričao o promeni pozicije. Svi su sem mojih trenera mislili da je dobra ideja. Kobiljski mi je rekao da se držim srednjeg blokera, posebno jer nemam odbranu. Tu je u meni probudio motiv za dokazivanje, jer mi je rekao da nešto ne mogu. Nedavno je priznao da je pogrešio tada i pružio mi ruku“.

Sam početak u Crvenoj zvezdi ostao je Nikoli u lepom sećanju.

„Trenirao sam sa pionirima, kadetima i juniorima. To mi je bilo super, treninzi su bili drugačiji nego u Kleku. Nenad Živanović, koji je sad u Partizanu pomoćni Janiću, radio je sa nama kao da smo seniori. Osvajali smo trofeje, bilo je lepo. Međutim, tokom poslednjih godina sam nekako izgubio euforiju sa početka. Menjao sam poziciju, nisam igrao, bilo je finansijski teško... Pitao sam se da li je sve ovo ispravno, da li treba ipak da učim školu. Mislim da svi odbojkaši koji igraju u Srbiji prolaze kroz tu fazu. Osećao sam se jedan dan super, onda drugi dan kao da idem na posao da bih zaradio“.

(©Starsport)

U poslednjih godinu dana stanje se promenilo. Izgleda da je uspeo da pronađe iskru koja se sakrila.

„Ova sezona mi je pokazala da Meljanac ipak može da bude nešto. Ne smatram nešto „vau“, ali... Mislim da mi se entuzijazam vratio prošle godine na pripremama B reprezentacije. Uvek se pitam da li sam dovoljno dobar, brz, zreo... Pametan nisam sigurno. Bili su odlični igrači oko mene i video sam da jesam za odbojku i da ne mogu sebe da kritikujem, kao što sam obično radio. Tada sam smirio svoju podvest, svi su bili oduševljeni sa mnom. Tako je sve krenulo da se vraća, a onda je klupska sezona dodatno doprinela da ponovo budem što bi rekli u gasu“.

Treninzi u nacionalnom timu su ubrizgali Meljancu veliku dozu motivacije.

„Super smo trenirali, a onda sam samo nastavio na pripremama sa trenerom Igorom Žakićem. Prošle sezone sam imao sjajne partije, ali su bile prisutne velike oscilacije. Sada sam konstantniji pet puta nego ranije. Trener mi je pričao da moram da budem lider, iako nisam to hteo. Ali, nije bilo pitanje da li hoću ili neću, jer sam to morao da prihvatim. Mnogo ljudi mi je reklo da je to prirodno, da se traži samo od sebe. Morao sam s tim da se pomirim i da se potrudim da budem malo zreliji“.

Iza njega je individualno sjajna sezona... Nosio je ekipu do prvog mesta u ligaškom delu, imao je neverovatna izdanja, dovodio protivnike do ludila i zabavljao navijače Zvezde na svakom meču kod kuće. Podigao je nivo igre, ali i video na čemu još treba da radi.

„Definitivno na kontroli emocija. Ne želim da ih isključim, već nekako da ih kontrolišem. One su kod mene mač sa dve oštrice, jer koliko može da bude strava, toliko može da bude autodestruktivno kada me obuzmu bes i nervoza. Izgubim fokus i krene u lošem smeru. Pored toga treba da radim na bloku i na korigovanju zaleta kada je podignuta pomerena lopta. Ne treba da idem na sve isto, nego da napravim drugačije korake. Nekad vučem sve kao srednjak, a tako ne može. Radim na tome...“.

DA SMO PROŠLI U FINALE, MISLIM DA BISMO DOBILI VOJVODINU

Odbojkaši Zvezde su i u kupu i u prvenstvu zaustavljeni u polufinalu.

„Mislim da smo mi postigli najviše što smo mogli. Očigledno da nismo imali nešto što je potrebno za titulu – da li je to mir, disciplina ili vera u sebe – ne znam. Igrali smo u plej-ofu sa Spartakom koji je individualno lošiji od nas. Eto Murad Kan i ja smo tu negde, klali smo se... Ali, na papir kad se stavi, možda smo imali više kvalitetnih igrača. Međutim, oni su više bili ekipa, više su želeli i verovali, bili borbeniji i disciplinovaniji. Na utakmici koju smo izgubili u Subotici mi smo iznenadili sami sebe, više nego što su oni nas. I dalje ne znam šta je nama nedostajalo, ali oni su sasvim zaslužili da prođu u finale“.

(©Starsport)

Da su preskočili Subotičane, Meljanac veruje da bi se radovali i tituli.

„Mislim da bismo dobili Vojvodinu, zato što imamo slične ekipe i oni su nam kao rival prijali. Pobedili smo ih dva puta u ligi, bile su to baš dobre utakmice. Spartak nam nije odgovarao, jer je imao to što je nama nedostajalo“.

Ogroman teret je tokom cele sezone nosio na leđima. Proslavljao je svaki poen na sebi svojstven način, podizao publiku na noge, pokazivao neverovatnu emociju... Dobro se nosio sa tim pritiskom, s obzirom na to da je svaki put izlazio na teren znajući da će protivnici najviše biti fokusirani na njega.

„Drago mi je što sam imao ovakvu sezonu, jer je mnogo zavisilo od mene. Dvojni i trojni blok na meni, veliki pritisak, odgovornost u glavnim trenucima – samo mogu da doprinesu da budem bolji. Morao sam da se snalazim, vodio sam velike borbe i sigurno da će mi to koristiti gde god bio. Bilo bi malo lakše da je još neko baš agresivan napadač... Samo da smo pregurali Spartak, mislim da bismo osvojili. Trebalo je tokom polufinala da sednemo zajedno, da se više žrtvujemo i damo, da više verujemo jedan drugome i budemo odlučniji“.

Kada se sve sabere, za Nikolu polufinale u oba domaća takmičenja nije neuspeh.

„Mislim da na početku sezone niko nije očekivao sam vrh, možda samo Žakić. Ali, u suštini bilo je da budemo među četiri i super. Onda su ambicije tokom sezone porasle... Mnogo mi je krivo što smo zakazali na obe utakmice kada je bilo najbitnije, a to nešto govori o nama. Treba još da sazrevamo kao igrači“.

Crvena zvezda je sa Meljancem u rosteru želela naredne sezone da napadne duplu krunu, ali velike su šanse da tako nešto ipak neće da se desi. Nedavno je izašao na draft u Koreji. Uiđongbuši ga je izabrao kao trećeg pika. Na Marakani su činili sve da ostane, objavili su da je igrač pod ugovorom i da će braniti iste boje i od oktobra. Posle toga je došlo do preokreta i dogovora sa klubom, pa se očekuje da stigne i zvanična potvrda odlaska... Dok se to ne desi, Nikola je igrač Crvene zvezde.

„Meni je Azija uvek bila zanimljiva, mislim da ću se tamo pronaći. Osetio sam da je vreme da odem, dugo sam tu. Od 15. godine ulazim u istu salu, svlačionicu... Koliko god klub sad bio u boljem stanju, imam potrebu da promenim sredinu i igrački, a i životno. Priliku koja se pružila, ne treba da odbijem. Videćemo do kraja meseca da li je sto posto sigurno da je to završeno. Samo da budem zdrav, pa će sve biti u redu“.

Ukoliko napusti klub, mogao bi da napravi jednu veliku fizičku promenu.

„Rekao sam da ću se ošišati kada budem završio priču u Beogradu i Zvezdi. Ne znam da li je sada došao taj trenutak, bilo bi mi možda žao, a i ubiće me devojka. Videćemo...“.

(©Starsport)

Opisao je i kako je uopšte došlo do toga da pusti ovako dugačku kosu.

„Ja sebe ne mogu da prepoznam na starim slikama. Sve je počelo na pripremama 2017. sa reprezentacijom u Požarevcu. Otišli smo da se šišamo i mene neka žena ošiša kao Barta Simpsona. Kratko sa nekim špicem. Bilo je neobično – nekome super, nekome smešno. Stefan Negić iz Vojvodine je znao da rukuje mašinicom i ja mu kažem da me popravi. On uzme da popravi da ne bude kockasto, i dok to radi dolaze Rudić i Ivanković moji cimeri - cimaju mu ruku, gurnu lakat, on povuče. Svi su otvorili usta. Ja sam otišao na ogledalo i video da me do glave slučajno u tom delu ošišao. Onda kažem šišaj sve, pa sam bio kao kriminalac obrijane glave. I iz zezanja, pošto sam uvek hteo da pustim kosu – pošto sam ja taj lik iz fantastke, Gospodara prstenova, istorijske mitološke stvari, svi moji heroji iz detinjstva su bili takvi, tako izgledali. Uvek mi bilo da me mrzi da puštam kosu, to je za neke čudake. I onda kažem - aj sad ću da pustim, pošto sam bio ćelav i krenuo sam od nule“.

Iako mu je delovalo da ga ljudi ne prepoznaju, dogode se situacije koje pokažu da nije u pravu.

„Baš sam jedan dan sa devojkom bio i prišao mi je neki klinac, koji je upitao: Vau, da li si ti Meljanac... Bio je toliko sladak, da sam izvadio Zvezdinu majicu iz ranca i poklonio mu“.

Kada bude upisao i prve utakmice u seniorskoj reprezentaciji, sigurno da će i šira javnost saznati ko je dečko sa neobičnim prezimenom. Trenutno je na pripremama i uživa u svemu što mu se dešava...

„Naporno je veoma, trenira se jako... Kada budu svi došli, ne znam da li ću više biti tu, jer se polako skraćuje spisak. Imao sam i vrhunske treninge, a i neke kada je prolazio u napadu iznosio pet odsto. Smiruju me treneri, govore da se ne nerviram i da se opustim, da nema veze ako pogrešim. Meni je u reprezentaciji svaki poen duplo bitniji nego u klubu. Rekli su mi da je dobro što imam loše dane sada, jer bi bilo loše da je sada sve dobro, jer onda kada bi bilo potrebno – forma bi mi pala. U tome mi je uteha neka. Da kažem treniram jako, stigne i umor, svako od nas ima dane kad je na vrhunskom nivou, a i dane kad se krpimo“.

(©Starsport)

Selektor Igor Kolaković je tek završio sezonu u Poljskoj, pa se njegov dolazak još čeka...

„Svakako je osećaj kao da je tu sve vreme jer daje instrukcije Kobiljskom, Janiću, Jevtiću. Stvarno treneri obraćaju pažnju na svaki detalj, ispravljaju nas, vidi se koliko im je stalo, do svakog od nas. Ja sam nekada bio kod Kobiljskog, a sad smo se ponovo spojili. Sad zapravo tek radim sa njim, a tad sam skupljao lopte. Vidi se koliko mu je stalo do mene, što mi je drago“.

U KAFANI NARUČUJEM PESMU RUŽO RUMENA

Pored toga što ima obaveze i na reprezentativnoj i na klupskoj sceni, Nikola stiže i da studira menadžment u medijima.

„Svi su birali ekonomiju ili sport, a ja sam onda hteo da se razlikujem i uzeo sam medije. Kajem se što nisam upisao još nešto. Morao bih da žrtvujem socijalni život, možda bi uticalo i na odbojku, ali zanima me istorija, geografija, filozofija... Nisam imao hrabrosti, ali možda jednog dana“.

Van terena ima razne hobije, voli da izlazi, sluša muziku...

„Kad bi neko uzeo moj telefon i pogledao pesme, rekao bi da treba da se lečim – ima 15 različitih žanrova. Imam isto tako i različita društva – od sportista, preko metalaca, do ljudi koji idu na rejvove. Uklopim se sa svima, samo se prebacim u nekog drugog lika. Mogu da se provedem i u kafani, naručim Ružo rumena, a slušam i rok, simfonije, klasiku... Nekad me i plaši to što me sve zanima, a opet i ništa konkretno“.

Ispred sebe je postavio neke ciljeve...

„Želja mi je da se u narednih pet, šest godine finansijski obezbedim, pa da mogu da se posvetim i drugim stvarima koje sam zapostavio igrajući odbojku. Voleo bih da budem dobar u sportu, da ostvarim nešto sa reprezentacijom i da onda sebi ne mogu ništa da osporim, koliko god se trudio. Nadam se da će odbojka u Srbiji nastaviti da živi, da neće izumreti kao što pričaju jer je sve manje dečaka... Nadam se da će nekim momcima posle mene biti lakše“, podvukao je Meljanac.