Svi za Niš – Šešum: Ovo je pravi momenat za Srbiju

Dok s nestrpljenjem čekamo 14. maj i utakmicu Srbije protiv Mađarske, sećanja na velike pobede i atmosferu iz niškog Čaira ponovo su u prvom planu. Upravo je ta dvorana kroz godine postala simbol velikih utakmica, emocija i nezaboravne podrške koju je nacionalni tim imao s tribina.

Nekadašnji reprezentativac Srbije Žarko Šešum bio je deo generacije koja je u Nišu gradila pobednički duh. Upravo su se u Nišu postavili temelji velikog uspeha, kada je 2012. godine Šešum zajedno sa svojim saigračima osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Beogradu.

Pred dvomeč sa Mađarskom, Šešum je govorio o značaju Čaira, pritisku koji nose ovakve utakmice, atmosferi koja je nekada nosila reprezentaciju, ali i o tome zašto veruje da ova generacija ima kvalitet da izbori plasman na Svetsko prvenstvo koje se održava u Nemačkoj.

O atmosferi u Čairu i prvom utisku sa tribina.
“Ovde sam prvi put na tribinama, sada kada gledam odavde, stvarno jedna rukometna hala, prava. Tačno da se napravi takav prostor za rukomet, tribina je blizu, dosta mesta za stajanje, može da se napuni da grmi i gori, što je pre i bilo”, počeo je Šešum.

18.00: (1,10) Vojvodina (14,0) Dinamo Pančevo (9,00)

O uspomenama koje ga vezuju za Niš i reprezentaciju.
“Najlepše uspomene sa reprezentacijom su u Nišu, ajde da izuzmemo velika takmičenja, Evropsko prvenstvo u Srbiji što je bilo uz to, ali Niš je specifičan, poseban zato što je to bio početak. Kreneš ni iz čega i imaš takvu fantastičnu podršku, bez neke pozadine, novi smo savez, nova država, sve novo te 2006. godine, kad smo krenuli iz početka, dođeš, a puna hala. Istinski vole, to se uvek osećalo”.

O tome kako je Čair postao neosvojiva tvrđava Srbije.
“Jeste, statistika je tu neumoljiva, pobeđivali smo jake reprezentacije tad i kada nije išlo i kad smo igrali fantastično i kad smo igrali malo slabije, ali pobeđivalo se što je bilo najvažnije. Jer su sve utakmice bile važne, bile su kvalifikacije. Niš nam je bio baza, stvarno je uživanje ovde igrati kad imaš publiku na svojoj strani, prepuna hala, publika koja poznaje rukomet što je vrlo važno, znaju kad da zagrme, znaju kad da utišaju, Nišlije stvarno vole rukomet, imali smo bezuslovnu podršku, i kad smo igrali slabije i bili u zaostatku, i kad smo igrali dobro imali smo podršku, ne samo u hali, već se u celom gradu to osetilo, gde si uvek planirao dobrih četiri, pet sati da dođeš ranije, pa dok se autobus probije, pa dok prođeš. Daj majicu, daj dres, vremena nisu bila sjajna, nije bilo dresova, ali barem neku majicu, znojnicu, gledali smo da vratimo koliko-toliko. Nosio nas je Niš mnogo puta”.

Da nije bilo Niša, da li bi bilo Beograda 2012.
“Ne bi sigurno. Rekao sam, taj put do prvog velikog takmičenja 2009, dve-tri godine, mnogo utakmica je bilo u Nišu, tu se gradila reprezentacija, gradio se taj kult gde smo imali fantastične uslove i u smeštaju i u gradu, osećali smo se uvaženo. Mi smo to vratili, pobedili smo skoro sve utakmice u Nišu. I to je gradilo sve, bez tog nekog kontinuiteta na velikim takmičenjima ne može da se očekuje nikakav napredak ni rejting saveza da bi se organizovalo Evropsko prvenstvo u Srbiji. Mi smo, eto, kad smo probili taj led 2009, učestvovali na svim velikim takmičenjima, negde sa većim, negde sa manjim uspesima, ali smo bili redovni i gradili rejting da bi Savez dobio organizaciju".

O baražu sa Mađarskom, atmosferi i pritisku koji nose ovakve utakmice.
“Nije ni Mađarima sigurno svejedno što igraju sa nama, i oni bi voleli da igraju sa nekim drugim. Mi smo onako, na te dve utakmice, nezgodan protivnik. Na turnirima u poslednje vreme smo, što je naša stalna boljka, pokazali taj neki nekontinuitet, pogotovo ovde gde se stvarno pravi jedna fantastična atmosfera i gde se već sada oseća pritisak. Bez toga ne može da se napravi ta neka atmosfera moranja i tenzije, zajedno sa publikom”.