Dva ugla Vošine pobede u Kragujevcu

I onda se pitamo (ako se više iko i zaista pita?) zbog čega naši klubovi – sa izuzetkom Crvene zvezde – ne mogu da naprave iskorak u Evropi, pomognu aktuelnim šampionima u podizanju nacionalnog koeficijenta i stvore bar privid neke svetlije budućnosti srpskih klubova na međunarodnoj pozornici. Za odgovor ne treba tragati dalje od sinoćnjeg okršaja Radničkog i Vojvodine na Čika Dači, koji je slika i prilika akutnog problema u našem fudbalu.

Utakmica u kojoj dva tima projektovana za Evropu, u martu, tri kola pred kraj osnovnog dela prvenstva, upute jedan udarac ka golu u prvih sat vremena igre, trebalo bi da zabrine – prvo čelnike oba kluba (i one u Vojvodini, bez obzira na osvojena tri boda – 0:1), ali i funkcionere i sve ljude koji vode ili se, posredno ili neposredno, bave srpskim fudbalom. Od terena (jedan od retkih u eliti koji nije dobio novu podlogu), do osvetljenja (novi reflektori postavljeni prošle godine, jedan se ugasio usred utakmice sa Crvenom zvezdom), i celokupnog ambijenta na stadionu, pa do – bez ustručavanja možemo reći – sramotne igre dveju ekipa u većem delu susreta, sve je ličilo na okršaj dva tima iz minimum trećeg ranga našeg fudbala (uz dužno poštovanje trećeligašima), a ne na utakmicu koja je najavljivana kao derbi 27. kola Mozzart Bet Superlige.

Naznake superligaškog fudbala ili bar onoga što bi on trebalo da predstavlja, videli smo tek u poslednjih pola sata susreta, kada se rasplamsala borba u Kragujevcu. U toj kratkoj razmeni udaraca bolje su se snašli gosti iz Novog Sada, koji jesu bili primorani da se brane većim delom tog perioda, ali koji imaju znatno dužu klupu od one kojom raspolaže Božidar Bandović, kao i „teškaša“ u liku i delu Džona Merija, sposobnog da „nokautira“ svaku ekipu iz šampionata u samo nekoliko minuta na terenu. Uradio je to Meri mnogo puta ove sezone i lagano se na konto nigerijskog napadača može pripisati bar 15 bodova sa aktuelnog bilansa Stare dame.

I dok je s jedne strane za Vojvodinu – a posebno Miroslava Tanjgu – dobro što u timu imaju takvog „džokera“ i što su ove sezone slavili i u duelima u kojima po igri to nisu zaslužili, s druge strane ovakav privid stvari, pobeda uprkos jasnom nedostatku konkretne vizije u igri, može biti kontraproduktivan za Lale. Jer, Evropa (fudbalska razina na kojoj Novosađani žele da se mere) neće praštati ni kraće periode „prazne“ igre.

Zato se ove pobede Vojvodine protiv kragujevačkog Radničkog, kao i ona jesenas protiv Radničkog iz Niša (gde su Lale takođe bile inferiorne), pa i trijumfi nad TSC-om u Bačkoj Topoli, prvoligašem Trajalom, odnosno Vršcem u Kupu, mogu posmatrati iz dva ugla. Jedan kaže da je odlika velikih ekipa da pobeđuju i kada ne igraju dobro, ali drugi nalaže da iste te „velike ekipe“ moraju da budu svesne trenutaka kada ne izgledaju dobro na terenu i da se tim problemima pozabave i ispravljaju ih u hodu.

Voša je ove sezone s vremena na vreme umela da bljesne i pokaže puni potencijal ove ekipe, ali se akutnih boljki nije rešila. Tanjga još uvek traga za dobitnom kombinacijom u veznom redu. Visoki presing jedan meč funkcioniše fenomenalno (pogledati pod: gostovanje Partizana na Karađorđu), dok je na drugom gotovo nepostojeći (pogledati pod: gostovanje Novog Pazara na Karađorđu). Donedavno je Siniša Tanjga bio drugi bonus ekipe uz standardnog Kolarevića, a kada je postalo evidentno da još nije spreman za rolu standardnog štopera, zamenio ga je Veličković. On je „uništio Partizan“, kako je  Meri rekao za naš portal, da bi potom sinoć bio najlošiji pojedinac na Čika Dači.

Još postoji mnogo pitanja u vezi sa ovim timom Vojvodine, a predstava u Kragujevcu nije nam ponudila nikakve odgovore – naprotiv. Uprava i stručni štab Stare dame imaju nešto više od tri meseca (kada počinju evropske kvalifikacije) da odgonetnu situaciju u Novom Sadu, presaberu se i zaključe koje je pravo Vošino lice i koliko još moraju da rade kako bi na leto napravili toliko čekani iskorak na međunarodnoj sceni.