I Partizan se pita za nešto... Kad hoće da se pita

Posao je odrađen. Nije završen, ali bi trebalo da se desi čudo epskih razmera (a neće se, valjda, desiti) pa da Partizan ne prođe Tobol. Tri gola prednosti su dovoljna da u Humskoj udahnu vazduh posle napetih dana tokom kojih ih je „jela“ nervoza. Daleko od toga da je nestala kao rukom odnesena pobedom nad predstavnikom Kazahstana, niti bi ono od četvrtka uveče trebalo da bude referentna tačka renoviranog tima, ali su neki pomaci očigledni.

Pre svega u stavu. Crno-beli su istrčali na teren rešeni da igraju fudbal. Koliko god to čudno delovalo – da ga igraju, a ne da se muče, jer su u uvodnim utakmicama mučili loptu, sebe i publiku. Zato su i bili negledljivi. Sada je već pristup bio drugačiji, agresivniji, akcije smislenije, u duele se ulazilo odlučnije, što je rezultiralo velikim brojem šansi, onda i pogocima. Moglo je da ih bude i više, pre svega da nije bilo želje za samoisticanjem Dembe Seka, nespretnosti Erika Kojzeka i skromnih realizatorskih sposobnosti rezerviste Nemanje Trifunovića.

Posle svega, na Topčiderskom brdu bi morali da budu zadovoljni, jer sada imaju privremeni mir. Makar u trajanju od sedam dana. Nemaju obaveze u Mozzart Bet Superligi Srbije, jer je odloženo gostovanje niškom Radničkom, pa mogu da se posvete uigravanju i spremanju revanša, možda već i analizi Hetafea, kao i poslovima u prelaznom roku. Jer, i dalje ostaje utisak da su Saši Iliću potrebna pojačanja jednako kao što je Partizanu potrebna baš onakva podrška sa tribina kakva je viđena u prvom susretu trećeg kvalifikacionog kola za mesto u Ligi konferencije.

U tom periodu stručni štab će se izvesno baviti korekcijama. Pre svega u odbrani, jer je skromni Tobol nekoliko puta ozbiljno zapretio i zato ovih 3:0 nikoga ne bi smelo da zavara. Nije bilo „vau“, nije bilo za uživanje, ali jeste taman toliko da se vidi ko šta i kako može. Od terena, preko klupe, do tribina.

Tim je gurao loptu napred. Grešio je u tim namerama, bilo je situacija kada je otvarao kontre rivalu, ali želja da konačno prikaže nešto vredno pomena nadjačala je strah iz prethodnih utakmica. Sadržaj je bio veći nego tokom dvomeča sa Luksemburžanima i to je prvi detalj koji privlači pažnju. Drugi je stav da se po pobedu krene – odmah. Da se ne čeka. Nije u pitanju samo velika šansa Seka (u kojoj je morao, kako je lepo primetio Saša Ilić, da doda Milanu Aleksiću), nego i izbor igrača Saše Ilića. Verovatno ima udela i lakša povreda Ognjena Ugrešića, zbog koje je pribegao improvizaciji i Milana Vukotića „spustio“ na zadnjeg veznog, ali izbor starterai čak šestorica ofanzivnih igrača sugerišu da je stručni štab odmah želeo da stavi do znanja rivalu šta ga čeka. Vukotić, Aleksić i Bogdan Kostić u sredini, Demba Sek i Ibrahim Zubairu po krilima, a Erik Kojzek u napadu. Pre ili kasnije je neko morao da proradi. Potom, bekovi koji se nisu plašili da odu napred, poput Milana Roganovića (spremio zicer Seku) ili Vukašina Đurđevića (asistirao Šaki Traoreu). Sve je to zbirno signal kako bi Parni valjak trebalo da počne utakmice kada je favorit. Posebno na svom stadionu. Autoritativno.

Aplauz zaslužuju i navijači. Zato što su prepoznali značaj utakmice, ali i trenutak u kome se klub nalazi, Nisu navijali ni protiv koga, već samo za Partizan. Glasno i složno. Bez povoda za nove kazne UEFA.

Možda je ovo znak da crno-beli promaljaju glavu. Da im je dozlogrdilo da čitaju ili slušaju kako nisu kvalitetni, pa su rešili da opovrgnu takve ocene. Zato su ponudili javnosti daleko najuverljiviju partiju od početka sezone. I još jednu pobedu. Za sebe i srpski fudbal, pošto im se stalno spočitava, naročito od navijača suprotnog tabora, kako baš i ne doprinose nacionalnom koeficijentu. Biće da se i Partizan za nešto pita, jer...

Od prošlog leta, kada je na međunarodnu scenu zakoračio sa Srđanom Blagojevićem, odigrao je devet utakmica i na njima slavio sedam puta. Minule sezone trijumf u revanšu sa AEK-om iz Larnake, dupla pobeda u okršaju sa ukrajinskom Oleksandrijom, kao i ona u revanšu sa Hibernijanom. A ove sezone, sa Sašom Ilićem na klupi, zasad, makar u rezultatskom smislu, sve ide prema očekivanjima, jer je dvaput uzeta mera UNA Štrasenu i jednom Tobolu. Niko od tih rivala nema renome poput Partizana, ali valja znati da je klub razvaljen na svim nivoima tokom nemarnih godina poslovanja VVV trilinga i zato svaka pobeda pod okriljem UEFA znači. Od ovih sedam, čak pet je bez primljenog gola, a i to bi valjalo evidentirati.

Čisto kao nagoveštaj da se nešto pomera nabolje. Ako se pomera...