Inženjerska posla i jedan od najlepših timova za gledanje

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Španije)

„Spektakl zvani Betis“, „Mašina za igranje fudbala“, „Jedan od najlepših timova za gledanje u Evropi“. Ovo su samo neki od epiteta koje su u poslednje vreme požnjeli pitomci Manuela Pelegrinija, i to pogotovo u ovoj poslednjoj sedmici koju su, nakon pobede nad Seviljom (2:1) u derbiju u Kupu kralja, a zatim i nad Alavesom (4:0), okončali u petak na stadionu Kornelja, savladavši Espanjol sa 1:4.

Tim se čvrsto drži na trećoj poziciji koja ga vodi u Ligu šampiona. A „Inženjer“ je sa 40 pobeda već prevazišao Kikea Setjena, i to u neuporedivo manjem broju susreta. Od kada je stigao prosek mu je 1,78 bodova po utakmici i trener je sa najvećim procentom pobeda u istoriji Betisa. Ništa novo – to je bio i u Realu (sa čak 81,6%), i u Viljarealu, i u Malagi.

„Oduvek sam voleo izazove“, izjavio je Pelegrini nakon utakmice protiv Alavesa, „Čovek nikada ne zna kako će ispasti, ali sam došao jer je pred mene postavljen interesantan izazov.“ Pohvalio je svoje fudbalere i naveo da su oni ti koji su prvenstveno zaslužni za uspehe. 

Međutim, napredak od njegovog dolaska je ogroman. Betis je ušao u drugu dimenziju praktično bez ikakvih finansijskih ulaganja. Iskusni Čileanac je uspeo da multiplicira učinak nekada kritikovanih igrača, kao što su Borha Iglesijas, Vilijam Karvaljo ili Huanmi Himenes, i da dovede do savršenstva druge kao što su Serhio Kanales i Nabil Fekir, dva neosporiva maga ekipe zeleno-belih.

Celi tim odaje utisak uigranosti i sigurnosti. Poput Anćelotijevog Reala, ali sa mnogo manje sredstava. „Verujemo u ideju“, rekao je Iglesijas nakon utakmice protiv Espanjola, „i znamo kako da reagujemo“. Pelegrini ima plan i fudbaleri su ga u potpunosti prihvatili.

Postigli su do sada 41 pogodak, samo 4 manje od Reala. A drže i još jedan interesantan rekord: od 31 odigrane utakmice, u čak 16 su uspeli da preokrenu rezultat u svoju korist, nakon početnog vođstva protivnika. Po bodovima su veoma blizu onog Betisa koji se u sezoni 1994/1995 prvi put plasirao u Ligu šampiona.

Navijači su, malo je reći oduševljeni. Trenutno nije ni potreban šezdesetogodišnji moto „Viva el Betis, manque pierda“, što bi prevedeno sa simpatičnog andalužanskog narečja značilo „Živeo Betis, makar i gubio“. Premda, ne sme mu se oduzeti ni zrnce vrednosti. U gradu u kojem oduvek dominira Sevilja, sledbenici Betisa po broju nikada nisu zaostajali za moćnijim susedom.

Kada su zbog nove situacije sa Kovidom španske vlasti odlučile da ograniče kapacitet stadiona na 75%, saznali smo da je ovaj postotak pređen jedino (i poprilično) samo na Benito Viljamarinu.

Naličje navijačke strasti smo mogli da primetimo na poslednjem, prekinutom derbiju, i to nakon što smo pre samo par meseci zaključili da su letovi opasnih predmeta stvar prošlosti, aludirajući na flašu koja je nekada davno pogodila u glavu trenera „izdajnika“ Huandea Ramosa.

Greška. Đoan Đordan je iz prve ruke mogao da oseti da predmeti i dalje lete. Mada, su se iz Betisa potrudili da objasne kako su isti (plastični držač zastavice) bezopasni, i to svi, počevši od podpredsednika kluba, preko ponekog igrača koji je izjavio da je Lopetegi tražio od Đordana da se „malo onesvesti“, do jednog amaterskog video snimka čiji se autor nekoliko minuta udara po glavi i licu tim istim štapićem, pa ga čak gura sebi i u oko, kako bi dokazao da je nemoguće njime izazvati bilo kakvu povredu.

Nedopustivo, komentarišu mediji. Krivac je pronađen i biće mu suđeno, a Betis je dobio sankciju od dve utakmice igranja izvan svog stadiona. Mimo toga, ne može se reći da se nezasluženo plasirao za četvrtfinale Kupa kralja gde ga 3. februara čeka Real Sosijedad.

I kada govorimo o zanimljivim, i drugim, manje smešnim anegdotama, upravo ove godine se obeležavaju tri decenije otkada je na čelo Betisa stigao jedan od najslikovitijih likova španskog fudbala, Manuel Ruis de Lopera, koji ga je prvo spasao, da bi ga 20-tak godina kasnije potopio u blato.

Protagonista nebrojenih situacija upisanih u istoriju kluba, govora, rasprava sa novinarima, i tvorac nemogućih izraza zbog kojih se na Internetu čak može pronaći i rečnik „Lopera – španski“, 1992. godine je uložio 5 miliona evra vlastitog novca, neophodnog da se klub ne bi potpuno ugasio, što ga je za brojne sledbenike Betisa pretvorilo u neku vrstu božanstva.

Doveo je igrače kao što su Stošić, Jarni, Denilson, Finidi, Alfonso, i omogućio da Betis u sezoni 1994/1995 osvoji svoj treći Kup kralja u istoriji, kao i da se plasira u Ligu šampiona. Zatim je uspeo da ga potopi u drugu ligu i da ga dovede skoro do bankrota. Ali će ostati nezaboravljen.

Čuvene su anegdote kao npr. kada je predsednika Sevilje prisilio da sedi u loži pored njegove biste ili kada je predložio navijaču koji je želeo pepeo svoga oca nosi na stadion, da ga stavi u tetrapak mleka, jer ga ne sme uneti u staklenoj posudi (još jedan opasan predmet). Upadao je na žurke da bi uveo red (poneki tadašnji prvotimci su iskakali i kroz prozore), a Hoakin Sančes, poznat po svojoj ljubavi prema noćnom životu u mladosti, nedavno je priznao da je imao i detektivsku pratnju.

Kapiten je ujedno i jedini ostatak Loperinog živopisnog vremena, a tek njemu po anegdotama i šalama niko nije ravan. Već je najavio da će se kada okači kopačke o klin posvetiti televizijskoj i zabavljačkoj karijeri.

Ipak, na terenu je, kao i svi ostali, sasvim drugačiji. Iako se poneki sadašnji igrač nije ni rodio kada je on debitovao u klubu, četrdesetogodišnji Hoakin i dalje ne gubi snagu ni entuzijazam. A i kako bi.

Jer, sadašnji predsednik kluba, Anhel Aro, nedavno je prevazišao svog slavnog prethodnika po broju pobeda. Sadašnji tim ima potencijal da stigne dalje nego ikada u svojoj istoriji, da to učini igrajući lep i atraktivan fudbal i ne gubeći šaljivi duh, dobro raspoloženje i strast za pobedom - neodvojiv splet elemenata koji čine kulturu Betisa.

PIŠE: Ognjenka MARIĆ