Llanfairpwllgwyngyllgogerychwyrndrobwllllantysiliogogogoch

/Od izveštača Mozzart Sporta iz Velsa/

Od Karnavna do Bangora na severu Velsa ima 15 kilometara, ali se autobusom stiže za duže od pola sata. Kolima je mnogo brže, pošto se vozi drugim putem, dok busevi staju na 30 i kusur stanica u tih 9,3 milje. Ako idete negde dalje, na primer sa zapadne na istočnu stranu ove britanske države, vremenska razlika u zavisnosti od vrste prevoza je drastična. Kažu i da se brže stiže od Bangora do Londona nego do Svonsija ili Kardifa, iako je razdaljina kraća. Javni prevoz u Velsu je organizovan tako da je bukvalno svaki ćošak pokriven (verovatno zbog toga i nije jeftin), što je za pohvalu, ali kada ste na službenom putovanju i nemate mnogo vremena za zadržavanje i razgledanje baš svakog naseljenog mesta u okolini, to može da bude iritantno. 

Vredelo je, ipak, promeniti dve autobuske linije, ići malo peške, pa jednu stanicu vozom da bi se stiglo u Llanfairpwllgwyngyllgogerychwyrndrobwllllantysiliogogogoch. Na srpskom bolje i da ne pokušavamo, imate kasnije video pa poslušajte kako se pravilno izgovara najduže ime nekog naseljenog mesta na svetu. Ima čak 58 slova! 

I samo po tome je ovo mesto planetarno poznato, što po nekim pričama i jeste bio cilj kada mu je u 19. veku promenjeno prvobitno ime Pučigvingil. Nema najlepši od brojnih predivnih zamkova na severu Velsa, niti je pejzaž kao iz bajke (a jeste u nekim drugim mestima), već privlači pažnju isključivo zbog svog dugačkog naziva. Mnogi dođu tu jednu stanicu vozom iz Bangora ili u organizovanim turama sa obližnje usidrenih kruzera samo da bi se slikali sa tablom na kojoj čak i nema mest za "welcome" (dobro došli). Što kaže Karvin Peri (predstavićemo ga malo kasnije): "Izlome vratove da bi uhvatili selfi, eventualno nešto kupe u prodavnici suvenira, poneko svrati do najbližeg restorana i nazad na brod ili voz za Bangor". 

Ali Mozzart Sport je sportski sajt; nismo nešto posebno lepi za selfije, kada preračunavate funte u evre pa u dinare nije vam mnogo do obilaska suvenirnice, a Bogu hvala, nismo ni bili gladni. Čemu onda ova priča i zašto smo se našli među 200.000 ljudi koji godišnje posete, aj da probamo - Lanvairpulgvingilgogerihvirndrobulantisiliogogogoh? U prevodu: Crkva Svete Marije u dolini belih lešnika kod brzog vira Crkve Sv. Tisilija sa crvenom pećinom. Ili, najbolje, skraćeno: Lanvairpul.

Na predlog kolege Nika, koji je Englez iz Mančestera, da tokom boravka u Velsu povodom Evropskog prvenstva za omladince obiđemo ostrvo Anglsi, na kojem je i čuveno mesto sa oko 3.000 stanovnika, malo smo istražili i saznali da Lanvairpulgving... Šalimo se, nećemo... Saznali smo da Lanvairpul ima istoimeni fudbalski klub. Petoligaša, ali logično, svetskog prvaka po dužini imena. I to ponosno ističu tako što im u grbu stoji pun naziv. 

Uspeli smo da stupimo u kontakt i dobili informaciju da taman između dve utakmice srpske selekcije za igrače do 19 godina, Lanvairpul igra prijateljsku utakmicu protiv obližnjeg četvrtoligaša čije ime, uz dužno poštovanje, nismo uspeli da zapamtimo jer jednako lomi jezik kao i većina reči u velškom rečniku. A, ionako je Lanvairpul pobedio sa 5:2 posle 0:1...

Teren "Majs Ajlan" nalazi se svega par ulica od pominjane železničke stanice. Stigli smo oko dva sata pred početak jednog od poslednjih pripremnih mečeva pred start sezone. Imaju u Lanvairpulu velika očekivanja od predstojeće sezone, a povod za optimizam, između ostalog, leži u sponzorskom ugovoru sa Masterkardom. Potpisan je na tri godine, u prvoj sezoni klub je dobio opremu (dresove, trenerke, torbe), a u naredne dve pomoć će biti finansijska. 

Nisu nam precizirali kolika, ali dovoljna da se počne sa renoviranjem svlačionica i tribina, te postavljanjem šanka za piće. Prevashodno kafu i čaj, dok se na pivo i treće poluvreme ide u obližnji pab Penros, što smo nažalost propustili jer je bio radni dan, a i prijateljska utakmica pa se pobeda nije posebno slavila. 

Pre Masterkarda sponzor ovog kluba bila je La Liga. Otkud to da se rukovodstvo najjačeg ranga španskog fudbala, a onda i finansijski gigant zainteresuju za klub koji igra u petoj ligi Velsa i za svojih 127 godina nikada nije dobacio dalje od trećeg ranga, objasnili su nam divni i veoma gostoljubivi ljudi iz kluba.

Njih desetak je svakodnevno angažovano na funkcionisanju CPD Lanvairpulgvingilgogerihvirndrobulantisiliogogogoh FC. Naravno, volonterski, baš kao igrači koji zapravo plaćaju 50 funti mesečno da bi klub mogao da obezbedi sudije, plati registraciju za takmičenje, putuje na gostovanja...
"Kada nam je stigao mejl od La Lige, misli smo da nas neko zeza. Tek posle nekoliko dana sam ga otvorila i shvatila da je zapravo ozbiljna priča", kroz osmeh se priseća upečatljiva Samanta Džons Smit, bivša predsednica Upravnog odobra kluba jarko crvene kose i s brojnim tetovažama. 

Hana i Samanta

Sem je bila na rukovodećoj poziciji čak osam godina, a nasledio ju je Stiven Edvards.

Stiv je inače kamerman i producent koji se bavi snimanjem dokumentaraca. Takođe je i prvi koga smo sreli po dolasku na teren Gors, na kojem je krajem osamdesetih Dejvid Mojes dao gol za Šruzberi u Kupu Velsa. U pitanju je zapravo staro igralište, na kojem sada igraju mlađe kategorije, dok se novi teren nalazi nekoliko minuta dalje i zove se "Majls Ajlan".
"Došao sam jutros u sedam kako bih pripremio sve za utakmicu, ali je padala kiša pa sam morao da napravim pauzu. Imamo sreće što je sada sunce, neće biti klizavo. Na ovom terenu igraju mlađe kategorije, imamo selekcije od šest do 16 godina, preko 200 dece u klubu. Potom sa 16-17 prelaze u razvojni i prvi tim. Tu kombinujemo. Razvojni tim služi da se dečaci adaptiraju, kao i za igrače koji izlaze iz povrede da se vrate u formu. Imamo i nekoliko devojčica u klubu, ali one kad napune 16 godina ili prestaju da treniraju ili odlaze u neki veći klub", ispričao nam je Stiven, koji je ujedno i asistent u razvojnom timu. A, svaka ekipa u klubu ima svog glavnog trenera (menadžera) i jednog asistenta, dok ih je u prvom timu dvojica. 

Za razliku od La Lige, sa kojim je saradnja trajala godinu dana i bazirala se na tome da spojena slova LL na nekoliko mesta u ovom dugačkom nazivu kluba budu dizajnirana tako da podsećaju na logo španskog prvenstva, Masterkard je poslu pristupio dosta ozbiljnije. Pomenuli smo da uz opremu daje i novac, dok zauzvrat koristi ime kluba i gradića u kampanji za lakšu i bržu onlajn kupovinu. Otprilike pod sloganom "zamislite kako je ovim ljudima kada moraju svaki put da ukucaju ime svog mesta".
"Za njih je to ništa, a nama mnogo znači oprema koju smo dobili. Prvobitno je trebalo da bude jednogodišnji ugovor, ali je ipak potpisan na tri godine. U druge dve sezone nam daju finansijsku podršku, pa se nadam da će nam biti dovoljna da uradimo sve što smo zamislili. A to je da sredimo svlačionice, napravimo šank, renoviramo tribinu...". 

Druženje sa ovim srdačnim i veselim ljubiteljima fudbala omogućila nam je Hana Roberts, sekretar kluba i supruga veziste iz startne postave, lokalnog momka Karvina. Stigla je na teren pravo sa svog svakodnevnog kancelarijskog posla, dok su se igrači već zagrevali uz melodične ritmove elektronske muzike iz bežičnog zvučnika ostavljenog kraj aut-linije zajedno s rančevima, patikama, radnim odelima... Utakmica se igrala u utorak od 18.30 tako da je svih dvadesetak momaka došlo pravo sa posla ili iz škole. Kao i obično u ovakvim klubovima, igrači se bave poslovima poput električara, molera, fizičkog radniika, dok oni mlađi završavaju škole ili idu na fakutlete.
"Imamo 24 igrača, ali trojica u septembru idu na fakultet i šest meseci neće biti sa nama, tako da se nadam da ćemo dovesti još nekoga. Bila je ovo dobra provera, dali smo pet golova, od toga tri dvojica momaka koji imaju tek 17 godina. Lepo je videti kada lokalni dečaci daju golove i pobeđuju. Cilj nam je da osvojimo titulu i plasiramo se u viši rang. Verujem da imamo kvalitet za to", optimista je glavni trener, zapravo menadžer, a i vodoinstalater, 30-godišnji Ris Roberts.

Teško je reći da se neko u ovom meču istakao posebnim kvalitetom, ali bilo je lepih akcija. Videli smo sedam golova, jedan "kroz noge" gostujućem golmanu, umalo i tuču pred kraj, kada je centarfor naših domaćina, Tomos Vilijams, inače povratnik u klub, pobeseno na protivničkog štopera jer ga je oštro nagazio na zglob. Nekoliko puta snažno ga je odgurnuo po grudima i leđima, bilo je i gurkanja glavama, da bi trener Roberts izveo svog napadača uz poruku da se ohladi, ali i pohvalu za lep gol u prvom poluvremenu.
"Dobri su momci, ne psuju mnogo. Tu i tamo poneki, ali nema vređanja i tuča", priča nam korpulentni sudija u poluvremenu, koji je svojevremeno igrao kriket, a sada radi kao di-džej haus muzike u Bangoru. 

Inače, sudija je za ovu utakmicu plaćen 20 funti, a za prvenstvene dobija 50. S obzirom na to da Lanvairpul ulaznice na svoje utakmice naplaćuje tri funte, jasno je zašto igrači moraju da daju novac (50 funti mesečno) da bi igrali ovde. Takođe, plaćaju i za svaki dobijeni žuti ili crveni karton.
"Taj novac ide u klupsku kasu za troškove oko organzijacije utakmica. Sudija košta oko 50 funti, zavisi odakle dolazi i da li mu treba novac za gorivo. Treba platiti i registraciju igrača, licencu za takmičenje...Za svaki žuti ili crveni karton igrači plaćaju kaznu. Ulaznica je tri funte, znači treba vam oko 20 gledalaca - što jeste naš prosek - samo da biste pokrili troškove za sudiju", jasna je računica Stiva Edvardsa.

Među najangažovanijima tokom naše posete bio je član upravnog odbora Karvin Peri, koji nas je vozio sa jednog na drugi teren, objašnjavao nam koji su planovi, pričao o istoroji ovog specifičnog 126-godišnjaka sa severa Velsa. Kao igrač proveo je 25 godina na terenu u dresu istog kluba, od 15 do 40 godine, a sada se trudi da što više može pomogne lokalnoj deci koja vole fudbal.
"Zbog njih sve ovo radimo. Iz ljubavi prema fudbalu i lokalnoj zajednici. Nema većeg uživanja nego kada vidiš ovakvu sliku", priča Karvin dok pokazuje na dvojicu klinaca koji su parkirali bicikle pored terena i pucaju penale pre nego što prvotimci izađu na zagrevanje. 

U nekoliko navrata tokom utakmice golmani su morali da preskaču ogradu pored terena kako bi išli po loptu. To i nije neki problem u poređenu sa situacijama kada završi u komšijskom dvorištu. Da bi se izbegle pridike, uglavnom tada po loptu idu deca.
“Mnogo bolji odnos imamo sa osnovnom školom pored, iza onog drveća. Ovo je, inače zakonom zaštićena zelena oblast i niko ne može da gradi na njoj. Zato smo morali da pređeno na novi teren pre nekoliko godina, jer on ima licencu za takmičenje i u drugoj ligi, a cilj nam je da napredujemo kroz rangove", pojasnio nam je sekretar Ijan Roberts otkud klubu iz najnižeg stepena takmičenja dva terena. Čudno mu je bilo kada je čuo da u Srbiji čak i neki superligaši moraju da dele stadione i igraju kao podstanari u drugim gradovima. 

Iako su četvrt veka bez ikakvog seniorskog trofeja, ljudi u klubu sa najdužim imenom na svetu veruju da će ponovo doći dani kada će Lanvairpul biti trećeligaš, što je (zasad) njegov najveći domet.
"Ovo je ime koje je poznato u Evropi, tako da je ovo klub u kojem želite da radite ako ste iz okoline. Imam dobru osnovu za početak trenerske karijere i nadam se da ću napredovati. Igrao sam u trećoj ligi i to je, objektivno, neki domet naših igrača. Bilo bi baš iznenađenje, ali naravno i lepo, ako bi neko dobacio dalje", iskren je trener Roberts, koji inače radi kao vodoinstalater.

Hana, Ijan, Karvin i Sem

Hana nam je objasnila i malo sistem takmičenja u petom rangu velškog fudbala.
"Igramo u Diviziji jedan zapadne obale severnog Velsa, koja je prošle sezone imala 12 kluba, a u ovoj će nas biti 13. Maksimum je 16 klubova. Prošlo prvenstvo smo završili na sedmom mestu, a cilj je da se napadne vrh tabele. Imamo dobar tim, kapiten Dilan Vilijams je dobio nagradu za najveću zvezdu prošle sezone. Vratio nam se i napadač Tomos koji je pre dve godine kod nas podelio nagradu za najboljeg strelca lige. Igrači imaju pravo da igraju za dva kluba po sezoni, ali kad prelaze iz jednog u drugi klub ne postoji obestećenje. Za licencu igrača plaća se 20 funti, a ako ode u drugi klub, onda oni ponovo moraju da plate, ne može da se prenese licenca... Gejruen nam je najbliži rival, ali ne postoji lokalni derbi ili bilo kakva netrpeljivost ni sa njima ni sa bilo kim. Ovde se fudbal igra iz ljubavi", poentirala je Hana. 

Dao je Vels svetskom fudbalu neke fantastične igrače poput Rajana Gigsa, Gereta Bejla, Ijana Raša, Krega Belamija,  Arona Remzija, Juventusovog Džona Čarlsa, Džona Tošaka, dok su najpoznatiji koji su igrali za Lanvairpul Mark Lojd Vilijams, najbolji strelac u istoriji Premijer lige Velsa i Ošan Roberts, koji je bio deo stručnog štaba nacionalnog tima na prvom od dosadašnja dva učešća na Evropskim prvenstvima. 

Investiranjem holivudskog glumca Rajana Rejnoldsa u Reksam klub je iznenada stekao popularnost. Dobio je Llanfairpwllgwyngyllgogerychwyrndrobwllllantysiliogogogoch u komšiluku konkurenciju za svetsku slavu…
"Dešavanja u Reksamu su malo privukla pažnju na fudbal u ovom delu Velsa. Na severu je fudbal popularniji od ragbija, mada smo dali neke dobre igrače u tom sportu poslednjih godina, pa razlika više nije velika. Nama su La Liga i Masterkard pomogli da postanemo poznati i to je dovelo da naši dresovi putem internet kupovina odu u Japan, SAD, Nemačku, možda sada neki završi i u Srbiji", malo u šali, a više sa nadom rekao je Karvin Peri i za kraj nam ispričao zanimljivu anegdotu kada je nedavno, tokom Čelsijevih slabih rezultata, neko preko table na ulasku u mesto zalepio veliki natpis: "Čelsi ima više L (loose - poraz) nego ovo mesto u svom nazivu".