London se i dalje seća Bunje: Više bi mu legla Premijer liga 2019, nego 2001…

Engleska je tih dana igrala sa Belgijom na Svetskom prvenstvu. Vest o smrti Gorana Bunjevčevića nekako se zaturila. Ali među navijačima Totenhema nije prošla neopaženo. I ako je na Vajt Hartu Lejnu igrao promenljivo Bunjevčevića pamte po dobrom. Oni koji su bili u klubu još više nego navijači. A i među navijačima je bilo onih koji su zagovarali ideju da u Bunjinu čast Crvena zvezda i Totenhem odigraju prijateljsku utakmicu.

Bio je to jun 2018. godine i ta se utakmica nije odigrala. Ali sada, 16 meseci kasnije, Totenhem i Zvezda će ipak biti jedni preko puta drugih. Samo ne na revijalnom meču, već na utakmici Lige šampiona. Ali nekako je prirodno, na stranu sad bodovi i milioni, da se i ovom prigodom podsetimo šta je sve za života napravio Bunjevčević, sada s akcentom na period od 2001. do 2006. godine, kada je igrao, manje ili više, baš za Totenhem.

Sajt The Athletic, koji s čita samo uz internet pretplatu, opširno je pisao o Bunjinom mandatu u Londonu. I što se tiče terena. Ali i van njega. Sve je počelo leta 2001. kada Glen Hodl u klub dovodi mršavog centralnog beka koji baš i nije ličio na štopere karakteristične za ostrvski fudbal na početku 21. veka.
“Glen je želeo da igramo na određen način i Goran je bio savršen. Bio je libero koji je znao sa loptom i vrlo dobor čitao igru. Nije bio najbrži, nije bio najveći, ali vrlo retko bi ispao iz igre”, priseća se Daren Anderton, saigrač iz tog vremena.

Totenhem tada nije imao mnogo veze sa ovim današnjim Maurisija Poketina. Prosečan premijerligaški tim. Ne baš poznat po dobroj odbrani. Tih godina Totenhem je umeo da kod kuće izgubi 3:5 od Mančester junajteda ili 3:4 od Mančester Sitija (oba puta je vodio sa 3:0), pa i 4:5 od Arsenala. Ali je pokušavao da igra fudbal što u to vreme nije bilo baš posebno popularno u Engleskoj gde se uglavnom lopta “nabijala na palac” pa kud pukne. Autor teksta zato i primećuje da bi mu pre legao današnji fudbal Pepa Gvardiole nego ondašnja ostrvska tuča.
“Odmah je bilo jasno da se oseća komforno s loptom u nogama što baš i nije bio čest slučaj sa štoperima u to vreme. Sećam se čak i da mi je namestio gol ili dva, to se pamti”, vrti film Les Ferdinand.

Imao je dakle tehniku, ali ne baš i fizikalije za Premijer ligu. Vrlo brzo nakon što je stigao slomili su mu slepoočnicu. Povrede su mu često remetile ritam. Ali je “preživljavao” punih pet godina. Ne slučajno.
“Bio je ekstremno pameta fudbaler. Nije bio najjači, ali je bio visok i elegantan i prelepo je čitao igru”, svedoči Klajv Alen, koji je bio trener rezervnog tima u kome je Bunjevčević zbog svih tih povreda često dizao formu.

Međutim, tek kad se sklonimo sa terena moći ćemo da zaista shvatimo koliko su Bunjevčevića voleli u Londonu. Kristijan Cige, Maurisio Tariko, Štefen Frojnd, Gustavo Pojet i Kejsi Keler, svi oni su mu bili bliski prijatelji. Mada su umeli da ga zadirkuju jer je bio previše skroman, pa se čak i izvinjavao protivnicima kada bi ih oštrije udario.
“Bili smo tesna grupa momaka, uvek posećivali jedan drugog po kućama. I na stadionu je bio lokal gde smo mogli da smestimo svu decu, pa smo se i tamo družili. A Goran je bio fantastičan momak. Zaista prjateljski tim, veoma pametan. Bio je i duhovit, ali nije bio tip čoveka koji bi stalno pričao. On je više ćutao i slušao, ali je imao sjajan smisao za humor… Umeo je da se uključi u šegu kad bi se momci nakačili za vrat nekome u svlačionici. Divno se nosio, uvek sa osmehom na licu”, govori Cige za The Athletic.

Ti ljudski kvaliteti dolazili su do izražaja i na treninzima. Svako ko je radio sa njim reći će da je bio vrhunski profesionalac.
“Jasno je da mu je bilo teško na počecima u klubu, ali sve je zadatke obavljao vrlo profesionalno i zaista se trudio. Neki igrači dođu u novi klub i očekuju da igraju odmah, Goran, iako je prolazio kroz teške trenutke, nikad nije klonuo i zabušavao. Uvek je trenirao maksimalno, spremao se tako, organizovao. Igrao sam sa strancima koji su dolazili i nikako nisu mogli da se uklope, postali bi izolovani od ekipe, kao da su navukli sebi grbu na leđa. On nije bio ni blizu tome. Držao se sa ekipom, igrači su ga voleli”, seća se Ferguson, a iste uspomene ima i Anderton.
“Sjajan profesionalac, nikad nisi mogao da ga vidiš kako izlazi i pije. On je sve svoje radio kako treba. Uživanje je bilo igrati uz njega. Nikad ružnu reč nije rekao o nekom”.

Koliko je u stvari bio posvećen timu možda najbolje govori scena sa početka sezone 2005/2006, njegove poslednje u Londonu. Sada zdravog Bunjevčevića guraju u rezervni tim, jer se tek pojavio talentovani Majkl Doson. I šta mislite ko mu je najvše pomogao?
“Za mladog momka poput mene on je bio dasa prve klase! Mnogo mi je pomogao, a nije to lako kad ne igraš, a ugovor ti ističe. Uvek se trudio, uvek trenirao kako treba, po tome ga najviše pamtim. Bio je pravi primer za nas mlađe”, kaže baš Doson.

Ipak ga je izgurao iz tima, a Bunjevčević je morao među rezerve. A tamo? Ništa! I dalje maksimalno posvećeni Goran.
“Ponašao se fantastično. Uzor za mlade. Apsolutni profesionalac. Kao trener takve igrače posebno ceniš”, govori Alen, ponavljamo, tada trener rezervnog tima Pevaca.

Na leto 2006. godine Bunjevčević je ipak otišao. Za Pevce je tokom pet sezona odigrao 58 utakmica. Postigao je i dva gola, protiv Oldama i Boltona u Liga kupu u sezoni 2004/2005. Nije baš idealan učinak, ali u klubu ga se i dalje sećaju po dobrom. Uostalom, imao je naviku da, kada bi bio izmenjen, umesto da se duri otrčao do linije da što pre izađe i ne krade vreme. Potom je otišao u ADO Den Hag i sledećeg leta se penzionisao.

Sada više nije s nama. Ali pamtimo ga. A pamte ga i u Totenhemu. Pa neka ovaj sutrašnji meč bude i za Bunju.

(FOTO: Reuters)