Milinko Pantić: Posle porodice, Partizan je moja najveća ljubav

Šest godina je Milinko Pantić nosio dres Partizana u seniorskom pogonu, put ga je potom vodio u Grčku, pa u Atletiko Madrid gde je dostigao svetsku slavu.

Na tadašnjem Visente Kalderonu Pantić je pobeđivao najveće igrače toga doba, golovima i asistencijama vodio Jorgandžije do duple krune. Obožava Atletiko i dan danas. Ali mu je u srcu i dalje – Partizan.

U velikom intervjuu za španski AS, na konstataciju da je čudno što ne dobija ponude za posao makar iz Srbije, Pantić je rekao:

“Iz zemlje sam otišao 1991, pre 30 godina. Ja sam stranac u Španiji, Srbiji, svuda. Čak više nego ovde. Bilo je kontakata, ali sam zainteresovan samo za Partizan, moju najveću ljubav posle supruge i ćerki. Bilo je nekih poziva iz Grčke, ali bez konkretne ponude. Imam prednost što govorim grčki. Govorim i španski, ruski, slovenske jezike, malo engleskog i francuskog”.

Priznao je Pantić da mu rad na terenu jako nedostaje.

“Po ceo dan gledam utakmice. Nedostaje mi posao, da budem na terenu, sa igračima, loptom. Sebe smatram psihički snažnom osobom, ali me hvataju momenti očaja. Kada vidim da sam nešto pogrešio, obučem šuškavac, odem da istrčim 10-12 kilometara i tako sklonim loše misli. Ali, nije lako. Razumem da imamo previše trenera i sada voditi ekipu je kao da dobiješ na lutriji. Imam i dalje veliko samopouzdanje, jer znam šta imam u sebi i niko ne može da mi oduzme tu iluziju”.

Iz Atletika je otišao pre skoro deset godina. Od tada vrata Jorgandžija kao da su mu zatvorena.

“Mislim da ne bi trebalo da je tako, mi se međusobno privlačimo. Što se mene tiče, vrata nikada nisu zatvorena niti će biti. Do kraja života ću biti zahvalan Radomiru Antiću, neka počiva u miru, Hezusu Hilu i njegovoj porodici što su me doveli u klub i dali mi šansu da igram u Španiji. Zahvalan sam i navijačima zbog načina kako su me dočekali. Postoje ciklusi u životu, momenti i nikada ne znaš šta će doneti sutra”.

Pantić, srednji red drugi s desna (MN Press)

U subotu veče se igralo finale španskog Kupa, što je podsetilo Pantića na utakmicu od pre 25 godina kada je u dresu Atletika osvojio trofej protiv Barselone i to golom koji je postigao u produžetku (1:0).

“Otkriću vam tajnu. Nikada nisam gledao snimak tog finala sve do pre nekoliko meseci, zajedno sa suprugom i ćerkama. Mučio sam se kao pas, bio sam sav znojav, bez obzira što sam znao kako će se završiti. U prvom poluvremenu nisam pipnuo loptu. Trčao sam kao pile bez glave. U drugom da. Počeo sam da igram i Krojf mi je odredio flastera koji me je svuda pratio – Rožera. Bio je to najvažniji trenutak moje karijere. I gol u produžetku”.

Gol je postigao glavom.

“Bio je to jedan od malobrojnih golova glavom u karijeri. Šest sam postigao ukupno. Nije moj posao bio da se laktam u šesnaestercu, nego da pripremim pogodak pasom. Da dodavanjem spojim napadača s golom. Ljudi su mi govorili kada sam došao da ne trčim mnogo, ali ja sam “trčao” mozgom. Razmišljao sam za ceo tim. Meni je smešno da gledam statistiku koliko je koji igrač pretrčao. Zanima me šta je uradio za to vreme na terenu. Moja ideja idealnog veziste je da postigne najmanje deset golova i to zahtevam u ekipama koje treniram. Nismo svi isti, trebalo bi da “trčiš” mozgom, a mnogo je fudbalera koji pokušavaju da rade nešto što ne znaju i to je loše za tim”.

Kada je Milinko došao u Atletiko 1995. to je bilo iznenađenje za sve. Došao je skoro kao anonimus.

“Bez tog skoro. Pre nekoliko dana mi je prijatelj poslao isečke iz španskih novina tih dana, u kojima je pisao da je Atletiko pitao koliko košta Padić iz Panioniosa. Moje prezime niko u Španiji nije znao. I onda sam došao i osvojili smo duplu krunu. To je sudbina. Uvek kažem da mi fudbal mnogo toga duguje. Nisam ostvario ni 30 odsto mogućnosti. Kao trener ni 10 odsto. Fudbal mi mnogo duguje. To je spektakularan dug. I ovo nije ni preterivanje, ni arogancija”.

Gleda i danas Pantić svaki meč Atletika, sa njim se raduje i tuguje. I ubeđen je da će osvojiti Primeru.

“Mučim se i uživam uz svaku utakmicu. Ne mislim da titula izmiče Atletiku. To bi bilo čudo da se dogodi. Atletiko je sve uradio kako treba, mnogo više od svih ostalih. Na prvom je mestu od prvog kola. Zavisi samo od sebe. Ako ne osvoji trofej, biće to zato što ga je Atletiko izgubio, a ne što ga je neko drugi osvojio. Osvajanje titule u ovim Kovid uslovima je posebno dostignuće. Fudbaleri, sportisti su heroji zbog svega što podnose. Igranje u ovakvim uslovima je izuzetno stresno”.

Što se tiče konkurencije, malo se više plaši Reala.

“Veoma su dobri i jedni i drugi. Barsa je mnogo napredovala, igra dobro, ali Real ima više iskustva, njegovi igrači su psihički jaki. Biće teško, mada i dalje mislim da je Atletiko u prednosti”.

Simeone ništa ne menja, nastavlja po svom...

“Ni vi ništa ne menjate kada vam ide dobro. Svi treneri moraju da budu verni svojim idejama. Simeone to radi. Sve što je osvojio bilo je na njegov način, njegovim stilom fudbala. Bila bi ludost da sada to promeni. Pogotovo još što je prvi na tabeli”.

Bodri Milinko svim srcem Dijega Simeonea, iako su njegovi fudbalski svetonazori potpuno drugačiji od Čolovih.

“Bili smo drugačiji i kao igrači. Pogledajte Gvardiolin i Zidanov tim. Igraju tačno onako kakvi su oni bili igrači: kreativni, žele posed, da kontrolišu ritam utakmice, da se ne muče bez lopte... Takav sam bio i ja. Patio sam kada nemam loptu, zato želim da i moji timovi izbegavaju takve situacije. Simeone je bio pravi ratnik, takav je i njegov Atletiko. Pun ratnika spremnih da se bore do smrti. Sviđalo se to vama ili ne, to morate da prihvatite”.

Priznaje Pantić da više nema predstavu gde fudbal ide, kako će se dalje razvijati, da su mu neke sada popularne ideje strane.

“Ne znam gde fudbal ide i to me malo plaši. Talenat se izgubio. Postao je neprijatelj. Kada imate talentovanog igrača u timu, to je kao da imate neprijatelja. A, u moje vreme takav dar je uvek bivao prepoznat. Ranije kada se igralo sa trojicom pozadi govorilo se da je to veoma defanzivno, a sada vidimo da veliki timovi igraju na taj način i ništa se ne dešava. Sve se menja i odgovornost leži na trenerima. Tako vidim sada kao gledalac, možda bi sa trenerske klupe gledao drugačije”, priznao je Milinko Pantić.