Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (6): Apsolutno (ne)normalan tip

Bilo je među navijačima Liverpula, pa još možda više među onim neutralcima – ako takvih, u doba globalne dominacije Premijer lige, kojoj pariraju još samo Barselona i Real, uopšte i ima – mnogih koji su želeli da se dugo čekano krunisanje obavi u direktnom duelu sa Mančester Sitijem.

Pep Gvardiola i Jirgen Klop čine jin i jang najjačeg prvenstva na svetu, iako se njihov odnos, neka ne uzmu za zlo svi oni bendovi iz Mančestera, najviše može uporediti sa percepcijom Bitlsa i Stonsa u vreme kada je i britanska muzika bila najjača na svetu. Mediji su slikali to rivalstvo većim nego što je bilo, a istina je da su Pol i Džon napisali i neke pesme Miku i Kitu i drugovima i da je među njima vladalo veliko poštovanje.

No bilo je jačih razloga, veće simbolike u tome što se konačni sraz za titulu – dobro, ona posle svega što su uradili, u kalendarsko leto 2020. nije nikako mogla da izmakne Liverpulu – nije odvio na Etihadu, već upravo protiv Kristal Palasa, na Enfildu.

 Vratimo se pet godina ranije, u jedno drugo vreme.

Bio je novembar 2015, i Nemac je izbrojao tek prvi mesec na klupi Liverpula. U tridesetak dana napredak tima, iako to nije bio sastav koji je Klop birao, mogao se opipati rukom: vikend pre toga, Stamford bridž je pokoren sa 3:1, Kutinjo je dao dva, Benteke jedan gol.

 A onda je stiglo otrežnjenje.

 Nikada se, govorio je tada, nije Jirgen Klop u svojoj karijeri osećao usamljenije nego kada je Skot Dan u 82. minutu postigao drugi gol za Palas i osudio Liverpul na još jedan poraz na Enfildu, a navijači počeli da hrle prema izlazima, kao da napolju njihov klub nije tužna verzija sebe, kao da tamo na hladnom novembarskom vazduhu u Stenli parku ne postoji ona smešna kovanica “Luzerpul”.

 No samo onaj ko nije poznavao Jirgena Klopa mogao je da pomisli da će se ovaj predati i da će odjednom promeniti svoj stav o engleskom fudbalu, pomalo romantičan, o kojem je pričao i o kojem je maštao jako dugo.

 Jer svega pedesetak dana ranije, na sastanku sa Majkom Gordonom iz Fenway Sports Group, Klop će na neki način predvideti ono što će se dogoditi.

“Fudbal je više od sistema. Fudbal je kiša koja pada, klizeći startovi koji lete posvuda, fudbal je buka koja dolazi s tribina. A mi smo dužni da aktiviramo publiku, da igramo tako da oni žele da glasno navijaju za nas i da se onda i mi naslanjamo na njihovu energiju i koristimo je”, govorio je Klop.

 Pet godina kasnije, Enfild će silom prilika biti prazan, ali Jirgen Klop će osećati podršku grada, kluba, Jirgen Klop se neće nikada više osećati usamljenim. Ispuniće proročanstvo pesme koja je – a i to je proročanstvo po sebi – bila omiljena na tribinama jedina dva njegova prethodna kluba, Majnca i Dortmunda.

Ali biće to dugačak proces, koji je zahtevao da od lažne i disfunkcionalne porodice, Liverpul pod rukovodstvom američkih gazdi postane ozbiljno preduzeće i napokon stane uz bok takmacima koji su ga, bilo umešnošću, tradicijom i domaćinskim poslovanjem, bilo ulaganjem basnoslovnih svota sumnjivog porekla, odavno pretekli.

Na svakoj stranici tog procesa, u svakoj fusnoti, ima pomalo Jirgena Klopa, i zato priča o 19. tituli prvaka Engleske i onoj lanjskoj šestoj kruni šampiona Evrope ne može da se ne ispriča drugačije nego kroz njega i njegov odnos sa onima koji su se u klubu pitali i onima koje je on pitao.

Storija o Jirgenu Klopu toliko je bremenita anegdotama i simbolikom da se doslovno možete uhvatiti za bilo koji trenutak njegovog žitija, za bilo kog čoveka koji je došao u neposredni kontakt s njim, i mogli biste da prstom pokažete baš tu i da kažete da je baš to, na koncu, posle svih muka i odiseja, donelo radost vrednu trideset godina.

U isto vreme, ona je toliko poznata da čak i retki koji ne doživljavaju Klopa velikim trenerom (takvih ima) ili dobrim čovekom (i takvih, mada unekoliko ređe) verovatno znaju sve o dečaku koji nije bio dovoljno dobar za Bundesligu, čiji je idol, ma ne, drugi otac bio prerano preminuli Volfgang Frank, od kojeg će pokupiti ne samo fudbalski kredo, već i način ophođenja sa fudbalerima.

“Kad god bismo izgubili”, prisećao se Klop svojih dana u Majncu, “imali smo dva problema. Prvi je, jasno, bio što smo izgubili. Drugi je bio što smo razočarali Volfganga. To nam je bilo jednako važno. I bilo je neverovatno kako je on uspeo da natera sve igrače da mu budu verni.”

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (2): Majkl Oven, čudo u Dortmundu i dva Žerara Ulijea

Iste principe Klop će primenjivati i u Majncu, i u Dortmundu, i u Liverpulu.

Lako je, naravno, reći da je to bio sudbinski susret, mada je takvo što bilo jasno i piscu ovih redova kada se o Klopovom dolasku samo šuškalo u dobro obaveštenim novinskim krugovima na severozapadu Engleske (“Klop je sve ono što je Liverpul nekada bio i sve ono što navijači Liverpula i dalje očekuju da njihov klub bude. Da je živeo pre pola veka, lako bi ga bilo zamisliti kako studentski ljubopitljivo sedi u legendarnom Boot Roomu i sluša, upija znanje Šenklija, Pejslija, Fagana...”, napisala je neka mudra glava).

Seljak iz Crne šume, dečak koji je navijao za Štutgart i uvek bio svestan svojih fudbalskih limita, postaće heroj radničke klase ponosno crvenog grada koji je osamdesetih, za vreme tačerizma, omrznuo ostatak Engleske i omrznut od ostatka Engleske; biće onaj koji poznaje istoriju i koji razume bol Hilzbroa, ljagu Hejsela, bojkot “Sana”, protest navijača zbog preskupih karata...

Neke sudbine se nikad ne dese, a ovde su, srećom, presudnu ulogu igrali Majk Gordon i Majkl Edvards. Potonji je ovih dana, nedelja i meseci mnogo poznatiji od prvog, a njegova saradnja i razumevanje sa Klopom toliko je dobra da su im kancelarije u Melvudu jedna prekoputa druge. Pa ipak, Gordon će biti taj koji će prvobitno “zaleći” za Klopa u turbulentnu jesen 2015.

Niko u FSG-u nije želeo da im se ponovi Brendan Rodžers, te iako je sve što su čuli o Jirgenu Klopu govorilo da njegova harizma i iskrenost nemaju premca u modernom fudbalu, oprez je bio obavezan.

Gordon je bio prvi čovek koji je ispred FSG-a direktno kontaktirao sa Klopom. Znao je, iz dana koje je proveo u ljutom američkom biznisu, da je za ljude koji odlučuju najvažnije da budu otvoreni jedni prema drugima i da nemaju tajne.

“Da pričaš sve što misliš i da se ne slažeš sa gazdama u Liverpulu nije dozvoljeno”, rekao je Gordon Klopu u tom prvom razgovoru.

 Nemac je iskrenuo glavu i podigao obrvu, pre nego što je čuo nastavak.

“To je obavezno.”

 Gordon je dobro znao da je Klopov integritet neupitan i da ga neće – poput onog prethodnika – zloupotrebiti. On je i insistirao da se Jirgenu Klopu posle svega sedam-osam meseci i dva izgubljena finala (odmah su u medijima, ali i na navijačkim forumima i po društvenim mrežama, krenula da se sabiraju sva Klopova izgubljena finala i da se otvaraju – što nije zabranjeno i nelegitimno – pitanja da li je on, uz sav šarm, osmehe i sistem, ipak neko ko ne ume i ne može da osvaja trofeje) ponudi novi ugovor, i čvrsto obećanje da će, u kooperaciji i konspiraciji sa Edvardsom, imati dovoljno resursa da ostvari svoje zamisli.

 O brojnim bi se, ponavljamo, utakmicama moglo diskutovati kao o najznačajnijim za ono što će se na kraju desiti.

Sem tog meča sa Kristal Palasom, kada je shvatio da mora da se umiljava navijačima koji više nikome nisu davali blanko ček, u medijima je ponovo bio izvrgnut ruglu već sredinom decembra, kada je na Enfild stigao Vest Bromvič Albion.

Tim Tonija Pjulisa vodio je 2:1 sve do duboko u nadoknadi vremena, kada je Divok Origi, igrač sposoban za kasna, ako ne i velika dela, izjednačio.

Klop je okupio svoj tim i izveo ih pred Kop, da se zahvale i da se poraduju zajedno sa najčuvenijom tribinom u svetskom fudbalu. Dušebrižnici, tradicionalisti i ini pali su u kolektivni amok: eto nekada velikog kluba, eto bivšeg prvaka Evrope, eto eks-najtrofejnijeg engleskog tima kako slavi 2:2 protiv ekipe koja se bori za opstanak... “Jadno” i “bedno” bila su dva najpopularnija komentara po društvenim mrežama.

Te prve sezone izgubljen je Liga kup, na penale na Vembliju od Mančester sitija, a kraljica Lige Evrope Sevilja iškolovala je “Redse” u Bazelu. Bila je to sezona navikavanja, ali i sezona u kojoj su se prvi put u nekom evropskom takmičenju sreli Liverpul i Mančester Junajted, sezona u kojoj se, tako brzo po odlasku, Klop sreo sa svojom Borusijom.

Dortmund je savladan na Enfildu u čudesnom meču sa 4:3, a Jirgen je mogao da ponese još jednu lekciju: onu o tome šta na tom stadionu može da se desi mnogo kvalitetnijim rivalima kada ih proguta crna rupa.

I pre nego što je počela rekonstrukcija tima, ona koja će na Enfild dovesti najskupljeg defanzivca i zakratko najskupljeg golmana sveta, ona koja će ukrasti najboljeg levog beka kojeg niko nije video i vihornog napadača koji je smatran nedovoljno kvalitetnim za Premijer ligu, Klop je pokazao kvalitet koji razdvaja običnog trenera od učenika, običnog nadređenog od onog za kojeg biste, samo da namigne, skočili sa litice.

Mnogo se prethodnih godina pričalo o “gegenpresingu”, o taktičkim uzusima Jirgena Klopa po kojem njegov tim, čim izgubi loptu, pokušava da je otme, umesto da se povuče i regrupiše. Možda se premalo primećivalo da je to ono što je postao Liverpul kao klub: kada izgubiš nešto, loptu, utakmicu ili sezonu, svejedno, potrudi se što pre da kreneš dalje i da postaneš ponovo gospodar svoje sudbine.

 A ni jednog ni drugog, ni onog na terenu ni onog u kolektivnom nesvesnom, ne bi bilo bez samopouzdanja i čoveka koji je sve činio boljima.

To se možda najbolje videlo po igračima koje je Jirgen Klop zatekao i onima koje je doveo a kojima pre toga nije predviđana interstelarna karijera: Džordan Henderson, koji će postati njegov ađutant, njegove oči i uši na terenu, a kojeg su navijači, čak i oni koji sebe zovu najvernijim, godinama maltretirali; Džejms Milner, čije je vreme sigurno bilo prošlo, a on postao čovek koji bi, na Klopov zahtev, igrao i fizioterapeuta i redara na tribini i opet bio bezgrešan i hladnokrvan; Roberto Firmino, koji je delovao potpuno pogubljeno u Rodžersovim planovima pre nego što broj 11 zameni kultnom “devetkom” čiji će svaki vez opravdati; ili Divok Origi, nedovoljno dobri, sigurno nedovoljno kvalitetni napadač koji, takav kakav je, daje dva gola Barseloni u onih 4:0, a onda potvrđuje titulu Lige šampiona u Madridu.

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (3): Španska revolucija, Istanbul, Atina...

 Klop je po samom dolasku, u jesen 2015, iskreno mislio da Liverpul nije toliko loš kao što mediji i brojni navijači tvrde.

“Nekad bi bio frustriran, govorio nam je da ne znamo koliko smo zapravo dobri”, pričao je Adam Lalana, još jedan koji je mogao da bude zabeležen kao propali transfer a pretvoren u sasvim solidnog timskog igrača i strelca nekoliko odsudnih golova.

Ništa drugačije nije bilo ni sa akvizicijama: neupadljivi Vajnaldum biće čovek koji će igrati kad god je zdrav, Endi Robertson će za osam miliona funti biti doveden iz Hala i čovek koji pre svega osam godina nije imao posao i igrao amaterski za tim iz četvrte lige pretvoriće se u jednog od najboljih levih bekova u Evropi; stasaće i lokalni klinac Trent Aleksander Arnold, veza tima sa gradom koji mu je dao ime i koji živi za njega; Džo Gomez će kao šegrt Virdžila van Dajka (ovaj je, pak, prošao ispod radara velikih klubova u domovini, a potom vredeo svaki peni od onih miliona funti koliko je za njega izdvojeno) početi da liči na Alana Hansena; a Mohamed Salah i Sadio Mane iz subote u sredu, iz srede u subotu, dokazivaće da nisu čuda ni za četiri, ni za osam godišnjih doba.

Za Van Dajka, Alisona, Keitu jeste izdvojen veliki novac. No postoji u istoriji Liverpula jedan sastanak koji se dugo prepričavao i koji nalikuje današnjem dobu. Godine 1961. Bil Šenkli je želeo da dovede Ijana Sent Džona za iznos koji tada niko nije ni video u Liverpulu. Članovi borda direktora su se pobunili, rekavši da klub jednostavno ne može da ga priušti. A onda je ustao Erik Sojer, veliki Šenklijev poštovalac, i rekao

“Gospodo, mi ne možemo sebi da priuštimo da ne dovedemo tog igrača!”

Ako je Liverpul na terenu imao trozubac sposoban da probode svaku odbranu, i na transfer-pijaci radili su u trouglu: Edvards, Gordon, Klop. Ničija nije uvek bila zadnja, ali se svačija poštovala.

U Jirgenovoj prvoj punoj sezoni Liverpul ponovo nije bio u Evropi, pa je povratak u Ligu šampiona označen kao apsolutni prioritet. Čelsi Antonija Kontea biće neprikosnoven, a Liverpul će imati probitačno proleće koje će im, na koncu, doneti četvrto mesto.

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (4): Šaka dolara, par kauboja i klub pred bankrotom

Dvadeset trećeg aprila 2017, na Enfild će ponovo doći Kristal Palas i ponovo pobediti s 2:1 – ovog puta Kristijan Benteke postići će oba gola. Navijači neće napustiti stadion do kraja, nadajući se nekom čudesnom preokretu, ali je ta utakmica ostala značajna po nečem drugom: to je bio, i do danas je ostao, poslednji poraz Klopovog Liverpula na domaćem terenu.

Mohamed Salah i Loris Karijus, svako na svoj način, obeležiće sezonu koja će kulminirati finalom Lige šampiona u Kijevu. Egipćanin je stradao od ruke Serhija Ramosa, što će izazvati tešku depresiju u njegovom rodnom Egiptu uoči Svetskog prvenstva, a Karijus će, s potresom mozga ili bez njega, biti direktni krivac što je Zidan doneo i treću titulu Realu zaredom.

No sem kod onih koji su bili baš uporni, ta izgubljena finala – i ona čudesna trka sa Sitijem dogodine, kada ni 97 bodova nije bilo dovoljno da se prekine post u Premijer ligi – ovog puta neće dovesti do sumnji u to da li Klop može, već samo pitanja kada će Klop moći.

Neuporedivo je ono “We go again” Stivena Džerarda iz fantastične sezone pod Rodžersom sa onim “Vratićemo se” koje je Jirgen Klop samouvereno izgovorio još u noći kijevskog poraza, baš kao i kada je, godinu dana kasnije, čestitao Pepu Gvardioli na savršenoj sezoni u kojoj Siti nije prosuo bodove ni pod najvećim i upornim pritiskom rivala.

Klop i njegov tim, kojeg bi on sigurno stavio na prvo mesto (iako je u međuvremenu, i to svega tri dana pred revanš polufinala Lige šampiona u Rimu, ostao bez desne ruke i nekada najboljeg prijatelja Željka Buvača), imali su plan kako da zaista krenu ponovo, da iskoriste bol i tugu, ne bi li napravili još onaj jedan korak koji je bio neophodan da bi rane prestale da peku.

Klop je – a to nikada nije bilo vidljivije nego u rušenju Barselone i Mesija s 4:0, uprkos teško oslabljenom timu – od Liverpula napravio “mentalne divove”, kako je često govorio.

“Znamo da je ovaj klub mešavina atmosfere, emocije, želje i fudbalskih kvaliteta. Ako sklonite makar jednu stvar od te četiri, onda ne može da funkcioniše”, rekao je nakon te neverovatne noći, odagnavši svaku sugestiju da je Liverpul, taman kao i čovek koji ga vodi, razvio neku vrstu fobije od finala.

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (5): Klizanje

Ako je to iole i koketiralo sa istinom, onda je sahranjeno u Madridu; a potom je Liverpul, još više pojačan, još odlučniji, još uvereniji u sopstvenu snagu, pristupio svakoj utakmici u Premijer ligi u sezoni 2019. na 2020. kao da je finale. Više nije bilo (toliko) grešaka koje su morale da se jure. Hevi-metal je sve nalikovao na one koncerte Metalike sa simfonijskim orkestrom: intenzitet i snaga su tu ako treba, ali sve može da se obavi i bez previše stresa i krvavih ušiju.

 Dobro, bilo je izvlačenja ušiju, poput ubedljivih 4:0 u Lesteru, tri savršena gola Sitiju na Enfildu ili blistave pobede nad nekad najvećim rivalom kada se sa Kopa prvi put, bez straha od uroka, začulo “We're gonna win the league”.

Liverpulova sezona još nije gotova. Čeka ih špalir koji će im prirediti Pep Gvardiola, čeka ih možda još poneki rekord; ova sezona bila bi jednako uspešna i da je prekinuta kada je pandemija krenula da se širi svetom, i tada bi Liverpul bio zasluženi šampion, i tada bi ona potencijalna zvezdica na toj sezoni samo potcrtavala njenu važnost i težinu.

No čeka ih, što je najvažnije, i zbog čega Klop počinje, zaista, da liči na one čije statue i imena krase sve velelepniji stadion, leto kakvog u Liverpulu nije bilo tri pune decenije.

Ono tokom kojeg, uz ime kluba, stoji i odrednica – šampioni Engleske.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik, i kolumnista MOZZART Sporta