PRELAZZI: Kojeg Lukakua hraniš

Postoje, ugrubo rečeno, dve škole mišljenja.

Diplomci prve smatraju da sportisti, a fudbaleri kao najimućniji među njima posebno, treba da drže jezik za zubima. Nisu oni tu da pričaju bilo šta, nego da teraju onaj balon po terenu. Neka ćute i igraju, neka se nikada ne požale, jer ionako primaju novac o kojem mi smrtnici možemo samo da sanjamo.

Donekle ima smisla – kako beše ono, ako radiš nešto što voliš, nikada nećeš zaista raditi ceo život? – a opet, s druge strane, deluje kao da oni koji zastupaju ovaj stav pomalo i svesno sebe stavljaju u ulogu rulje na rimskom borilištu. Želimo da gladijatori budu bezlični, bez identiteta i bez glasa, eventualno da kače fotke svojih mnogo lepših polovina na sve instagrame ovog sveta, i tako pristajemo na ono hleba i igara.

Oni drugi, suprotnoga stava i u manjini, od sportista očekuju da budu uzori i van terena, da imaju mišljenje o svemu i svačemu, da to mišljenje iskazuju glasno i jasno (sem ako nam se to mišljenje ne sviđa, onda ćemo ga napasti iz svih raspoloživih oružja), da budu iskreni i ne ljube baš svaki dres koji im se pozajmi... ali isto ne vole da čuju da se sportista žali na sopstvenu poziciju. Budi iskren, ali nemoj da mi cmizdriš, ne budi razmažena primadona, poručuju oni.

Zato Romelu Lukaku, ovaj poslednji, novogodišnji, koji sa klupe iznosi nezadovoljstvo i javno čezne za onim danima kada je svojom silom nadjačavao nekada izvikane odbrane u Seriji A, nije mogao da se dopadne ni jednima, ni drugima.

Ni čitaocima koji cene lojalnost, ni onima koji se stalno žale kako su svi intervjui fudbalera isti – od malena navijam za ovaj klub trt mrt daću stodeset odsto svojih mogućnosti za ovu divnu publiku bla bla ispoštovaćemo dogovor iz svlačionice tuc muc pa sigurno je da su naši rivali favoriti ali mi se nikada nećemo predati – ni onima koji bi im oduzeli čak i to malo pravo glasa.

To je jedino oko čega dve grupacije mogu da se slože; to, i ono o “vađenju”, pošto je Romelu Lukaku u utorak na onom klipu izvinjenja izgledao kao mešavina lošeg glumca i taoca neke fundamentalističke organizacije koju mora da pohvali ako mu je život mio.

Nije teško zaključiti koji je iskreni(ji) Lukaku: onaj koji se jada o svojim londonskim mukama, koji mašta ponovo o Apeninima, koji kao u pesmi KUD Idijota govori “ja sam ovdje samo zbog para”, ili ovaj skrušeni koji pokušava da izbegne najgoru kaznu, znajući da ima premalo klubova koji u ovom ekonomskom i planetarnom momentu mogu da potroše blizu stotinu miliona evra na čoveka koji će u maju uzeteti trideseto leto.

(Možda baš Totenhem, tamo je ionako “njegov” Konte? Možda uz trampu za Kejna? Ima li, onda, veće simbolike nego što će se upravo večeras sresti ta dva tima?)

Samo, da li je ijedan od njih dvojice u pravu?

Ili obojica, zapravo, govore istinu?

Pre nego što probamo da odgovorimo na tu dilemu, vratimo se nekih desetak, malo jače, godina unatrag. U jedan rijaliti-šou – ne to na šta ste prvo pomislili, bezobraznici! – koji se emitovao na flamanskoj državnoj televiziji i pratio dvojicu dečaka, omladinaca Anderlehta, u pokušaju da potpišu profesionalni ugovor.

Jedna epizoda odigrava se u Londonu, i u njoj sin nekadašnjeg reprezentativca Zaira Rodžera Lukakua otvorenih usta i maltene sa suzama u očima ulazi na Stamford Bridž, gde tih godina caruje njegov idol, Didije Drogba.

Stadion je prazan, tu su samo redari. Kamera je uperena dečaka koji ipak izgleda kao da mu je više od šesnaest leta, i glas mu je odavno mutirao, a on govori:

“Dajte mi samo loptu, i mogao bih ovde da trčim pet sati bez prestanka. Kakav stadion...”, onda se počeše po glavi, kao u neverici, pa počne da mašta. “Taj dan kada budem zaigrao na ovom stadionu, to će biti jedini dan kada ćete me videti kako plačem. Ali uspeću.”

Onda krene da izlazi sa stadiona, ali se vraća da fotografiše prazne tribine, da zamišljeno gleda ka travi i da zamišlja 40.000 ljudi koji slave njegov gol, prilazi neko, nastavnik ili producent, i govori mu da prestane da sanja, da je vreme da se krene natrag u autobus.

“Da sanjam? Ja uopšte ne sanjam. Ja ću sigurno igrati jednom na ovom stadionu.”

Ni dve godine kasnije, Lukaku se obreo baš na tom stadionu, da uživo uči od Drogbe, da iz rezervnog sastava vreba svoju šansu, da se druži sa redarima, oni će ga ionako bolje upoznati u tom prvom mandatu nego navijači Čelsija.

Bilo je to kao kad se smuvaš s devojkom koju odavno želiš, samo da bi se ispostavilo da je hladna, daleka i pomalo dosadna; Lukaku je prvo išao na pozajmice, pa je prešao u Everton, pa odatle u Mančester Junajted, pa onda u Italiju, sve vreme se pitajući šta bi bilo da mu je grah pao drugačije, da ga je onda Žoze Murinjo hteo i dao mu šansu.

Možda bi i taj Čelsi bio drugačiji, možda bi bio drugačiji i on, možda bi se samo ranije razočarao po drugi i verovatno poslednji put?

Nije Romelu onaj isti od pre dvanaest godina, ali nisu to ni Premijer liga ni Čelsi, posebno ne ovaj Čelsi u kojem caruje Tomas Tuhel, sa oreolom prvaka Evrope i sklonošću ka germanskoj disciplini obuvenoj u cipelu demokratije (kao kada je, navodno, dobio podršku svlačionice da uđe u otvoreni obračun sa “izdajnikom” i “licemerom”).

Zato imaju i pravo i argumente oba Lukakua, i ovaj što pati za onim što je bilo – a kako i ne bi, ljudski je to, u Interu je bio glavni baja i mogao je da radi šta je hteo; uspeo je čak i da natera ultrase nerazura da mu jedu iz ruku, uprkos raznim otežavajućim okolnostima – i onaj koji pokušava da spase što se spasti može.

I onaj dečak, iz siromašne familije, s pacovima po ćoškovima neuglednog stana, što mašta o Stamford Bridžu i upija svaki njegov korak i ovaj sada već čovek – mada bi neki rekli: detinjasti čovek – kojem su ti hodnici Stamford Bridža postali patnja, jer je hteo nešto drugo, jer se ne oseća dobro u svojoj koži, jer verovatno ne može očima da vidi Tomasa Tuhela.

I onaj koji pati za Milanom i onaj koji u glavi pati još više jer ponovo, ni posle toliko godina, ne uspeva da daje golove za Čelsi.

Tako su u pravu i imaju argumente i obojica naših čitalaca, i onaj što se ljuti kada fudbaler išta progovori i ovaj što bi hteo da svi pričaju iskreno, umesto da im ekipa PR-ova i menadžera proseje svaku reč.

Naravno, na kraju uvek pobedi onaj vuk kojeg hraniš, i onaj pažljivi posmatrač kojeg ništa ne može iznenaditi, i koji zna koliko (fudbalsko) pamćenje ume da bude kratko.

Jer ako Lukaku ne ode kod Kontea, i ako ga ne pazari neki Siti, i ako na leto ne bude otišao u Pariz, i ako na proleće nekako “klikne” i shvati gde mu je mesto u koordinatnom Tuhelovom sistemu, i ako bude krenuo da u plavom dresu daje golove kao što onaj Lukaku iz 2010, ni onaj iz 2021. nisu mogli, stigli ni umeli, ostaće samo kratka beleška o jednom fudbaleru koji je – sram ga bilo! ili bravo!, to već zavisi od vašeg ugla gledanja – bio iskreniji nego što je smeo da bude.

I, naravno, gomila novih intervjua koji će biti potpuno isti: od malena navijam za ovaj klub trt mrt daću stodeset odsto svojih mogućnosti za ovu divnu publiku bla bla ispoštovaćemo dogovor iz svlačionice tuc muc pa sigurno je da su naši rivali favoriti ali mi se nikada nećemo predati...